Namesto da padam u nesvest zbog toga što se Aron svojevremeno zamerio Habermasu izjavivši da je, u odnosu na političku filozofiju, politička sociologija go kurac, priznajem da sam se više zabrinula čitajući sledeći naslov u novinama:
Milo Đukanović: Ako se referendum ne održi, napuštam politiku
Ooo zar ti, kolosu državništva, gigantu diplomatije, ikono časti i poštenja, čojstva i nadasve junaštva?!
Ovo me je toliko neverovatno potreslo da sam se osetila prinuđenom da još jednom proberem svoje stavove o opstanku ove konfederacije nad konfederacijama, Državne zajednice Srbija i Crna Gora. Dugo sam razmišljala, šetala gore-dole, jela nokte, čupkala kosu, češakala se po zadnjici i, sve u svemu, mučenje je potrajalo sve dok mi nije svanulo. Opstanak Državne zajednice Srbija i Crna Gora?
I don’t give a flying fuck!!!
Nemoj sad da me neko pita “Kako možeš tako, pa zar ti nije žao?!”. Čega da mi bude žao? Ovog bratsko-međurepubličkog lakat u bubreg-šut međ’ noge?
Ne.
Suzu glede raspada možda pustim samo kada na WeCeu, prebirajući Ustavnu Povelju, shvatim da je moja probava opasno destimulisana činjenicom da taj legislativni akt više nije pravno obvezatan. Ono za čim zasigurno neću plakati jeste preusmeravanje budžetskih sredstava Republike Srbije sa održanja visokonožnog životnog stila političara na privremenom radu u Beogradu na moje nepostojeće zdravstveno osiguranje. Ima tu još puno toga što neće izazvati slanu vodu iz mojih očiju ali mislim da sam vam već odgovorila na pitanje. Hoće li mi biti žao?
Hell, no!
Kada sam se već ovako diplomatski rasplela po jednom delu Svetog Dvojstva naših teritorijalnih problema, neću vas poštedeti ni razmišljanja na temu drugog.
Pre neki dan, razapnuše nesretnog ex-ministra Svilenog na krst glede njegove šeretske izjave o mogućoj nezavisnosti Kosova. Kohabitantni nam je Predsednik promptno zapao u srbo-histeriju pa je neotesanog Svilenog pozvao u svoj kabinet i tamo ga raspalio progonom iz rajskog poslaničkog kluba i ulaznicom za Zaječarsku gitarijadu. Svileni se, naročito zbog ovog drugog, malčice pokunjio pa je uzviknuo “Nemoj da se biješ, nisam ja to izmislio, to su vam poručile one čike iz Brisela!”
Predsednik je na ovo podigao jednu pa zatim drugu obrvu. Bilo mu je tu svačeg čudnog ali se nije usudio da razmišlja naglas dok se drug-Premijer povodom ovog nemilog događaja ne obrati naciji. Premijer se nakon višenedeljnog razmišljanja malo okuražio pa je iz kabineta otresito poručio “Šta lupeta taj Svileni, bio sam i ja jednom u tom Briselu i tamo ne načuh ništa slično a slušao sam sve šta mi pričaju, ta nisam zadrem’o ni jednom na duže od 10 minuta, majke mi!!”
Na ovo se meni digla obrva jedna, pa zatim druga. Ne znam ja Premijeru u kom ste vi Briselu bili (poznavajući Amerikance, možda je to neki Brisel, Idaho?) ali u Briselu, Belgija, tamo gde ima čokolade, piva, Rin-Tin-Tina i Anderlehta, tamo se o tome itekako priča. Da dočaram, evo šta je sve yours truly osvedočeno čula na briselskim ulicama:
- “E, daj da odemo u taj dernek pre nego što Kosovo postane nezavisno!”
- “Draga, deder, dodaj mi naočari, nešto mi je ovo Kosovo nezavisno!”
- ”NezavisnogmiKosova, jel si vid’o kako je Liverpul sinoć napenalio Čelzi!”
- “Jeste, pobedićemo mi na Evroviziji, ali kad Kosovo ostane integralni deo Srbije!”
Kako je ova problematika postala poznata i nekolicini briselskih golubova, stvarno mi nije jasno kako je vama, g. Premijeru, promakla aktuelnost cele te priče? Ma, ustvari, šta se ja pitam. Vi, kao i obično, o tome niste bili informisani na vreme!
U svakom slučaju dragi moji čitaoci, da se razumemo.
Ne mislim ja da domaćim političarima treba da se stisne govno u gaćama zato što je tamo u Briselu nekom palo na pamet da pokrene to pitanje. Treba sesti, proceniti situaciju, videti koje su pregovaračke pozicije, sa čime se trguje, sa čime se ne trguje i onda pokušati da se iz onoga, što je neminovnost, izvuče što je više moguće. Namesto ove strategije koja, zamislite, zahteva malo rada i planiranja, naši političari vreme rađe traće na izigravanje zajapurene seoske mlade koja je pokazala srednji prst tamo gde (ni)je trebalo! Izgleda da ih je kolektivni mi spik no ingliš zdrmao do te mere da su najednom počeli da pate od poznate srpske boljke poznatije pod medicinskim nazivom living in denial. Spremili su se oni za pregovore samo se još nisu dogovorili kojim će sve taktičnim metodama da saopšte međunarodnoj zajednici da odjebe. Nisu ni stranci mutavi pa će i oni odjebati njih. A najebaće samo obični građani. Yet again.