Marketing
PAZI ŠTO ŽELIŠ
Ovdje bih odmah izuzela dobitak na lotu ili kladionici, želju za zdravljem i bla bla. Ja sam si oduvijek željela muža/dečka pažljivog, brižnog, da me zove sto puta na dan, da me pita kako sam, jel imam kakvih želja, što da mi kupi, da spavamo u zagrljaju, da me pokriva dekicom, da zajedno jedemo, da se zajedno kupamo, da zajedno kuhamo, da gledamo TV i komentiramo…….. a dobila sam muža (bogu hvala sad je ex) koji je bio toliko pažljiv da mi je prepustio da se o svemu sama brinem kako bi mi pokazao da ima bezgranično povjerenje da ću se ja o svemu sigurno dobro pobrinuti. Kada bi me nazvao sledila bi mi se krv u žilama jer sam znala da mi javlja nečiju smrt ili tešku bolest, isključenje struje, sudska pismena i ostale katastrofe. Kada bi me pitao kako sam također bi se sledila jer je iza toga slijedio neki zahtjev. Kupio mi nije nikad ništa jer se furao na to da sam emancipirana i da bi me to silno uvrijedilo. Nismo nikad spavali u zagrljaju jer ako bi ga zagrlila moja ruka bi mu bila preteška pa nije mogao disati. A i pitanje njegove higijene je bilo upitno. Vrlo rijetko, možda par puta godišnje smo zajedno jeli jer on nikako nije mogao stići na vrijeme na ručak, kupali se nismo nikad zajedno, jedva bih ga natjerala da se sam okupa. Zajedničko kuhanje ne dolazi u obzir jer kuhača je isključivo za žene i ruka bi mu se osušila da ju samo primi u ruke.
I tako je zbog potonje navedenog (a i puno drugih stvari) postao EX a ja sam i dalje imala iste želje. Sve dok mi se nisu ostvarile.
Sada imam dečka koji mi je sve to pružio. Prvih godinu dana sam bila presretna i uživala sam u svim tim sitnicama koje život znače. A sada ponekad izgubim živce jer me tokom jutra zove barem 5-7 puta da me pita jesam li sretno stigla na posao (nema jutarnje kave po birtijama), da mi ispriča kako je on stigao na posao, da me informira detaljno i redovito o svemu što je to jutro radio (da se zna da on naporno radi i da će biti jako umoran i da bi bilo baš lijepo od mene da ga malo izmasiram po mogućnosti svako veće prije spavanja). To što me svaki puta pita što želim iz dućana mi se još uvijek jako sviđa pa mi to nikada ne ide na živce. Spavamo u zagrljaju ko sardine u konzervi (jer kako bi drugačije kad spavamo u malom krevetu za jednu osobu a imamo zajedno 180 kg). Pokriva me dekicom kad god se otkrijem tako da se ujutro budim sva mokra i znojna (a valunzi me šusaju svakih dva sata). Nema otkrivanja i gotovo. Naše zajedničko konzumiranje hrane je urodilo tome da smo u par godina natukli svaki po 15 kg. Makar mi paše kad mi navečer donese noćni snekić u krevet.... Zajedničko kuhanje je također postalo malo naporno jer se dogodi da oboje posolimo jelo, popaprimo pa je nejestivo. Zajedničko kupanje se pretvorilo u opće potope u kupaonici jer nekako je kada sve manja i manja. Zajedničko gledanje TV se svelo na nekoliko humorističkih serija koje se ponavljaju pa zaspim već u pol devet. Za filmove on nema živaca, a sport mene ne zanima. Malo mu je bed kad hoće gledat sport a ja čitam knjigu. To ne voli. Knjiga mi odvlači pažnju od njega, osim ako igra play station.
Ispada da sam nezahvalnica. Ma stvarno nisam. Volim ja to sve ali nekada bi se sama namakala u kadi, malo bi čitala bez grižnje savjesti jer to jako volim, a nekada bi i kuhala sama jer mi to ide brže kad sam solo.
Sad se žalim a ipak da toga nema falilo bi mi. Mi žene smo kronično nezadovoljne i antiprotivne. To nam je u krvi, genetski predodređeno. Ne žalimo se jedino kad smo jako zaljubljene. Kad to prođe opet sve po starom. Što sad zaključiti. Da li mijenjati dečke kad god prođe ona prva zaljubljenost ili se jednostavno pomiriti s tim da nam ponekad idu na živce i gotovo. Sigurno i mi njima idemo na živce a to nam ne žele pokazati jer se trude biti pažljivi. 
Post je objavljen 16.01.2012. u 11:46 sati.