Pessoa, Fernando (1888-1935)
Portugalski pesnik
PESSOA I HOMOEROTIZAM:
MALA ENCIKLOPEDIJSKA PRIBELEŠKA
''Nisam ništa.
Nikad necu biti ništa.
Ne mogu želeti da budem ništa.
Ako se to izuzme, imam u sebi sve snove sveta.''
iz poeme Trafika
Osnovao je portugalski modernizam i duboko uticao na jezik - zbog njega ''čak ni lisabonske sobarice više ne govore isto kao njihove dede i babe''. Rođen je u porodici koja je pripadala lisabonskoj srednjoj klasi, jevrejskog i azorskog porekla. Otac mu je preminuo kada je imao samo pet godina. Majka se dve godine kasnije preudaje za portugalskog konzula u Durbanu, u Južnoj Africi, gde Pessoa provodi svoju najraniju mladost. Obrazovao se u lokalnoj srednjoj školi i na univerzitetu u Cape Townu, i odlično je govorio engleski jezik. Kada je imao samo petnaest godina, napisao je niz virtuoznih soneta na engleskom, po ugledu na Shakespearea. Vratio se u Portugal 1905. godine i više ga nije napuštao. Napustio je studije i od tada se izdržavao od prevođenja poslovnih prepiski na engleski, što mu je omogućilo skroman, ali siguran život. Društveni život bio mu je sasvim nezanimljiv i umro je (relativno) nepoznat. Svoju kreativnu energiju usmerio je ka poetskom stvaralaštvu i bio je umešan u ključne književne kontroverze svog vremena. Pri kraju života, sledeća generacija pesnika počela je da mu odaje priznanje i od tada njegova slava narasta koliko u Portugalu, toliko i u svetu. Danas je priznat kao jedan od najvećih evropskih pesnika Moderne. U svojoj zemlji zauzeo je status najvećeg pesnika XX veka i nacionalnog heroja.
Pessoa je objavio relativno malo za života. Veći deo njegove poezije pojavio se u književnim časopisima, i bio je prikupljen tek nakon njegove smrti. Ostavio je čuveni kovčeg pun spisa, koji su posthumno postepeno objavljivani. Mnogi od njegovih ranih radova napisani su na engleskom, pa izgleda kao da se u početku nadao književnoj karijeri u Britaniji. Kasnije, pisao je na portugalskom, ali su kritičari uočili uticaj engleskog na sintaksu i ritam u njegovim delima, što je delimično proizvelo posebnu lepotu njegovih stihova. Pessoa je danas najpoznatiji po svojim avangardnim i modernističkim radovima, napisanim desetih i dvadesetih godina prošlog veka, a posebno po stvaranju tri heteronima (na portugalskom Pessoa znači ličnost) - Alberto Caeiro (Alberto Kaejro), Ricardo Reis (Rikardo Reiš) i Alvaro de Campos (Alvaro de Kampuš). Oni su bili više od pukih pseudonima, jer je izumeo posebne identitete za svakog od njih i održavao je dobro potkrepljenu iluziju da oni pišu potpuno nezavisno od svog tvorca. Svaki od heteronima pisao je stihove različitih stilova, kao i sam Pessoa. Godine 1934, objavio je zbirku mitskih nacionalnih pesama Mensagem (Poruka), zloupotrebljenu nakon njegove smrti od strane konzervativnog Salazarovog režima.
Ne postoji čvrst dokaz da je Pessoa bio gej, ali je činjenica da se nikad nije oženio (uprkos mnogobrojnim udvaranjima u njegovim tridesetim). Njegova prijateljstva sa nekolicinom otvorenih gej pisaca (jedan od njih bio je i ''-mag'' Aleister Crowley) kao i njegov pesnički rad, ukazuju na mogućnost ''netipične seksualne orijentacije'' (queer).
Godine 1918, Pessoa objavljuje dugačku poemu na engleskom jeziku, Antinoj (Antinous), pod pravim imenom. Ona opisuje oplakivanje cara Hadrijana nad mrtvim telom svog mladog grčkog ljubavnika, Antinoja, koji obećava da će sazdati mermernu skulpturu kao spomen na njihovu ljubav, inspiraciju za ''-njihovu braću koja tek treba da budu rođena''.. Iako je jezik uglavnom pompezan, dati su veoma eksplicitni opisi njihovog vođenja ljubavi kroz Hadrijanova sećanja, rasčinjujući tako istrajna uverenja da je Pessoa ''čisto intelektualni pesnik''.
''Igrao bi se strašću, mačkasti mladunac,
Hadrijanovom i svojom, koje bivale su
dve i jedna, čas razdvojene, čas spojene u plesu
okretao strasti bi leđa, odlagao vrhunac
ili bi tek iskosa, polunezainteresovano vrebao
da odjednom zaskoči; nežno bi grebao,
a grubo gladio bi, grčevito stezao,
razigran bivao, pa u igri ozbiljan, pa polegnut
motrio bi i smišljao na koji dalek da povede put
strast koju je, uskraćujući je, za sebe vezao.
I tako istekoše sati kroz prste šaka koje stišću;
međ' prepletenim se udovima večnost od trenutka krije.
Mišice mu čas nalik čeliku, čas mrtvom lišću,
usnice mu bejahu sad pehar, sad taj što pije,
oči sklopljene mu bivahu, pa budne;
podavalo se iznenađenjima pomame bludne
Veštini kojom k'o pero miluje, k'o bič bije.''
(prepev Miodrag Kojadinović)
Pessoa je poslao poemu raznovrsnim novinskim kućama u Britaniji, koji su taj rad smatrale vrstom ''južnjačkog kurioziteta''. Godine 1921. objavio je prepravljenu verziju Antinoja u zbirci pesama Engleske poeme (English Poems). Poema je zadržala predašnju strukturu, ali je, pored ostalih izmena, Pessoa izbacio reči kao što su porok i zločin, što je do tada navodilo na pomisao da je njihov odnos - cara Hadrijana i njegovog ljubavnika - pogrešan.
U pesmi Epithalamium, drugom ključnom radu u Engleskim poemama, pesnik zamišlja sebe kao mladu na dan njenog venčanja, razmišljajući o bolima i užicima prve bračne noći. Pesme pisane na engleskom otkrivaju ''visoki edvardijanski stil'', sličan poetskim ostvarenjima Ruperta Brookea i Sacher villea Sitwella.
Engleske poeme objavio je Olipso, Pessoina izdavačka kuća, kratkog veka. Sledeće godine objavio je drugo izdanje Canyones (Pesme), zbirku ljubavne poezije otvorenog gej pesnika Antonija Bottoa, kao i članak u odbranu Bottovog esteticizma, u vodećem književnom i umetničkom časopisu Contermporanea. To je prouzrokovalo veliku kontroverzu koja je uključila i druge pisce poput Raula Leala - knjiga je bila zaplenjena, organizovane su čak i demontracije. Tokom tog perioda, Botto se povukao, ali su Pessoa i Leal izdali pamflete, otvoreno napadajući svoje protivnike.
Najpoznatiji Pessoin rad ispunjen homoerotskim sadržajima je poema Ode Maritima (Pomorska oda), prvobitno objavljena 1915. godine pod imenom ''izvesnog inženjera'' - Alvara de Camposa. U ovom dugačkom radu, pesnik prikazuje sebe na lisabonskom keju kako gleda parobrode koji isplovljavaju. Postepeno, ova prozaična scena pretvara se u sadomazohističku fantaziju pomorskog putovanja i napada piratskog broda. Pesnik mašta da je žena koju siluju gusari i govori o zadovoljstvima koja se mogu iskusiti kroz patnje drugih. Zamajac poeme vođen je slikom zahuktalog parobroda, koji ubrzava i usporava, izmeštajući i vraćajući pesnika u tačku iz koje posmatra.
''Ah, gusari, gusari, gusari!
Gusari, volite me i mrzite!
Pomešajte me sa vama, gusari!
Kako vaša pomama, vaša svirepost govore krvi
Jednog ženskog tela što je nekad bilo moje i čija je pohota još živa!
Hteo bih da budem životinja - oličenje svih vaših pokreta
Zverka što zariva očnjake u brodske oklope, kobilice,
Što proždire jarbole, pije krv i katran na mostovima,
Što tamani jedra, vesla, konpe, čekrke,
Morska zmija, ženska i čudovišna, što se zločinima naslađuje!''
U drugoj poemi iz istog perioda, koju takođe potpisuje Alvaro de Campos, Saudaçao a Walt Whitman (Pozdrav Waltu Whitmanu), pesnik se obraća Whitmanu kao ''velikom pederastu'' i kaže - Ja sam jedan od vas! Poemu je napisao Campos, tako da se takvi stavovi ne mogu - bar ne direktno! - pripisati Pessoi.
''Stari moj Volte, veliki moj Druže, evohe!
Pripadam tvojim bahanalijama osećaja-u-slobodi,
Jedan sam od tvojih, od osećaja dodira u svojim stopama do mučnine u snovima,
Jedan sam od tvojih, pogledaj me, odande, od Boga, vidiš me izokrenuto:
Iznutra prema spolja... Moje telo je ono što nazireš
Moja duša je ono što vidiš -
Nju ti doista vidiš i kroz njene oči moje telo -
Pogledaj me: ti znaš da ja, Alvaro de Kampuš, inženjer,
Pesnik senzacionista,
Nisam tvoj učenik, ni tvoj prijatelj, ni tvoj pevač
Ti znaš da sam ja ti, i zadovoljan si zbog toga!''
U poemi Proticanje sati, pod istim heteronimom, Pessoa kao da je najeksplicitniji -
''Bio sam svi isposnici, svi svrgnuti u stranu, svi zaboravljeni,
I svi pederasti - svi, neizostavno (ni jedan nije nedostajao).
Randez-vous u crvenom i crnom na dnu paklenog grotla moje duše!
(Fredi, zvao sam te Baby, jer si bio plav, beo i ja sam te voleo
Koliko si samo neustoličenih carica i svrgnutih princeza ti meni značio!)''
Navedeno, međutim, nije samo paravan za skrivanje sopstvene, ''prokažene'' seksualnosti. Treba imati u vidu da se Pessoina najiskrenija pisanja pojavljuju pod njegovim ''pravim'' imenom, ali pre kao produžena refleksija o smisaonosti postojanja (višestrukih?) ličnosti i ulozi pesnika. Upravo ta iskrenost bila je predmet debate u akademskim krugovima. Sam Pessoa svoje heteronomno pisanje označavao je kao ''dramu u ljudima''. Ideja višestrukih ličnosti i identiteta, sa mogućnošću skrivanja, navodi na mnogovrsne teorijske interpretacije, ali i zvuči sasvim prepoznatljivo gej čitaocima koji i sami potražuju ''strategije preživljavanja'' u neprijateljskom okruženju. Stoga, dok su homoerotske teme direktno obrađene u nekolikim poemama, one se takode mogu shvatiti i kao sam kamen-temeljac Pessoinog rada.
Pessoini heteronimi pružili su povod za psihoanalitički intonirane kritike Roditija, Hamburgera i Paza, koji ih vide kao učinak šizofrenije, artikulisane na jednistven način kroz umetničku praksu. Rothenberg i Joris, koji Pessou smeštaju među modernističke inovatore, obrću prethodnu poziciju, videvši fenomen heteronimizacije ne kao simptom nestabilnosti identiteta, ni kao potragu za izgubljenim, već pre kao ''preispitivanje šta sve takav identitet može da znači''. Poslednja kretanja u queer teoriji, posebno istraživanja o esencijalizmu i performativnosti, mogu da inspirišu nova čitanja, koja bi u Pessoinoj vituoznosti bez presedana mogla otkriti ne psihozu neuspelog identiteta ili puko preispitivanje istog, već snažni izraz ''trbuhozborenja'' poetske travestije, koja teži da destabilizuje fantazamsko jedinstvo ''zrele ličnosti''..
Na Pessoinom grobu uklesane su reči iz poeme Ricarda Reisa -
''Da bi bio velik, budi potpun: nek kod tebe
Ništa nije prekomerno, okrnjeno.
Budi sav u svakoj stvari. Uloži čitavog sebe
U najmanje što činiš.
Tako u jezeru svakom ceo mesec
Blista, jer živi u visini.''
Napomena: Svi prepevi, sem naznacenog, preuzeti su od Jasmine Nešković.
Izabrana bibliografija:
1. 35 Sonnets, Lisboa, 1918.
2. Antonius, Lisboa, 1918.
3. English poems (I-II), Lisboa, 1921.
4. English poems (III), Lisboa, 1921.
5. Mensagem, Lisboa, 1934..
6. (A Maçonaria) Associaçőes Secretas, Lisboa, 1935.
7. A Nova Poesia Portuguesa, Lisboa, 1944.
Odabrane studije o Pessoi (na engleskom):
1. Hamburger, Michael. "Multiple Personalities" u: Truth of Poetry. New York: Methuen, 1982.
2. Monteiro, George, ed. The Man Who Never Was: EsŹsays on Fernando Pessoa. Providence, R.I.:Gavea-Brown, 1982.
3. Roditi, Edouard. "Fernando Pessoa: Outsider Among English Poets." Literary Review 6
4. (1963): 372-85.
5. Rothenberg, Jerome, and Pierre Joris. Poems for the Millennium: Volume One: Fromfin-de-siecle to Negritude. Berkeley: University of California Press, 1995.
Pessoa na srpskom (u prevodu Jasmine Nešković):
1. Luka na pučini, PAIDEIA, Beograd, 2001.
2. Večiti kalendar, PAIDEIA, Beograd, 1999.
3. Poznati stranac, PAIDEIA, Beograd, 1996.
Priredio: Dušan Maljković
Post je objavljen 19.10.2004. u 15:08 sati.