Nakon što smo u polufinalu za sobom ostavili estonsku (patetičnu) verziju (još patetičnijih) spajsica, holanđanku koja je svojevremeno pevala sa Boghulio Iglesiasom, slovenca koji "ne želi da ga ljudi porede sa Robbie Williamsom" i sve one koji misle da je muško-ženski duet još uvek zabavna i dinamična forma muzičkog eksponiranja, na red je došlo i finale. Iako je vaša domaćica u međuvremenu uznapredovala na blogocoolerskoj lestvici, u ovom se postu neću zahvaliti Bogu, porodici, menadžeru i svim svojim obožavateljima već ću to ostaviti za neki naredni put kako vam pažnju ne bih skretala sa vaskolikih evrovizijskih dešavanja.
U skladu sa onim što sam opisala u prethodnom postu, pripreme su krenule od ranog jutra. Sofa je pomerena 37 cm ulevo, fotelja komada 1 je pozajmljena iz susedne sobe, uneti su stočići i jastuci za sedenje a gosti pozvani da potvrde svoj dolazak. Rano popodne, utrošeno na pribavljanje alkoholnih stimulansa, razotkrilo je da je evrovizijsko ludilo zahvatilo i prodavačice, radnike i seljake a, da to otkriće nije slučajnost, pokazuje i moj statcounter koji kaže da je barem 34 posetilaca na ovaj blog zalutalo tražeći ništa drugo do «evrovizijske prognoze». Predveče sam straćila na pripremu bojnog oružja u vidu kokica, spajalica, olovaka i markera (za Litvance) a, kada su me svojim prisustvom konačno počastili gosti (komada 5) i njihovi alko-sladoledni doprinosi, zabava nije mogla da napravi ništa drugo sem da počne!
Prvo par reči o mojim favoritima.
Iako pred samu Evroviziju nisam imala prilike da poslušam dobar broj pesama, reći ću da su mi od onih koje sam čula, za oko najviše zapale sledeće kompozicije:
Rusija – sama činjenica da se još uvek sećam melodije govori za sebe. To je jedna od onih pesmica koja te ulovi na prvo slušanje i onda jebeno ne možeš da je izbaciš iz glave ceo dan. Iako su Rusi kod mene već pomalo ozloglašeni zbog mlađahnih tAtu i sličnih kompozicijsko-vizuelnih tortura priznajem da ova pesma još nije postigla svoj ultimativni cilj da me iznervira. Nadam se samo da će uskoro prestati da je pevušim u kupatilu, or else …
Švajcarska – u prošlom postu sam već rekla sve što je imalo da se kaže o ovoj numeri. Pesma je, atipično za Švajcarsku, neloša. Dobro je stajala na kladionicama, čini se da je ljudima zapala za oko i nije bez kvaliteta. Nisam bila sigurna da će pobediti ali sam znala da će ući među prvih deset što se kasnije pokazalo kao tačno. Vidite šta evrovizijsko iskustvo učini od čoveka, a?
Norveška – sve je, takođe, već rečeno. Kladionice su im, između polufinala i finala, povećale kvotu najavljujući tako njihov mogući uspeh u finalu. I pored barem 5 glasova dodeljenih od strane ljudi u mojoj sobi, Norvežani su na kraju bili deveti, potpuno nezasluženo iza Rumunije, Letonije i SCG. Ja mislim da je to nepravda a vi?
Moldavija - i o njima sam pisala tako da neću više. Po mnogim forumima sam videla da su ljudi bili rezignirani njihovim plasmanom u finale, nazivajući njihovu pesmu pogrdnim imenima i ismevajući njihov red-hot-chilli-peppers-wannabe nastup. Ni Terry Wogan nije uspeo da suspregne nagon da uzvikne “God knows what semi-finals looked like if this got through!”. Mene su oduševili mainly zato što znam iz kakvog jebenog sranja od zemlje dolaze i koliko im je snage potrebno da budu tako pozitivni i razigrani. Svoj udeo u oduševljavanju mene je imala i ona bakuta :) sa kojom se Terry Wogan sprdao celo veče (“Please don’t vote for granny!”). Od mene su na kraju zasluženo dobili jedan glas a, pomoću mojih istomišljenika širom Evrope, mlađahni Moldavci su završili na fenomenalnom šestom mestu. Mislim da to uopšte nije loše za prvi put, da se zna!
Toliko o mojim favoritima pre Evrovizije.
A sada malo o onome što se actually desilo.
Na početku, evrovizijskoj publici dobrodošlicu su na krajnje-akcentovano-ukrajinsko-englesko-francuskom poželeli voditelji Maria i Pasha. Pasha se trudio da bude ukrajinski-duhovit (znači ZzzzzZZZzzZZZz) dok je Maria svoj nastup zasenila verovatno najružnijom ljubičasto-satenasto-strečasto-zlatno-brošastom haljinom koju su moje fashion-aware oči ikada videle. Terry Wogan je, čini se, na vreme osetio da ovo dvoje nisu predodređeni za maloekransko simpatisanje pa je požurio da izjavi "Maria and Pasha ... you'll grow to like them". To se zaista i dogodilo, mainly zato što ih uopšte nismo videli sve do glasanja.
Nakon ovog dvojca iz pakla, na tapet su došle i raznorazne muzičko-scenske izvedbe: prvo Ruslana sa nekim Koštunica-na-Kosovu-style bacačem plamena u rukama, potom Ruslana wannabe iz Mađarske zatim britanska Beyonce, malteška Montserrat Caballe, rumunska Ruby Wax .. ono što je momentalno upalo u oči jeste da evrovizijska pesma više nije evrovizijska pesma osim ukoliko vam barem 6 frajera u pozadini ne udara u raznorazne bačvice ili iste vari, poliva vodom, zaskakuje u doggy style i slično. Nadam se da se niste prevarili i zarekli da nećete glasati ni za koga ko misli da je imat’ bačvice na sceni cool jer ste inače svoj izbor sveli na možda jedno dva izvođača, potencijalno tri.
Nasuprot ovim Shaka-zulu iživljavanjima je stajao zaista respektabilan broj rock-wannabe pesama pa čak i onaj nesretni ukrajinski hip-hop koji možda jeste bio himna narandžaste revolucije ali je temu, barem što se Evrovizije tiče, načisto promašio. Od gitarskih pesama su mi se svidele skoro sve – mojim favoritima napomenutim gore pridodaću i Nemce, koji su mi bili totalno OK i čija je pesma apsolutno nezasluženo završila na pretposlednjem mestu. Više ne mogu a da se ne zapitam da li će zemlje-osnivači Evrovizije to jest one četiri koje uvek automatski idu u finale, ikada više doći na prvi deo tabele? Zašto ljudi toliko uporno ne glasaju za njih?
No, kako bih izbegla zamku upadanja u previše retorička pitanja, najbolje da se vratim opisivanju najgorih a potom i ne-tako-loših učesnika sinoćnje kijevske manifestacije.
Prvo – what was Spain thinking sa onom otužnom kopijom one još otužnije pesme čija se koreografija bazira na mlataranju rukama leva-ispod-desne-pa-onda-desna-ispod-leve? Zar u Španiji zaista ne postoji ništa iole uzbuđujuće od te uspavljujuće melodije za masovnu disco-histeriju? Potpuno ne mogu da verujem da su na kraju dobili 28 poena, više od vrlo dobrih Britanaca, Francuza i Nemaca. Te koji su za njihovu numeru actually potrošili novac treba … well, naterati da slušaju njihove CDove do smrti. Umiranje od raka i AIDS-a je mila majka naspram toga, da se zna.
Zatim Kipar – imam utisak kao da Grčka i Kipar dele jednog autora/tekstopisca, tako što ga Grčka dobije jedne godine a Kipar sledeće. Pored autora/tekstopisca, Grčka i Kipar se zasigurno dogovaraju i oko izvođača, tako jedne godine neko sa masculinity problem predstavlja Grčku a sledeće godine Kipar. Kada će ovi frajeri shvatiti da njihovo razmrdavanje nabildanim sisicama u stilu shake-it-move-it-groove-it više nije interesantno nikom, sem možda Marisi? :) Nadam se da će iz otužnog plasmana ove godine (18. mesto) izvući sledeću pouku - mi hoćemo da gledamo prave muškarce, jel jasno? Kada kažem prave onda mislim prave. (dubljim glasom) Praave. (još dubljim glasom) Praaaave.
Tu sad dolazimo do ranijespomenute Rumunije i Letonije. Na drugo slušanje, rumunska pesma postaje do te mere tragična i passe da je tokom glasanja čak i Terry-u izletelo “I’m really worried about the voters”. Ok, ovo je ponovio još nekoliko puta i za razne druge izvođače ali želim da verujem da je u glavi imao samo Rumune i njihov Colonia meetz 2 unlimited meetz Dr. Alban performans za uznemiravanje želudca. Potpuno ne mogu da verujem da su u polufinalu pobedili a u finalu bili treći. Kuda ideš Evropo, jel?
Iako sam kasnije saznala da je ona Letonska koreografija zapravo bio pokušaj sign language i pored te, po meni pozitivne, poruke i dalje mislim da su njih dvojica dva uspavljujuća kretena sa dosadnom pesmom i još neenergičnijim nastupom. Pa sama činjenica da im je “More then words” omiljena pesma govori da su, namesto neverovatnog 5 mesta u finalu, više zaslužili da ih se pošalje u Novosibirsk na okopavanje kamena. To kako su oni stigli do prvih pet je beyond me. Terry, I’m worried about the voters too, šta da ti kažem!!
Na kraju treba reći da me se ni pobednička pesma nije dojmila. Između UK i pobednice Grčke koje su imale sličan nastup, nešto drugačije pesme ali opet na isti fazon uvek bih se pre odlučila za UK. Prosto, Javine je to izvela bolje i potpuno je nezasluženo završila na 21. mestu. U Grkinju i njenu promociju je nesumnjivo uloženo puno novca ali sama pesma mi, u sinoćnoj konkurenciji, nije bila zasluženi pobednik. Iako je Ruslana prošle godine napucala našeg “Laneta” ta mi se pobeda u trenucima ludila činila kao opravdana a ova baš i ne. Ne sumnjam da će ona postati hit po diskotekama (podsetite me da ne odem u Grčku na more) ali će za mene pravi pobednici ove Evrovizije uvek biti neki Norvežani, neki Moldavci, neki Rusi …
Na kraju treba istaći još dve stvari. Prvo, promenila sam mišljenje o Izraelu i sada mislim da je pesmuljak bio OK. Drugo, ni Malta mi nije bila mrska, da se zna. Pored toga treba istaći da su i ovu Evroviziju pohodile raznorazne pesme-neprimetuše odnosno one čijih se izvođača nakon 5 minuta više ne sećate. Većina njih su bile pesme sa bačvicama što dovoljno govori o tome kako ih se sledeće godine, zarad iskakanja iz mase, poobavezno treba otarasiti.
Da ne pomislite da tu temu izbegavam temu, evo i pregleda nastupa izvođača iz bivših jugoslovenskih republika.
Hrvatska – nadam se da su se sad i oni koji nisu pratili polufinale uverili da se Borisov nastup od Dore značajno poboljšao. To ne znači da mislim da je pesma breathtaking niti da je Boris breathtaking (treba mu ozbiljno sugerisati da se ne smeška jer je scary) ali mislim da je bio sasvim solidan i da je zaslužio mnogo bolji plasman od prošlogodišnjeg krajnje tunjavog «na-refrenu-širim-ruke» Ivana Mikulića. Iako je odluka da se peva na hrvatskom bila, po meni, odlična ona očigledno nije nagnala dijasporu da malo samopregornije prione na kuckanje poruka te je Boris, sasvim nezasluženo, završio na 11. mestu koje je nedovoljno da Hrvatsku naredne godine odvede direkt u finale. Šta da vam kažem susedi a da ne bude ono odvratno “više sreće drugi put”?
Bosna – priznajem da ovu pesmu nisam čula ni jednom pre same Evrovizije za razliku od prošle godine kada smo bili temeljito mozgovno isprani Deenovim «In the disco». Ovu su pesmu na mnogim forumima okarakterisali kao interesantnu, zabavnu, pravu evrovizijsku ali i kao plagijat i wannabe ABBA-like. Mene je lično nastup, pesma, izgled pevačica i sve to – ODUŠEVIO. Na sceni su izgledale su toliko dobro da sam bila ubeđena da im je suđeno da se ucrtaju među prvih deset, bez ikakvih problema. Ne možete ni zamisliti naše razočaranje kada je glasanje počelo. A tek kada im je SCG dala samo 4 poena??? Pa sunarodnici, koj’ ste moj mislili kada ste poene davali onom neznabogoviću iščupanih obrva zvanom Martin Vučić?
Da se nadovežem na Martina …
Makedonija – iako je od četvrtka prošlo mnogo vode ispod Savskog mosta meni je ova pesma i dalje krajnje bezvezna a Martin još uvek nije naučio da igra. Njegovi aseksualno-robotizovani pokreti rukom sa sve ispruženim prstom zasigurno nisu imali za cilj da me asociraju na predstojeći koncert Kraftwerk ali ih se Martin, svejedno, nije odrekao. I pored sumanutog broja SCG poena koje ova pesma, žao mi je, nije zaslužila, Martinov plasman je na kraju ipak bio srazmerno loš u vidu 17. mesta. Za bolji plasman je jednostavno trebalo imati nešto više a Martin, plašim se, tog nečeg nema, čak ni u naznakama.
Srbija i Crna Gora aka «otišli u Kijev sa monumentalnih 80 članova delegacije» -- kod mene su postojala samo 3 straha vezana za nastup naših very own đetića:
- da će na binu izaći u onim konobarskim odorama kojima su nas “očarali” na nacionalnom takmičenju
- da će falširati jer se to, zaboga, u odsutnom momentu desilo čak i Bogu lično - Željku «self-esteem» Joksimoviću
- da će imati tremu koja će prouzrokovati da pred milionskim auditorijumom barem jedan od ovih sedamnaestogodišnjaka doživi nervni slom propraćen suzama i bespomučnim arlaučnim prizivanjem mame
Ono što međutim nisam znala jeste da treba da se plašim tek nečeg četvrtog. Styling im je bio ok, pesma je bila dobra, nisu falširali niti plakali tražeći mamu ali koreografija?! What were you thinking – let’s improvise a little?
Dakle, đetići su izgledali dezorganizovanije od lidera DOS-a onomad u Skupštini. Zapravo, đipali su okolo kao da su mene klonirali u 6 primeraka pa onda naterali 3 mene da protiv drugih 3 mene igraju “između dve vatre”. Oni koji znaju kako ja stojim sa sportovima sada je vreme da se nasmejete a vi koji ne znate? Pa, zamislite No Name od sinoć i eto vam. Mislim, to hvatanje u oro, te đipanje po sceni sa sporadičnim meteorskim sudarima, lupanje onih bubnjeva sa neznatnom dozom preterivanja, podizanje ruku, spuštanje ruku, uzvikivanje OJHA … momci su se toliko uneli da sam u jednom trenutku mislila da će bina popustiti pod napadima njihovog dance-skakačkog entuzijazma.
Ipak, izgleda da se ovaj njihov “ne znam kud teram” stil igranja dopao ostatku publike te su momci završili na respektabilnom 7. mestu. U potonjoj izjavi za RTS jedan je od momaka, nonšalantno naslonjen na voditeljkino rame, izjavio da je odvođenje SCG direkt u finale sledeće godine bio i cilj tako da eto, cilj postignut i svi zadovoljni. Donekle.
Molim koreografe da se sledeći put malo uključe, please?
I da završim, evo i par reči o glasanju.
Ne znam da li ste i vi primetili ali mi se čini da ove godine glasanje nije bilo do te mere političko kao npr. prošle. Dobro, balkanske zemlje su se naravno držale zajedno zbog čega će se danas barem par novina osvrnuti na političku pozadinu procesa pomirenja te davanja 12 glasova na Evroviziji. Naravno, očito je i da će Kipar i Grčka uvek razmeniti 12 poena, da će Irska uvek dati glasove UK i obrnuto, da će se nordijske zemlje pokoji put držati zajedno, da će Andorra glasati za Španiju ali ipak, iako se sve to dešavalo, ne znam zašto mi se čini da su regioni glasali i za druge regione i da je bilo dosta diversifikacije glasova na dobre pesme a ne samo na “dobre” zemlje. Ipak, da sav ovaj pomak u pravednosti televotinga nije bio dovoljan da rang lista izgleda onako kako bi trebalo, svedoči i pobeda Grkinje, ulazak Rumunije i Letonije među prvih deset te potpuno nezaslužena “propast” UK, Nemačke i Francuske. Mogućno je da će nakon ove Evrovizije određene zemlje tražiti da se sistem glasanja revidira pa ćemo videti da li će se stvari vratiti na žiri, kombinaciju žirija i televotinga ili šta. Meni samo ostaje da vas sad pozdravim do sledećeg puta i da se ponadam da ste uživali u ovom mom iscrpnom izveštaju.
Atino, šta više reći sem, vidimo se dogodine!