Zoran Cvijanović
Talenat je naša šansa
Pod pokroviteljstvom ambasade Srbije i Crne Gore u Austriji je održan filmski festival „ Dani srpskog filma“. Bečka publika je od 8. do 13. oktobra mogla da pogleda najnovije srpske filmove: „Kad porastem biću kengur“, „Jesen stiže Dunjo moja“, „Pad u raj“, „Pljačka trećeg Rajha“, „Memo“ i „Kenedi se vraća kući“. Festival su svojim prisutvom podržali i brojni glumci i reditelji. Među njima je bio i Zoran Cvijanović, s kojim smo razgovarali neposredno posle projekcije filma Raše Andrića „Kad porastem biću kengur“, koji sagovornik „Blica“ potpisuje i kao producent.
„Film je veoma gledan i nagrađivan. Za dva ili tri dana film će biti na Varšavskom festivalu, potom u Monpeljeu, onda u Nemačkoj...
Utisak je, vaoma jak, da se ovde ne samo našim ljudima nego si strancima veoma dopadaju naši filmovi. Da li ste to očekivali?
- Jesam, jer naša kinematografija je zaista kvalitetna. Uostalom, i naši pisci, muzičari imaju evropski kvalitet. Samo da podsetim na prošlogodišnje uspehe Pavla Vučkovića u Kanu i Stefana Arsenijevića, čiji je kratki film „Atorzija“ nominovan za „Oskara“. Znaš to su neka deca koja se pojave odjednom odnekud, iako kod nas izgleda da je sve propalo i da više ništa ne postoji. Talenat, ma odakle dolazio, ne može biti neprimećen. Osim toga, mislim da posebnu pažnju privlači način razmišljanja tih mladih ljudi, njihove ideje i, naročito, njihovo zavidno, ne samo filmsko, obrazovanje koje je očigledno i u njihovim filmovima. I pride: mislim da su stranci posebno iznenađeni jer se uopšte ne očekuje da se u Srbiji mogu npraviti tako dobri filmovi.
Koliko država Srbija podržava te talente o kojima govorite?
- Meni se čini da je ozbiljan problem u tome što su naši reditelji i pisci sebi postavili neku vrstu autocenzure. Kada razmišljaju o filmu, razmišljaju isključivo o jeftinom filmu i tako sebi sužavaju i prostor mašte. Jer kad razmišljaju o budućem filmu, najpre pomisle na to šta je realno, a tek potom šta bi želeli i bili kadri - kad je reč o mašti, talentu - da urade.To im, mislim, najviše otežava život. Naravno da je to direktna posledica lošeg statusa koji film, i umetnost uopšte, imaju u Srbiji. Međutim, ono što je divno, i začuđujuće, jeste to što na tako malom prostoru (mala zemlja, mali narod), u tako skučenim uslovima, u jednoj mikro sredini, nastaju divna dela.
To je možda i zbog toga što ne čekaju da im država pomogne?
- Kolikogod da je teško i šta god da se dešava u zemlji u svakom trenutku postoji neko ko je u direktnom kontaktu sa najsavremenijim dešavanjima, po bilo kom pitanju ljudskog života na planeti.To je mnogo lep osećaj, pogotovu kad među tim ljudima ima mnogo onih koji su ti prijatelji. Ljudi koji žele da urade nešto preuzeli su inicijativu u svoje ruke, ne čekaju državu da im pomogne. Sami dođu u Beč, ne stide se, i u najboljem klubu organizuju Džez festival; isto tako sami ovde, u Beču, nađu distributera za svoj film. Ta naša autentična srpska umetnička scena polako prelazi granice i polako počinje da komunicira sa Evropom, bez prepreka. Ljudi su ipak užasno zainteresovani za to, jer bez obzira na ulaganja u njihovu kulturu svi pate od iste, da kažem, bolesti, a to je nedostatak talenta. Svi tragaju za talentom, tako da se nekako potvrđuje ono - što je život u jednoj zemlji teži, to je njena umetnost značajnija, veća i bliža ljudima. Što su uslovi lošiji to je hrana zdravija. Otprilike, eto tako je to...
Anica Nikol
Post je objavljen 16.10.2004. u 15:13 sati.