Tako te rijetko nalazim u snovima, i doista ne znam je li mi je zato lakše ili teže. Na neki način je to susret s tobom (tvojom slikom, glasom....) ali je stvarnost nakon buđenja još teža i ne želim je. Noćas si bila tako živa, u okruženju mase ljudi, na nekom trgu, u nekom gradu... Gledam u tebe, sretna što te vidim, zazovem te, ti me ne čuješ. Zovem glasnije, još glasnije, ali ti me ne čuješ. Ne mogu doprijeti nikako do tebe jer mi smetaju ljudi i tvoj pogled nikako da sretne moj. Una, čuješ li me milo, molim te čuj me barem... beskrajno te volim...
Post je objavljen 21.08.2011. u 17:13 sati.