FLAVIO RIGONAT
LOM JE MOJA FURKA !!!!
Poznati beogradski izdavač, često nazivan glavnim akterom tamošnjeg knjižarskoga undergrounda, govori o svojim nakladničkim kućama Haos i Lom, prevođenju Bukowskog, sivom tržištu i kriminalu u srpskom izdavaštvu
Kako si krenuo u izdavaštvo?
- Jedno vreme sam radio paralelno kao prevodioc i advokat. Nudio sam jednu knjigu izdavačima ovde ali niko nije bio nešto zainteresovan. Bio sam stvarno na dnu, honorari za prevod su mi uvek bili mali, loša im je bila oprema knjige i sve je to bilo nekako gadno, i onda mi je neko predložio da to sam objavim. I dalje sam radio kao advokat, a uz to sam fiktivno otvorio izdavaštvo i nazvao ga HAOS. To je tako išlo do devedesete, dok nisam napravio firmu koja čak nije ni funkcionisala.
Tada je bilo jezivo, bila je ta inflacija, to mi je sve pojelo. Recimo, telefonira ti čovek iz neke od velikih kuća kao BIGZ ili Prosveta i kaže: "Zainteresovani smo za te vaše knjige, dajte nam po dvesta, trista komada jer imamo veliku distribucijsku mrežu." Ti im daš, ispostaviš račun, a oni obećaju da će platiti za petnaest dana. Kojih petnaest dana, jao. Kod nas se za petnaest dana dešavalo da ti se sve sroza od hiljadu na sto. Šta se tek desi za tri meseca, kad ti stvarno plate.
Do devedeset šeste sam vuko grdne dugove pošto sam ulagao u knjige i nisam mogao da vratim. Tek onda je krenulo. Uspeo sam nekako da vratim dugove. Onda sam promenio ime firme u LOM. Smučio mi se taj HAOS. Svuda je bilo HAOS, i galerija HAOS i hamburgerdžinica HAOS, butik HAOS, kafić HAOS. Onda sam rekao: "Ajde nek bude LOM, to neće valjda niko da uzme", i to ti je to.
Čupanje korica
Kad se govori o uređivačkoj koncepciji LOM-a, čini se da su to stvari koje se rade iz gušta?
- Da, rade se iz gušta, ali nije slučajno da se firma prvo zvala HAOS. Moja uređivačka politika uvek je bila malo haotična. To je čudno, znaš, nešto me povuče i objavim neku knjigu. Recimo, umre Danilo Kiš i ja hoću da mu napravim neki hommage. I sad šta, nemam prava da objavim nešto od Kiša, ali eto postoji taj But de Amon kojeg je on preveo, pa objavimo to. Ili u jednom trenutku pomislim: "Šta to beše Mačak Fric?", zagolica me zašto toga nema ovde. Odlučim da to uradim, a ne znam tačno ni šta je to. Eto, Antu Tomića objavljujem, a nisam ni pročitao knjigu nego mi je Srđan Dragojević rekao da je to hit u Hrvatskoj. Meni se dešavalo i da mi se, dok radim lekturu i korekturu, knjiga ne dopadne i prekinem sve. Kažem: "Izvini, ne radi mi se to".
Kako se onda financijski pokrivaš?
- Ne gledam baš mnogo na te gubitke. Uvek se nadam pokriću jer gledam da knjigu prodam po svaku cenu. Recimo, čupam korice. Prvi put je to bilo s knjigom koja se zvala Nasilje i saosećanje, a to su ustvari razgovori jednog poznatog francuskog scenariste s Dalaj Lamom. I sad, objavim to kao Nasilje i saosećanje i prođe recimo tri četiri meseca da ne prodam pet komada. I šta da radim, napravim omot na koji stavim naslov Razgovori sa Dalaj Lamom. I sve odmah prodam. Kad sam radio knjigu majke Ramba Amadeusa Otvaranje lutke hteo sam da mi moj prijatelj fotograf Dragan Papić da snimak neke lutke. On je nešto žurio, i u žurbi napravio neku lutku na kompjuteru, a ja sam isto žurio i to sam s punim poverenjem u njega objavio. Međutim, fotografija jeste fenomenalna, ali korica je odbojna. Od petsto komada za godinu i po dana nisam prodo deset. Uz to, ona je anonimna, a ti ne možeš da prodaš knjigu anonimnog autora bez reklame. Sad sam počupo stare i napravio nove korice koje su lepe za oko i znam da ću prodati taj ostatak od trista i nešto knjiga, a možda ćemo i nova izdanja da štampamo. Mrzi me da vidim knjige da mi stoje na gomili i ne prodaju se, ali užasno je i ponižavajuće čupati korice ako znaš da knjiga valja. Drugo je ako uzmeš knjigu koja ne valja. A meni se i to dešavalo. Na neviđeno. Bio sam jednom kod nekih ljudi koji su imali dobru rakiju. Oni mi sipaju rakiju, a žena kaže: "Prevodim jednu divnu knjigu". I ubedi me žena, znaš. Na neviđeno pristanem da štampam knjigu, na neviđeno plaćam autoru u Grčkoj prava i knjiga dođe, njen prevod katastrofa, a knjiga još veća katastrofa. Šta ću sad da radim, njemu sam platio, njoj sam platio, došlo mi je sve da bacim. I onda sam nešto muljao, pravio dve korice, ali ne vredi, kad je knjiga loša ti ne možeš tu ništa da uradiš. To se zove izdavački promašaj budući da nisam ni pročito knjigu. Verovao sam njoj, ne možeš da veruješ drugima. A sad verujem Srđanu za Tomića. Ali dobro, čitao sam Što je muškarac bez brkova i mislim da će to ići.
Kakav ti je Muškarac bez brkova?
- To je pitko i prodaje se, znaš. I NNNI će ići, jer niko još nije objavio nešto ozbiljnije na temu JNA. Tako da nisam baš u nekoj dilemi oko toga, ali opet dešavaju mi se i neviđene gluposti. Najviše se ojadim kad objavim knjigu koju sam čitao i volim je, a ne mogu da je prodam. Prošle godine u septembru sam pokrenuo ediciju klasične književnosti iz koje je izašlo već sedam knjiga. Tu je Stivenson, Poslednji dani Charlesa Bukowskog, Selingerov Simor, izbor iz Bore Stankovića Laze Lazarevića, pa Gori Morava Dragoslava Mihailovića. Ako mogu, tu ću da isfuram i pedeset knjiga. Ove godine bi trebalo da se pojavi prvih petnaestak naslova. Međutim, to uopšte nije komercijalno. Jedino Bukowski se dosad isplatio.
Priča o Dečaku iz vode
Pretpostavljam da se Dečak iz vode Milana Mladenovića dobro prodaje. Kako je nastala ta knjiga?
- Milan mi je na neki način rođak. Moj očuh s kojim sam živeo ceo život je rođeni brat njegovog oca, znači Milanov stric, tako da je Milan od malena često bio kod nas. On me još dok je bio živ pitao da li bi mu objavio pesme. Kad je umro isto me pitala njegova majka i onda je došla ideja s tim fotografijama. Od njegove porodice i njegove devojke dobio sam mnogo fotografija, međutim nisam mogao da nađem takve fotke koje će uz svaku pesmu da se upasuju i po hronologiji i po smislu. Falilo mi je najmanje petnaest slika. Nisam više imao strpljenja i već sam mislio da odustanem. Tada mi je jedna devojka tutnula staro izdanje nekog časopisa u kome je bilo nekih totalno bezveznih fotografija EKV-a i taj mi je časopis neko vreme stajao na stolu, a onda je negde nestao. Ne znam šta sam uradio s njim, možda ga je neko pokupio i odneo. Uglavnom, ona me zvala da joj to vratim, objašnjavao sam da sam negde zaturio taj časopis i to je tako trajalo nedelju dana. Onda se javio vrlo ozbiljan muški glas i rekao: "Taj časopis je od moje sestre, što je od moje sestre to je i moje. Zahtevam da ga vratiš u roku od 24 sata." Ja kažem: "Šta će da se desi ako ne vratim, hoćeš da me ubiješ?," a on mi odgovori: "Znaš šta, šta ti ne bi telefonirao ili se raspitao u agenciji Karmen ko je Vojvoda." Agencija Karmen je bila agencija za uterivanje dugova i on je bio njihov glavni čovek. Ozbiljan tip, znači. I ništa, zamolio sam ga da mi da bar 48 sati i tek onda ustvari krenuo u akciju. Malo me bila uhvatila frka od tog tipa. Zvao sam sve ljude koje znam da ih pitam da li imaju taj časopis i niko nije imao, ali su mi mnogi od njih dali telefonske brojeve ljudi koji su imali fotografije. Tako sam došao i do Petra Janjatovića koji je pravio Yu rock enciklopediju. On me spojio s nekom ribom koja je bila fan EKV-a i imala je gomilu materijala o bendu. Imala je i čak dva ta časopisa pa mi je jedan poklonila. I tako, Vojvodi sam vratio časopis i rekao mu: "Znaš šta, ti si meni mnogo pomogao jer ću sad moći da objavim tu knjigu", a on je meni ponudio svoje usluge: "Ako ti neko nešto duguje obrati mi se slobodno, ali nemoj da je dug manji od pet hiljada maraka jer ne radim te sitne stvari." U knjizi sam mu napisao posvetu: "Zahvalnost Vojvodi iz agencije Karmen." Da nije bilo njega stvarno ne bih objavio Dečaka iz vode, jer ne bih imao dovoljno materijala. Ali sve je na kraju ispalo dobro. Svake godine prodam po jedan tiraž knjige.
Bukowski i ja
Hrvatski te čitatelji najviše pamte po prijevodima Bukowskog. Kako si ga počeo prevoditi?
- Ništa u životu nisam planirao. To se sve tako desilo. Nikad nisam ništa prevodio pre toga i jedan moj prijatelj s kojim sam bio u Americi, osamdesete se vratio s gomilom knjiga, a najviše je bilo knjiga Bukowskog. Čudio sam se zašto je bacio tolike pare na tolike knjige od jednog te istog pisca jer do tada nisam ni čuo za njega. Taj moj prijatelj me uveravao da je to fenomenalan pisac, da bi trebalo da pročitam nešto pa da nas dvojica to prevedemo. Privukao me naslov Žene, malo sam čitao tu knjigu, svidela mi se i posle možda desetak strana sam pristao. Preveo sam neke prve dve strane i onda sam dao njemu da prevodi. To njegovo je bilo katastrofa, a on čak nije ni video razliku. I onda sam shvatio da znam da prevodim. Preveo sam celu knjigu, a posle nisam znao šta da radim s tim prevodom. To je tako stajalo mesecima, a onda sam, sećam se, jednom išao ulicom i video dva čoveka kako stoje na ulici i razgovaraju. Jedan je bio Komilić iz Prosvete, a drugi je bio pokojni Bulatović, književnik. I mislim si, vidiš prilike, sad bih mogao ovom Komiliću da priđem i pitam da li bi možda on objavio taj moj prevod. Onda kažem, dobro, sačekaću da se oni ispričaju pa ću da mu priđem. Stajao sam, veruj mi, sat vremena, a oni sat vremena pričali na ćošku. Svaki čas mi dođe da priđem, ali mislim - glupo je neću. I na kraju se oni razilaze, a ja prilazim Komiliću. Kad je čuo koju knjigu sam preveo, oduševio se i rekao: "Pa to, sad je BIGZ angažovao prevodioca da prevede, ali oni nisu još preveli, a ja imam načina da dođem do prava pre njih. Donesite mi to sutra da vidim." Čim je sutra video prevod pristao je i već posle dve nedelje je izašla knjiga. Platili su mi neki bedni honorar i tako se to završilo. Pošto je BIGZ tu ispušio, hteli su da vrate loptu Prosveti pa su mi se obratili da za njih prevedem neku drugu knjigu od Bukowskog. Bludni sin je bio najnoviji, pa sam preveo Bludnog sina. Onda se javio tip iz Svetova iz Novog Sada i tražio da i za njih prevedem nešto od Bukowskog. Tako je to išlo s Bukowskim, nisam ja nikog jurio, nego su oni jurili mene.
Danas ti je Bukowski drag pisac?
- Pa jeste drag u smislu da mi nije nikakav napor da ga prevodim. Ljudi možda misle da je Bukowski jednostavan za prevođenje, ali kad sam prevodio Harolda Robinsa video sam razliku. Bukowski je mnogo teži za prevođenje, ali pošto sam mu ušao u dušu, meni to ide. Čim jednog pisca prevedeš više od jedne knjige to se dalje samo slaže. Ali kažem, nije to bio moj izbor, to je bio izbor izdavača. Nisam nikada bio nešto patetično zaljubljen u Bukowskog. Moj izbor je sasvim drukčiji, ali Bukowskog cenim.
On je ostavio jak dojam na ovim prostorima, imaš li objašnjenje za to?
- Znaš šta, nisam neki hvališa, ali da ga ja nisam prevodio ne bi ostavio takav uticaj. Pogledaj one ranije prevode. U redu, Beleške starog pokvarenjaka je bio hrvatski prevod, ali za drugi prevod Priče o običnom ludilu mi je sam Komilić reko da su ga on i ekipa iz Prosvete nafilovali nekim srpskim ili crnogorskim fazonima da bude sočniji. To nije moglo da se čita kakvi su to bili izrazi. U originalu kod Bukowskog lepo piše: "Opsovo sam ga i onda je on izašao iz sobe", a oni prevedu zaždio. Kakav zaždio, ko još kaže zaždio. I sve tako, znaš, oni su pokušali nekako da ga pocrnogorče ili ne znam šta. Ko zna na šta bi sve to ličilo. Nikad on ne bi tako zaživeo. Ovde se to primilo jer ja sam mu stvarno dao sve. Osim toga, ima ovde podloge za njegove stvari, ipak je taj pesimizam ovde jak, jer svi znamo u kakvoj rupi živimo.
Beograd nakon 5. oktobra
Kako se danas živi u Beogradu?
- U globalu gledano, ovde se živi konstantno siromašno. Za devedeset posto ljudi stvarno ne znam od čega žive. Ove godine sam prvi put zapazio da su jagode na pijaci neverovatnom brzinom sa dvesta pale na četrdeset dinara i opet ih niko nije kupovao. Ljudi nemaju para. Ipak, veliko je olakšanje nastalo posle tog 5. oktobra. Kad je Slobo otišao, svi smo odahnuli. To smo čekali godinama. Još 9. marta 1991. godine svi ljudi su bili ubeđeni da je gotovo sa Slobom. Posle toga, 1992. godine, opet je bilo na ivici da ode; i ne ode ni tada. Onda su se ljudi navikli na njega, oguglali, ali se nekako posle bombardovanja baš osećalo da će da bude užasno ako se on ne skloni. U narodu se vodila borba za opstanak, pogotovo što je neko sa strane to organizovao. Amerikanci su to organizovali, jer su i oni videli da sve ovo vodi u tešku propast i onda je Sloba najzad pao. Ovde je sad onako, živi se...
Dobro je da je, konačno, dinar stabilan. Ima i drugih sfera ali meni je jako bitno da mogu nekog da čekam i po godinu dana da mi plati, jer imam i takvih dužnika. Pazi, ima jedan koji nikada nikome nije platio a živ je, zarađuje. On je kockar, on je bludnik, on je sve. On je na beogradski sajam knjiga devedeset treće doveo šest Ruskinja koje su se skinule gole na njegovom štandu. Uzeo je deset štandova koje nikad nije platio. Na svakom od tih štandova radilo je po dvoje ljudi, ni njima ništa nije platio. Ja sam mu dao gomilu knjiga koje je prodo a nije mi platio. Kad sam ga tražio pare, rekao je: " Imam rešenje za tebe. Jel bi primio četiri kutije viskija? ". Znaš šta, čak sam razmišljo da uzmem taj viski dok ga nisam pito koja je marka. On kaže: " Fenomenalan francuski viski. " "Čoveče bre, " kažem, " jesi ti normalan. Šta mi uvaljuješ francuski viski, jel misliš ti da sam ja idiot, ko je ikad čuo za francuski viski." I on se tu smeje pa kaže: " Evo imam ovaj zamrzivač, uzmi njega…" Ima ovde dosta tih prevaranata.
Kod izdavaštva je ipak dobro što nemam pravu konkurenciju, jer to što ja radim neće niko da radi. Masa tih izdavača stvarno nemaju pojma ni o čemu. Ovde ima ljudi koji izdaju mnogo knjiga i imaju veliku lovu, a nisu u životu knjigu pročitali, a da ne govorim o prevodu ili opremi... Mada, nije mi lako jer ne zapošljavam nikoga. Sve radim sam, i prevod i dizajn, čak i razvozim knjige. Ali ovaj grad je fenomenalan, i proguta sve. Kad bi sve velike državne knjižare prešle u privatne mogao bih samo u Beogradu da radim. Jer, kad pošalješ nešto u užu Srbiju, to proguta mrak. Nikad ne vidiš ni knjige ni pare. Još u Vojvodinu možeš, ali Vojvodina je sva nešto osiromašena. Devedesete su se u Novom Sadu knjige prodavale ko lude, a sad je užas. Kao da je neko namerno osiromašio Vojvodinu. Beograd je majka, ovde može lepo da se živi od ovog posla.
Post je objavljen 21.10.2004. u 14:35 sati.