Pregled posta

m. Da li je Isus živeo samo 33 godina na zemlji?

Ni posle nekih 2.000 godina od rođenja Gospoda Mira, Hrista Božijeg, ni razmetljivim historičarima (koji Njegovu pojavu više ne mogu osiono apodiktično i egzaltirano odbacivati i mitologizirati), ni hrišćanima slova i brojki – tačna godina rođenja i razapinjanja Isusa Hrista još nije poznata. Postoje samo brojna proizvoljna, hipotetička i spekulativna nagađanja i datovanja. Naravno, onaj koji u srcu doživljava milinu i snagu Hristove reči, i bez tog historiografskog uvida slediće udivljenički Veličanstvenog Gospoda; no upućen u istinske i ključne hronološke tokove Mesijinog prečistog života (koji je simbol života svakoga posvećenika Svetla) imaće jedno dodatno posvedočenje i lepo okrepljenje na Putu Istinskog Života, jer i Isusove ključne godine nose duboka simboličko-duhovna značenja. Pažljivim sagledavanjima i poređenjima relevantnih kanonskih i apokrifnih sakralnih spisa, te antiknih hronika može se relativno dosta precizno izvesti i utvrditi godina u kojoj je rođen Isus, kao i godina u kojoj je na Golgoti stradao i vaskrsao potom.
Institucionalizovana Crkva je dosta kasno shvatila da je Hristovo utelovljenje obeležilo i uvelo početak jedne nove epohe koju je potrebno i precizno hronološko-kalendarski uokviriti i establirati. Pre nego što su se godine, stoleća i epohe počeli brojati u odnosu na vreme Hristovog rođenja, na vreme pre Hristovog rođenja (ante Christum natum) i posle Hristovog rođenja (post Christum natum), različite drevne kulture su imale i različite pristupe hronološkoj orijentaciji; neke od njih su i zadržale takvo računanje vremena. Npr. Jevreji su računali i računaju vreme i tok godina prema biblijskoj hronologiji (koja sadrži nepotpune rodoslovne liste), gde za početnu vremensku tačku uzimaju stvaranje sveta. Sekundarna hronologija je se često kod njih referentno oslanjala i na vreme početka vladanja pojedinih aktuelnih ili eksponiranih monarha. Tako Josip Flavije u 'Judejskom ratu' iznosi za pad Jerusalima sedamdesete godine nove ere: »...Pade Jerusalim druge godine carovanja Vespasijanova, osmoga dana meseca gorpiajosa.« (VI, 10, 1) – Vreme je računano i prema početku ili okončanju čuvenog babilonskog sužanjstva. Tako se u uvodu 'Ezekielove knjige' iznosi: »Godine tridesete, četvrtoga meseca, petoga dana, kad bejah među izgnancima na reci Kebaru, otvoriše se nebesa, ...« (1:1) – Flavije u 'Judejskom ratu' ima sličan hronološki pristup: »... Aristobul promeni oblik vladanja u kraljevstvo i prvi stavi sebi dijademu četiri stotine sedamdeset i jednu godinu i tri meseca posle povratka naroda iz Babilonskog sužanjstva.« (I, 3, 1) U vreme Bar Kohbinog ustanka (132-135. g. ne.) početak drugog jevrejskog ustanka protiv Rimljana uziman je kao prva godina od 'oslobođenja' Izraela.
Kod starih Helena događaji su se često računali i datovali prema znamenitim Olimpijadama. Tako Polibije (Polybios, oko 200.-120. pre n. e.) iz Megalopolisa u Arkadiji, u svojim ‘Historijama' iznosi i sledeće: »Hronološki gledano, moje će ‘Historije' početi od 140. Olimpijade /= 220.-216. g. se./, a što se događaja tiče, kod Helena od takozvanog savezničkog rata, ...« (I, 3) – Era Olimpijada trajala je od 776. g. se. do 396. g. ne., i za to vreme održane su 263 Olimpijade.
I zvezdane konstelacije su na nekim podnebljima Helade bile hronografski orijentir: »Godina u kojoj je službu stratega obavljao Arat Mlađi završila se u vreme uzdizanja Plejada, prema kojima je Ahajski savez tada određivao vreme.« ('Historije', V, 1)
Kod Rimljana vreme je računato od osnivanja grada Rima (ab urbe condita), od 1. januara 753. g. se., a u opisima događaja upravljalo je se i prema godinama vladavine konsulâ. Na konsulsku vlast poziva se čak i credo izložen u Sirmijumu a pročitan na sabora u Ariminu, održanom 359. godine: »Saborna vera, izložena u u Sirmijumu, gde je bio naš gospodar Konstantije, u vreme najpoznatijih konsula Flavija Eusebija i Hipatija, jedanaestog dana junskih kalendi.« (Sokrat: ‘Historija Crkve’, II, 37) I drugi znamenitiji gradovi imali su svoje ere koje su počinjale od njihovog osnivanja: »Hebron je osnovan sedam godina pre nego Coan /= Tanis/ u Egiptu.« (‘Brojevi’, 13:22) – I u samoj rimskoj tradiciji sporno je vreme osnivanja Rima (Roma); po Katonu to je se desilo 31. 04. 751. godine; Varon osnivanje datira na 753. godinu stare ere; ipak najviše je prihvaćena 754. godina stare ere, koja je izvedena na osnovu podataka iz ukaza i obrazloženja Avgustovog prijatelja, prominentniog historika Tita Livija (Titus Livius, 59. g. pre ne. do 17. g. ne.). Tako ovaj, pored ostalog, kaže i sledeće u svojoj znamenitoj knjizi ‘Historija Rima od osnivanja Grada’ za godinu u kojoj su konsuli bili Gaj Sulpikije Petik (po treći put) i Marko Valerije Publikola: »To je bilo četiri stotine godina posle osnivanja grada Rima, a 35 godina posle oslobađanja od galske opsade.« (VII, 18) – Gotovo celu svoju hronologiju Livije vezuje za konsulske magistrate. – Posle cara Diokletijana u Rimu su godine računate od njegovog dolaska na presto (284. g.) i uspostave Dominata kao oblika vladavine i državnog uređenja koji je smenio Oktavijanov Prinkipat.
Godine 525. rimski pontif Jovan I, naložio je preko svoga savetnika Bonifacius-a jednom opatu iz Skitije, koji je živeo u Rimu, a zvao se Dionisije Mali (Dionysius Exiguus) da sastavi, uvažavajući odluke Nikejskog sabora, pashalne tablice za novi period, te da utvrdi i tačnu godinu Isusovog rođenja, kako bi se od tog datuma računala nova, hrišćanska era, jer je bilo nedolično da hrišćani računaju vreme od Diokletijana, njihovog velikog progonitelja. Monah Dionisije je tako napisao i 'Knjigu o Uskrsu' (Liber de paschate) u kojoj je postavio osnov za izračunavanje vremena i praznika u hrišćanskom svetu, a ta računanja i izvođenja su važila do kraja XVI stoleća. Dionisije je označio da je se Isus rodio 754. godine posle osnivanja Rima, prve godine nove ere (tzv. 'nulta' godina tada nije bila znana), odnosno da je 248. godina Diokletianove vladavine 532. godinu od rođenja Hristova. Dakle, Dionisije je učinio da godina 754 AUC (Ad urbe condita) postane prva godina AD (Anno Domini), odnosno prva godina nove ere. Engleski historičar Beda (Bede, 673.-735. g. ne.) sagledavši Dionisijeva izračunavanja, predložio je da se vreme pre 754. g. od osnivanja Rima označuje terminom 'pre Hrista', pre Hristovog rođenja.
Samo računanje godina od Hristova rođenja među hrišćanima počelo je uzimati maha tek nakon VIII stoleća, mada su i posle toga mnogi računali vreme od stvaranja sveta. U 'Pohvalnom slovu Kirilu i Metodiju', napisanom pre 885. godine, iznosi se za preminuće prvog hrišćanskog učitelja slovenskog naroda – Fonstantina (Kirila) Filosofa 869. godine u Rimu: »Dobivši od Boga otkrovenje o pokoju svojem, obuče se u crne haljine i najavi dan preminuća svojega, i ostade do toga, pedesetoga dana, veseleći se i slaveći Boga. I tako počinu u Gospodu leta 6377., te se sjedini s ocima svojima, i prorocima, i apostolima, i mučenicima, i svim svetima.«
Srpski knez i despot Stefan Visoki (1389.-1427. g.), 15 godina posle Kosovske bitke (1389. g.), na mesto pogibije svoga oca Lazara, podigao Mramorni stub, na kome je ostavio zapis da se znamenita bitka sa Turcima odigrala »petnaestog dana meseca juna godine 6897.« – Stefan Visoki, dakle, predstavlja hronologiju koja 5508. g. se. vidi kao godinu nastanka sveta. – Do kraja Srednjeg veka, i u Bizantiji i na Zapadu, osnovni hronološki ciklus se naziva indikt (lat.: indico = 'prijaviti'), traje 15 godina, a prvi indikt počinje 1. septembra 312. godine (cp.: Justinian: Novellae, 47).
'Hronograf' za 354. godinu daje tvrdnju da je Isus rođen u petak, 8 dana pre januarskih kalenda (pre prvog dana u januaru), petnaestog dana mesečine, za vreme konsulovanja Gaja Kajsara i Emilija Pavla (1. g. ne.), a stradao u vreme konsulstva Gemina i Rubelija, odnosno 29. g. ne. Dana 25. decembra 1. g. ne. nije bio petak, a Mesec je bio u dvadesetom danu svoje lunacije. Po Konstantinopolskom spisku konsula za 395. godinu (Consularia Constantinopolitana ad A. CCCXCV – Liber citatus) Isus je rođen u godini konsulovanja Avgusta i Plautija Silvana, tj. druge godine stare ere: »Pri ovim konsulima rodio je se Hrist u osmom danu do januarskih kalenda.« Ovu godinu kao vreme Hristovog rođenja podržava i fragmentarno sačuvana 'Historiografija' Julija Afrikana. Po lugdunskom episkopu Irineju Hrist je se utelovio »oko četrdeset i prve godine Avgustovog vladanja.« ('Protiv heresa', III, 21, 3), odnosno oko 3 godine stare ere.
Iz kanoniziranih evanđelskih tekstova možemo steći utisak da je Isus živeo nešto preko trideset godina. I rabini su slično tvrdili. U babilonskom Talmudu (koji pominje Isusa pod različitim kamufliranim imenima) možemo pročitati sledeću dijalošku epizodu: »Pitao je jedan minejac /= nazaren/ r. Hanina /bar Hamu, umro 225. g. ne./: 'Poznato li ti je koliko je godina bilo Balaamu na dan njegove smrti'? – On je odgovorio: 'To nije napisano, no rečeno je: Krvožedni i pokvareni ne dožive ni polovinu svojih dana, /iz čega se vidi/ da je njemu bilo trideset tri ili trideset četiri godine. /.../ Ja sam sam čitao povest Balaama, u kojoj je napisano: Trideset tri godine bilo je Balaamu Hromome, kada ga je ubio Pinhas /= Pilat/ Listae /grč.: »·ĂĮ = 'razbojnik'/. ('Sanhedrin', 106 B) – Ako bi utvrdili godinu Isusovog rođenje, kao i godinu Njegovog stradanja na Golgoti, dakako bi time i odredili koliko je Sveti nad svetima živeo na zemlji.
Iz 'Evanđelja po Mateju' (2:1 i dalje) i 'Po Luki' (1:5) saznajemo da je se Isus rodio za vreme vladavine rimskog vazalnog kralja u Palestini Heroda Prvog koji je vladao od 37. do 4. godine stare ere. Iz izlaganja najvećeg jevrejskog historika Josipa Flavija (rođenog 37. godine ne.) saznajemo da je Herod Veliki umro u Jerihonu 750, godine od osnivanja Rima, početkom aprila četvrte godine stare ere, nešto pre Pashe. Tako u De bello iudaico izveštava za ovog despota idumejskog porekla koji je preminuo kada je imao skoro sedamdeset godina života, ostajući do kraja dosledan pogromaškom porivu: »Pet dana posle sinovljevog pogubljenja umre i Herod. Od vremena kada se domogao najviše vlasti ubivši Antigona bilo je proteklo četrdeset tri godine, a otkako su ga Rimljani postavili za kralja, trideset sedam godina.« (I, 33, 6)
Primus Isusovo rođenje eksplicitno smešta u vreme po zlu čuvenog kralja Heroda, dakle u vremenski okvir pre četvrte godine stare ere: »Isus se rodi u Betlehemu judejskome u dane Heroda kralja ...« (2:1) – Tercijar Isusovo rođenje takođe smešta u Herodovo vreme govoreći o začeću Jovana Preteče (koji je se rodio nešto pre Isusa), ali ga povezuje i sa Kvirinijevim popisom u Siriji, seleukidskoj državnoj tvorevini: »A u dane one iziđe zapovest od kajsara Avgusta da se popiše sav svet. Ovo je bio p r v i popis za Kirinove uprave Sirijom. I iđahu svi da se popišu svaki u svoj grad.« (2:1-3) – Pošto se kod 'Luke' aludira na dva popisa pod Kvirinom, postoji mogućnost da je Kvirin dva puta bio upravitelj Sirije.
Plodni hrišćanski pisac latinske književnosti, Tertulijan (Tertullianus, otprilike 160.-230. g.), rodom iz Kartagine, smatrao je da je popis Judeje izvršio Sentije Saturnin, legat Sirije (9.-6. g. se.).
Judeja je kasnije, nakon Arhelajevog devetogodišnjeg (4. godine se. do 6. godine n. e.) mrskog etnarskog vladanja, vladanja koje je počeo njegovim pokoljem nezadovoljnog življa, pripojena rimskoj provinciji Siriji, velikim delom i po volji ugnjetenog naroda. ('Judejski rat', II, 6, 2). To je jedan od razloga zašto se u Lukinom tekstu, kada se govori o popisu, protagonistički naglašava sirijsko teritorijalno podneblje.
U Veneciji, godine 1647. nađen je kamen (I stoleće) s grobnice Vojnog zapovednika Palatina Starijeg (sahranjenog zajedno sa svojom ženom Emilijom), koji je, sudeći po natpisu nihovog oslobođenika Marka Amplija, službovao pri legatu Sirije Kviriniju. Po 'Venecijanskom natpisu' sledi da je vojni časnik Palatin po Kvirinijevom ukazu sproveo popis u velikom sirijskom gradu Apameji, te popisao 117.000 građana. Latinski tekst Lapis Venetus-a glasi:

Q. AEMILIUS Q. F.
PAL. SECVNDVS [IN]
CASTRIS DIVI AVG. [SUB]
P. SVLPICIO QVIRINIO LEG. AUG.
CAESARIS SYRIAE HONORI
BVS DECORATVS PRAEFEC.
COHORT AVG. I. PRAEF.
COHORT. II CLASSICAE. IDEM
IVSSV QVIRINI CENSVM EGI
APAMENAE CIVITATIS MIL
LIVM HOMIN CIVIVM CXVII
IDEM MISSV QVIRINI ADVERSVS
ITVRAEOS IN LIBANO MONTE
CASTELLVM EORVM CEPI ET ANTE
MILITIEM PRAEFECT FABRVM
DELATVS A. DVOVS COS. AD AE-
RARIVM ET IN COLONIA
QVAESTOR AEDIL II DVVMVIR II
PONTIFEXS
IBI POSITI SVNT Q. AEMILIVS Q. F. PAL.
SECVNDVS F. ET AEMILIA CHIA LIB.
H. M. AMLIVS H. N. S.


Lapis Venetus
(originalni natpis)

Zna se da je Publije Sulpitije Kvirinije (Quirinis) bio upravitelj Sirije počev od 6. godine nove ere (ali je i pre toga vršio važne državne poslove u toj rimskoj pokrajini, pod koju je te godine administrativno potpala borbena Judeja, koja je kao prestonicu dobila Kajsareju, stari Panion, grad nedaleko od Jerusalima). Otmeni rimski historik Kornelije Takit, koji je bio prokonsul provincije Azije za vreme cara Trajana, izlaže za Kvirinija (koga 'Luka' naziva 'Kiren-ije' – šĹÁ®˝ążÂ, odnosno 'Kirin-ije' – šĹÁŻ˝ążÂ) u svome kapitalnom spisu 'Godišnjice od smrti božanskog Avgusta': »Bio je vrstan vojnik, i njegovo zalaganje u službi donelo mu je konsulat pod božanskim Avgustom. Potom je dobio trijumfalne insignije zato što je osvojio utvrđenje Homonađana u Kilikiji; bio je, dalje, određen za savetnika Gaju Kajsaru kada je ovaj dobio za upravu Jermeniju.« (III, 48; v.: Strabon: 'Geografija', XII, 6, 5) – Vidimo da Kvirinijeva vojničko-državnička službovanja velikim delom tangiraju prevashodno maloazijsko i bliskoistočno podneblje.
Justin Martir, obraćajući se imperatoru Antoniju Piju, ukazuje da i sami Rimljani imaju podatke o popisu pod Kvirinijem: »U Judejskoj zemlji postoji jedno selo, udaljeno od Jerusalima 35 stadija, u kojemu je se rodio Isus Hrist, što možete saznati i iz tablica popisa, koji je bio pri K(v)iriniju /epí Kyrníoy/, prvom našem upravitelju u Judeji.« ('Apologija', I, 34)
Godine 1764. nedaleko od Rima, kod Tiburtina (danas Tivolija), nađen je drevni kameni natpis na latinskom, iz čijeg teksta se vidi da je posvećen magistratu koji je u vreme Avgusta obavljao dužnost prokonzula Sirije. Sklop natpisa sugeriše da je to bio Publije Sulpitije Kvirinije, koga Tercijar pominje. Pri kraju natpisa se za Sulpitija Kvirinija, sina Publijevog iznosi: »/On je dobio/ kao prokonzul Azije /i kao legat propretor/, po drugi put, provinciju Siriju i Fenikiju.« – Dakle, potvrđuje se Tercijarov nagoveštaj da je Kvirinije dvaput imao upravljačku ulogu u Siriji.
Sam natpis iz Tivolija – Lapis Tiburtinus, sa mogućim rekonstrukcijama, u svom očuvanijem delu, glasi:

BELLUM GESSIT CVM GENTE HOMONADENSIVM
QVAE INTERFECERAT AMYNTAM GALATARIVM
RE]GEM, QVA REDACTA IN POT[ESTATEM IMP. CAESARIS]
AVGVSTI POPVLIQVE ROMANI SENATV[S DIS IMMORTALIBVS]
SVPPLICATIONES BINAS OB RES PROSP[ERE ABEO GESTAS, ET]
IPSI ORNAMENTA TRIVMPH[ALIA DECREVIT]
PROCONSUL ASIAM PROVINCIAM OP[TINVIT, LEGATVS PR. PR.]
DIVI AVGVSTI [I]TERVM SYRIAM ET PH[OENICEN OPTINUIT].

Nakon Herodove smrti, pošto ga je nasledio od kajsara nepriznati sin Arhelaj, Sabin, financijski upravitelj Avgustovih dobara u Siriji i Judeji, koji je bio podređen državnom namesniku Varu, odlazi u Jerusalim da ustanovi fiskalno stanje Herodovog kraljevstva. »A Arhelaj posla Ptolemeja Varu, s molbom da Sabina odvrati od daljeg putovanja.« ('Judejski rat', II, 2, 2) U 'Judejskim starina' Flavije ukazuje i ovo: »Kvirinije, jedan od rimskih senatora, prošavši kroz sve magistrature i na kraju postavši konsul, čovek veoma uvažen, došao je u Siriju u pratnji nevelikog broja ljudi; kajsar ga je poslao u svojstvu sudije za narod i kensora koji je trebao da procenjuje imetak ... /.../ ... Juda Gavlonit, iz grada Gamale, zajedno sa farisejem Sadokom, pozivao je narod na ustanak, govoreći da procena imovine nije ništa drugo do put ka ropstvu; i pozivao je narod da zaštiti svoju slobodu.« (XVIII, 1, 1) Došavši na mesto legata Sirije 6. godine nove ere, Kvirinije je svakako nastavio popis Arhelajevih dobara (– Arhelaja je Avgust inače smenio i poslao ga u progonstvo u Vienu, u Galiji), odnosno napravio je uvid u trezor Judeje koja je postala namesnička provincija: »Oblast, nekada potčinjena Arhelaju, bila je uključena u sastav Sirije. Imperator je pak onamo poslao bivšega konsula, Kvirinja, kako bi izvršio popis u Siriji i prodao Arhelajev dom.« (XVII, 13, 5) Znajući da je za kensorski magistrat u Rimu traženo da kandidat ima najmanje 43 godine života, i znajući kada je Kvirinije bio konsul – 12. g. se., vidimo da je Kvirinije, kada je postao namesnik Sirije, mogao imati najmanje 61 godinu života. Flavije nas izveštava i kada je Kvirinije izvršio procenu Arhelajevih poseda i popis judejskoj življa: »... Završivši popis u 37. godinu posle Antonijevog poraza od Kajsara Avgusta kod Antiuma, Kvirinije je uklonio prvosveštenika Joazara ...« (XVIII, 2, 1) – Trideset i sedma godina od bitke kod Aktija započela je 2. septembra 6. g. ne. i završila se 1. septembra 7. g. ne. U vreme tog popisa Isus svakako nije rođen.
No tada je se verovatno zbila pobuna Jude Galilejca i fariseja Sadika koji su odbijali pokoravanje Rimu i davanje poreza gvozdenoj Imperiji, što je bio pristup revolucionarnog zelotskog ('revniteljskog') kao i bodežarskog pokreta čije vođstvo je od Hizekije ('Judejski rat', II, 4, 1) preuzeo lažni mesija Juda Galilejac, o kome Flavije još i ovo izveštava: »Arhelajeva država pretvorena je sada u provinciju, i tamo je upućen kao državni upravitelj Koponije, Rimljanin, viteškog staleža, kome je Kajsar bio dao vlast nad životom i smrti. Za vreme njegovog upravljanja navede neki Galilejac Juda svoje zemljake na ustanak, izjavivši da je sramno ako daju Rimljanima dadžbine, i priznaju, osim Boga, i smrtne ljude za svoje zapovednike. On je bio osnivač neke svoje sekte koja sa ostalima nema ničeg zajedničkog.« (Ibid., II, 8, 1) – Zakonik i raban Gamliel, na saslušanju Apostolâ pred Velikim većem osvrće se na tu epizodu rečima: »Posle ovoga /Tevde/ ustade Juda Galilejac u dane popisa i odvuče dosta naroda sa sobom; on takođe pogibe i svi koji ga slušahu rasturiše se.« ('Dela', 5:37) – Galilejac Juda je počeo da saziva svoje sunarodnike na borbu, prekoravajući ih zbog njihove saglasnosti da plate danak Rimljanima. Interesantno je napomenuti da je i Judin sin Manajim u ustanku protiv Rimljana, koji je doveo do pada Jerusalima i Hrama, nastavio bezobzirnu borbeno-prevratničku politiku svoga oca: »... Neki Manajim, sin onog ratobornog zakonika Jude iz Galileje, koji je za vreme Kvirina bio Judejcima prebacio što osim Boga priznaju i Rimljane za gospodare, s nekoliko svojih pristalica ode u Masadu, provali spremište oružja kralja Heroda, naoruža osim svojih zemljaka i strane razbojnike i vrati se kao kralj sa tom ruljom kao telesnom gardom u Jerusalim, gde stade na čelo ustanka i preuze rukovodstvo opsade.« (Ibid., II, 17, 8)
'Evanđelje po svetoj Dvanaestorici', takođe lucidno ukazuje da je Isus rođen u vreme popisa koji je naložio car (kajsar/cezar) Oktavijan Avgust: »Dogodi se u one dane da iziđe dekret od kajsara Avgusta, da sav svet bude popisan. I sav narod Sirije ode da se popiše, svako u svoj grad; a beše to usred zime. Tako se i Josip sa Marijom uspe iz Galileje, iz grada Nazareta, ka Judeji, u Davidov grad, koji se zove Betlehem (jer on beše iz Davidovog doma i roda), da se popiše sa Marijom, svojom venčanom ženom, koja beše noseća.« (4-1-2)
Tronu ekspandirajuće Rimske imperije, gromade sastavljene od mnoštva pokrajina, vazalnih država i kolonija, nesumnjivo su popisne evidencije, uvidi u brojčano stanje podanika puno značili. U starome Rimu najuglednija služba je bila kensura (iako je formalno dolazila iza preture), a njeni nosioci bili su kensori (censores), dva činovnika koji su birani, najpre svake četvrte a kasnije svake pete godine sa mandatom do 18 meseci. Njihova nadležnost bila je da izvrše popis građana i procene njihov imetak, da sastave vojne i poreske spiskove, da određuju visine poreza i carina; oni su činili revizije senatorskih lista (što im je 312. godine kao pravo dao Lex Ovinia), sklapali su ugovore za javne radove i vršili nadzor nad javnim moralom; s demografskom procenom je bilo dakle povezano i ispitivanje života pojedinih građana. Sastavljena lista građana s ciljem da se proceni njihova imovina i da se stanovništvo rasvrsta na imovinske klase, nazivana je census. Od 443. godine stare ere ('Historija Rima od osnivanja Grada' IV, 8, 1) kensori su birani iz redova patricija, a 339. godine to pravo su stekli i plebejci. Kao potpuno izdvojena magistratura kensorstvo je ustanovljeno tzv. Emilijevim zakonom (Lex Aemilia) iz 366. godine stare ere. Ako bi jedan kensor preminuo ili abdicirao, i drugi je morao da napusti dati položaj (cp.: IX, 33).
U Rimu je se popis odvijao tako što bi se svaki pater familias osobno na Marsovom polju pod zakletvom pojavio pred kensorima, kako bi dao podatke o sebi, svojoj porodici i svome imanju. Taj postupak nosio je naziv professio censualis. Građanin bi naveo svoje puno ime (praenomen, nomen et cognomen), ime svoga oca (oslobođenici su navodili ime svoga patrona), te koliko godina ima. Ukoliko je bio porodičan čovek dužan je bio da izvesti i o imenu svoje žene, te o imenima i uzrastu svoje dece. Tutori su zastupali udovice i siročad, čija imena su registrovana u posebnu listu, koja nije ulazila u ukupnu popisnu sumu. Odsutni su morali imati svoga zastupnika pred kensorima, jer je se namerno neodazivanje kensu strogo kažnjavalo: u republikansko vreme prestupnik te vrste bi mogao od države biti prodan u roblje. Kensorima je pogotovo od značaja bilo da od građanina dobiju podrobnije podatke o njegovoj imovinskoj moći., poziciji, tipu (njiva, pašnjak, voćnjak, vinograd, maslinjak) i obradivosti njegovih zemljišnih parcela. Popisano lice bi dalo i podatke o svojim robovima i stoci, stočnim kolima, odeždi i nakitu, pri čemu su sami procenjivali vrednost toga što poseduju, dok bi kensori imali pravo da to koriguju po svojoj proceni. Kasnije su popisi, pogotovo provincijski, tražili podrobnije lične podatke. Kako svedoči jedan dokumenat datiran na 119. godinu, jedna žena iz Egipta u popisu je morala dati i ime oca, majke i deda, mesto rođenja, svoje zanimanje, te karakteristične oznake i belege na telu, ... Popisne podatke bi overili tri svedoka, i bili bi pohranjeni u mesnom registru.
U svojoj VII. knjizi, koja obrađuje godine rimske historije od 366. do 342. Tit Livije ukazuje na jedan rani popis (u vreme konsulovanja Gaja Sulpitija i Tit Kvinktija Pena): »Pošto je nastupio period relativnog mira odlučeno je da se izvrši popis stanovništva i procena imovine, pošto je rešavanje pitanja dugova dovelo do toga da su mnoge stvari promenile vlasnike.« (VII, 22) – U VIII. knjizi svoje 'Historije', koja obrađuje period od 341. do 322. ukazuje na još jedan popis (u godini kada su za konsule izabrani Aul Kornelije i Gnej Domitije): »Ove godine je u Rimu izvršen kens i popisani su novi građani. Zbog njih su dodate dve nove tribe.« (VIII, 17) – A za popis iz 292. godine kaže: »Ove godine je izvršen i popis građana, za vreme Publija Kornelija Arvina i Gaja Markija Rutula. Popisan je 262.321 čovek. Ovaj kensorski par je bio dvadeset šesti od uvođenja te službe, a popis je bio devetnaesti po redu.« (X, 47) O kensu svakog rimskog građanina svedočile su javne tablice (VI, 27); ime svakog rimskog građanina bilo je uneseno javne tablice (tabulae personarum). Svaki tribus (kotar, opština) imao je sastavljenu listu građana, listu po kojoj su i glasanja sprovodena. Na kraju popisa obavljan je svečani žrtveni lustrum ('čišćenje'). Po popisu zvanom Notitia regionum urbis XIV, sastavljenog između 334 i 357. g. se., Rim je, između ostalog, imao i 1790 palata (domus), 46.602 stanarskih kuća (insulae), 290 žitnice, 154 pećnice, 1352 zdenaca, 37 gradskih kapija, 8 mostova, 6 obeliska, 28 javnih biblioteka, 11 foruma, 10 bazilika, 154 javno postavljena božija kipa od zlata ili slonove kosti, 22. konjaničke statue, 11 terma i 85 kupališta , 36 mramorna luka, 2300 stolova za prodaju ulja (mensae oleariae) ...
Kada su 4. g. stare ere, po smrtu Heroda Velikog, Rimljani Judeju podredili svojoj neposrednoj upravi, Jevreji su morali direktno plaćati porez novoj vlasti, a ne vazalnome kralju. I rimskoj vlasti je bilo itekako u interesu da kroz nove popise utvrdi brojnost i imovinsko stanje i svojih podanika u Judeji. Kada je pak pod Herodom Prvim u Palestini izvršen popis življa (grč.: he apograph), da bi se zadovoljila jevrejska tradicija, a i da bi se onemogućile prevare, svako se morao po zakonu javiti u mesto svojih predaka, svoga porekla. Zato se i Isusov otac, blagosloveni Josip, koji je poticao iz Davidovog roda i Davidovog grada, morao sa ženom Marijom javiti i popisati u Betlehemu ('Domu hleba'), gde je se i Veličanstveni u pećini-štali, među životinje, utelovio.
Imperator Caesar Augustus, koji je rimsku aristokratsku republiku preveo u prikrivenu monarhiju, u Carstvu je preduzeo tri popisa življa. Gaj Svetonije Trakvil (Gaius Suetonius Tranquillus) – koji je za vreme Trajanovog vladanja bio visoki dvorski činovnik, a pod Hadrijanom sekretar njegove kancelarije (magister epistularum) – u spisu 'Životi rimskih careva', nastalom otprilike 121. godine, obrazlaže za tribuna i kajsara Avgusta: »Tribunsku vlast primio je Avgust doživotno; u toj je službi dva puta izabrao sebi kolegu na pet godina. Isto je tako doživotno primio nadzor nad javnim moralom i zakonima; na temelju tog prava, premda nije imao kensorsku čast, proveo je ipak t r i p u t a popis puka; prvi i treći put s kolegom /tribunom/, a drugi put sam.« (Augustus, 27). – Treba da znamo da je Svetoniju njegov položaj omogućavao da ima pristup državnim arhivama i izveštajima o tekućim poslovima u Imperiji, pa prema tome i izveštajima o preduzetim popisima. I sam Oktavijan Avgust, nešto pre svoje smrti, u svojim 'Delima' (Res gestae Divi Augusti) urezanim na dva bronzana stuba ispred Avgustovog mauzoleja na Marsovom polju u Rimu, čije su se kopije mogle naći širom Carstva, o tome govori: »Et in consulatu sexto censum populi conlega M. Agrippa egi. Lustrum post annum alterum et quadragensimum fec[i]. Quo lustro civium Romanorum censa sunt capita quadragiens centum millia et sexag[i]inta tria millia. Tum [iteru]m consulari com imperio lustrum [s]olus feci c. Censorin[o et c. ] Asinio cos. Quo lustro censa sunt civium Romanorum [capita] quadragiens centum millia et ducenta triginta tria mi[llia. Et tertiu]m consulari cum imperio lustrum conlega Tib. Cae[sare filio] m[eo feci,] Sex. Pompeio et Sex. Appuleio cos. Quo lustro ce[nsa sunt]civ[ium Ro]manorum capitum quadragiens centum mill[ia et n]onge[nta tr]iginta et septem millia. – U šestom konsulatu, zajedno sa kolegom M. Agripom, izvršio sam popis rimskih građana. Lustrum sam sproveo prvi put posle 42 godine. Tom prilikom popisano je 4 063 000 rimskih građana. Lustrum sam ponovo sproveo, sa konsulskim ovlašćenjima koja mi je davao imperium, kada su konsuli bili G. Kensorin i G. Asinije, i tom prilikom je popisano 4 233 000 rimskih građana. Treći put sam sproveo lustrum, sa ovlašćenjima jednakim onima koja su imali konsuli, zajedno sa svojim sinom Tiberijem Kajsarom kao kolegom za vreme konsulata Seksta Pompeja i Seksta Apuleja i tada je popisano 4 937 000 rimskih građana.« (Tab. II, 8:2-4) – Kao patricij Oktavijan nije imao pravo da bude tribunus plebis, no 23. g. se. senat mu dodeljuje doživotnu tribunsku vlast (tribunica potestas), koja mu omogućava i daje pravo veta, sazivanje senata, imunitet na kažnjavanje, ... Pošto je istovremeno od senata dobio i doživotnu prokonsulsku čast (Imperium proconsulare maius), koja mu je dala vlast nad vojskom i provincijama, Oktavijan je se tako do same smrti našao kao potpuni gospodar u Carstvu. Obe krucijalne vlasti (tribunicia potestas et imperium proconsulare maius) imao je još Marko Agripa, kome je Oktavijan 18. g. se. dodelio tu vlast na razdoblje od pet godina, potom je 13. g. se. obnovio na još pet godina, no ovaj je umro 12. g. se. Inače, u sedmom konsulstvu (27. g. se.) Oktavijan je dobio titulu Augustus ('uzvišeni'). Drugi popis rimskih građana Avgust je samostalno pokrenuo. Iako je Agripa Avgustu bio 'drug u vlasti' (consors imperi), u biti Avgust je stvarno sam vladao, jer je Agripa uglavnom bio van Rima: »... S a m izvršavaš tako brojne i krupne zadatke, mačem Italike braniš i nadgledaš građanski moral, ...« (Horatije: 'Poslanice', II, 1) – Upoređujući ove izveštaje sa konsulskim listama, vidimo da je prvi Avgustov popis bio 28. g. se. (726. godine od osnivanja Rima), kada Avgust još nije dobio doživotnu tribunsku čast, drugi 8. g. se., i treći 14. g. ne. (767. godina od osnivanja Rima), pred samu svoj smrt. Ovakva hronografija navodi na zaključak da je Isus rođen u vreme drugog popisa, 8. godine stare ere, ukoliko su konsulske liste ispravno postavljene, a jesu, jer o njima nam svedoče i natpisi na novcima. Treba zapaziti da se Avgust u svojim 'Delima', koja su trebala da podupru njegovu deifikaciju, hvali kako je svoj prvi popis organizovao posle 42 godine od nekadašnjeg; previranja sa građanskim ratovima su republikansku ustanovu popisivanja življa maltene potpuno uništila, i zato je Avgustu bilo značajno što ju je opet obnovio.



Oktavijan (Vatikanski Muzej), prvi rimski car pontifex maximus, u čije vreme je rođen Hrist Isus


U velikom enciklopedijsko-jezičkom leksikon iz X stoleća – 'Suda' (H Soyda, Suidas) koji sadrži mnogobrojne izgubljene fragmente antiknih i bizantijskih spisatelja, iznosi za prvi Avgustov lustrum da je Oktavijan, pošto je postao jedini gospodar, izabrao 20 sposobna čoveka, poslao ih po svoj zemlji koja mu je bila potčinjena, kako bi izvršili popis lica i imetka njihovog. I popis je dao broj potčinjenih lica Rimskoj imperiji: 4.101.007. Treba zapaziti da se taj broj razlikuje od podatka iz 'Avgustovih dela'. S druge strane, broj popisivača, dvadeset njih, sugeriše nam pitanje kako je taj Avgustov popis mogao imati imperijalno opšti profil, jer u tom slučaju svakako je trebalo mnogo više popisivača angažovati. Očigledno u ovom slučaju imamo registrovanje samo žitelja s rimskim građanskim statusom (status civitatis), a takvima Isusovi roditelji svakako nisu pripadali. Znamo međutim da je apostol Pavle rođen sa rimskim građanskim pravom ('Dela', 22:24-29, 23:27), koje je se i kupovinom moglo steći, te dobiti kao nagrada za zasluge.
Pišući protiv hrišćana, koje on naziva 'Galilejcima', i Flavije Klaudije Julijan Imperator svedoči o popisu kojim je bila obuhvatena i Isusova porodica: »Čak je i Isus, koji se među vama pokazao, bio jedan od Kajsarevih podanika. /.../ Svakako priznajete da je zajedno sa svojim ocem i svojom majkom bio upisan u knjige za vreme K(v)irinovog namesništva.« (Contra Galilaeos, 213 A)
Kajsarejski episkop i historik Eusebije (Eusebios, oko 260.-339.) u svome spisu Ecclesiastical History, zauzima stav koji sugeriše da je Isus dosta kasno rođen: 3-2.g. se.: »Bila je četrdeseta godina carovanja Avgusta i dvadeset i osma /godina/ od pokoravanja Egipta i smrti Antonija i Kleopatre, na kojoj je završila egipatska dinastija Ptolomeja, kada je, saglasno proroštvu o Njemu, u Betlehemu Judejskom, u vreme prvog popisa tokom uprave Kirenija Sirijom, rođen Spasitelj i Gospodar naš Isus Hristos.« (I, 5) – Eusebije Oktavijanovu vladavinu računa od 43. godine stare ere, kada je posle bitke kod Mutine, u prvom njegovom građanskom ratu, armija republikanaca na vlast u Rimu dovela Oktavijana, Marka Antonija (koji je upravljao Egiptom) i Marka Lepida, koji su sklopili drugi rimski trijumvirat, odnosno vrhovnu vlast podelili među trojicom ljudi. Tada, godine 43. stare ere Oktavijan je prvi put stekao konsulsku čast: »I od toga je vremena pomoću sakupljenih vojska najpre s Antonijem gotovo dvanaest godina upravljao državom, napokon je četrdeset i četiri godine sam bio na čelu državi.« (Svetonije: Augustus, 8) Može se reći da je Oktavijan postao jedini vladar o svojem trećem konsulstvu, odnosno od 2. septembra 31 godine kada je ostvario pobedu nad Markom Antonijem kod Aktija. Takit opisuje kako je Avgust u državi iscrpljenoj građanskim ratovima uzeo svu vlast u svoje ruke, davši toj monarhističkoj vlasti naziv Prinkipat (principatus), sebe prozvao (senatskim) 'prvakom' (princeps) izbegavši tako nemile nazive kao 'kralj' ili 'diktator': »Posle pogibije Bruta i Kasija regularna vojska više nije postojala; Pompej je bio savladan kod Sicilije, Lepid lišen vlasti, Antonije ubijen, na čelu julijevske stranke ostao samo Avgust. On je odbacio titulu trijumvira, izdajući se za konsula i pravdajući se da mu je tribunska vlast dovoljna da bi zaštitio narod.« ('Anali', I, 2) Sam Oktavijan u 'Delima božanskog Avgusta' zapisuje, predstavljajući svoje suprematorsko angažovanje kao vraćanje državne moći u ruke senata i naroda: »Pošto sam ugušio građanske ratove, dobivši po želji svih vanredna ovlašćenja, predao sam vlast senatu i rimskom narodu.« (34, 1) Inače, dva plebejska, narodna tribuna (uvedena posle sporazuma rimskih patricija i plebejaca na Mons Saker 494. g. se.), trebala su da ih štite od samovolje patricijskih magistrata, čije su odluke mogli da obustave. I Lex Licinie Sextiae, izglasan 367. g. se. omogućio je plebejcima bitan udeo u vlasti, propisavši da jedan od konsula treba da bude plebejac. Treba znati da je Avgust vodio pet građanskih ratova, kroz koje je učvršćivao svoju moć i vlast, prenoseći na sebe prerogative senata, magistrata i zakona: mutinski, filipski, peruzijski, sicilski i aktijski. Iako još nije bio ni senator niti je obavljao službu kvestora, prijavio je se bio za mesto upravo preminuloga narodnog tribuna. U 'Uporednim životopisima' Plutarh izveštava da je se mladi Oktavijan u državničkom uzdizanju jako trudio da stekne naklonost naroda, i da je to smetalo Antoniju koji ga je prezirao zbog njegove mladosti, i koji je se odlučno suprostavio njegovoj kanditaturi za narodnog tribuna ('Antonije', 16). I sam narod je uočavao Oktavijanove magistratske ambicije: »Kad je potom umro jedan od narodnih tribuna, Oktavijan je bio naklonjen tome da se na njegovo mesto izabere Flaminije; narod, pak, smatrajući da sam Oktavijan želi to zvanje, ali da zbog svoje mladosti, nije to izjavio, nameravao je da na izborima njega izabere za tribuna. Senat je zavidio Oktavijanu na zvanjima, a sada se bojao da će on, ako bude i narodni tribun, predati narodnom sudu ubice svoga oca /Kajsara/. Antonije, međutim, prezrevši prijateljstvo s Oktavijanom, bilo da bi utešio senat ili iz naklonosti prema njemu, bilo iz vlastitog nahođenja, izdade konsulski edikt da Oktavijan ne sme ništa učiniti mimo zakona, inače će on poduzeti protiv njega sve što je u njegovoj moći. Kako je ovaj edikt bio ujedno i znak nezahvalnosti prema Kajsaru, i nepravda prema Oktavijanu i narodu, narod se razjari, i izgledalo je da će na izborima biti veliko takmičenje. Stoga se Antonije poplaši i ukine izbore, zadovoljan postojećim brojem tribuna.« (Arijan: 'Građanski ratovi', III, 31) – Sakrosanktna i primamljiva tribunska vlast (tribunicia potestas) omogućavala je pravo veta na senatske dekrete, skupštinske odluke, zakonske predloge, odluke magistrata, omogućavala je sazivanje narodne skupštine (concilia plebis), objavljivanje njenih odluka i njihovo i prinudno sprovođenje; imali su pravo primene prinudu protiv svakog građanina koji bi im se suprostavio.
I apokrife hagiografije pretenduju da precizno nevedu vreme kada je Gospod rođen; tako se u tzv. 'Arapskom evanđelju Gospodnjeg detinjstva' iznosi: »U 309 godini Aleksandrove ere, Avgust izdade dekret da svaki čovek bude upisan na svoje mesto rođenja.« (2) – Slično se prezentuje i u ranome 'Evanđelju Isusovog detinjstva': »U 309 godini Aleksandrove ere, Avgust objavi dekret da svako lice otide da se popiše u svoj kraj.« (1:4) – U 'Uporednim životopisima' znameniti helenski enciklopedista Plutarh ukazuje za Aleksandrovu smrt: »... On je u onoj strašnoj groznici ljuto ožedneo i vina se napio; od toga je sasvim pao u nesvest te je tridesetoga dana meseca desija umro.« ('Aleksandar', 75) – Po beleškama kraljevskih dnevnika on je umro 28 dana meseca desija. Obično se uzima da je posle 12 godina i 8 meseci osvajačke vladavine Aleksandar Makedonski umro 13. 06. 323. g. stare ere.
U vreme Aleksandrovih naslednika, dijadoha, pa i dosta kasnije, i među Izraelcima, u koje je prodro duh helenizma, bilo je prisutno računanje vremena prema Aleksandrovoj epohi, tj. prema početku podele njegovog Carstva 10 godina nakon njegove smrti. Tako se u 'Prvoj Makabejskoj knjizi' ukazuje za zloglasnog seleukidskog tiranina Antiha IV Epifana, koji je se proglasio bogom i koji je Sirijom počeo da vlada 175. g. se.: »On se zakralji godine sto trideset i sedme kraljevstva grčkoga.« (1:10) Historik Flavije negde sled godina računa od očišćenja i osvećenja Hrama u Jerusalimu pod vođstvom Jude Makabejca, od 14. decembra 164. godine. Tako zaključuje svoj ukaz o Herodu koji je ubio zadnjeg vladara iz hašmonejske dinastije – Antigona Matatiju: »Tako prestaje vlast roda Hasmonejevog, posle 126. godina.« (‘Starine’, XIV, 16, 4)
U svome 'Tumačenju (Tatijanovog) Četveroevanđelja' Isaak Sirijski donosi svoje viđenje ključnih natalnih Isusovih meseca: »Elizabeta je začela u mesecu sami, nakon što je Zaharija ispunio dane svog služenja i svojih obaveza. Blagovesti Marijine dogodile su se desetoga dana meseca arekka, kao što su se i blagovesti Zaharijine dogodile desetoga dana meseca gori, šest meseci pre Marijinih. Zakon nalaže da se desetoga dana meseca arekka od stada odvoji pashalno jagnje i da se zatvori na posebno mesto. Tog istog dana je i istinsko Jagnje bilo zatvoreno u krilo Deve, upravo u ono vreme kada se sunčeva svetlost utvrđuje u svojoj snazi; otuda nauči da je On došao da pokrije nagotu Adamovu. Rođen je šestog dana meseca haloka prema grčkom računanju, u vreme kada Sunce počinje da pobeđuje, pokazujući da je Đavo pobeđen i da je čovek pobedio u onome Koji sve pobeđuje.« (Pogl. 1) – Isaak, dakle pronicljivo vidi da je Isus začet negde o prolećnu ravnodnevicu a rođen negde o zimsku kratkodnevicu, kada Sunce počinje da dobija na pristižućem sjaju.
Slično rezonovanje prezentuje i Jovan Zlatousti u svojoj ‘Besedi na dan rođenja Spasitelja našeg Isusa Hrista’: »Iz Svetog Pisanija i to po tome što sveto Evanđelje govori da je anđeo, onda kad je Zaharija u Svetinju nad Svetinjom stupio, blagovestio i o rođenju Jovanovom govorio. Ako se, dakle, Svetim Pisanijem jasno pokaže da je prvosveštenik u Svetinju nad Svetinjom jedanput ulazio, sam, i kada je i u kom mesecu ulazio, onda će nam i vreme, u kom se to dogodilo, biti poznato. /.../ Vidiš li da mu je blagovesteno onda kada je bio iza zavese, što znači da je blagovesteno u vreme praznika Senicâ i posta, ... /.../ Praznik Senicâ pak kod Judejaca pada /.../ pri kraju meseca septembra. I onda je i Elizabeta žena Zaharijina začela. /.../ Ako je, dakle, pri kraju meseca septembra Elizabeta zanela, kao što je već objašnjeno, onda ne ostaje ništa drugo nego nabrojati narednih šest meseci i to: oktobar, novembar, decembar, januar, februar, mart i utvrdićemo da je pri kraju ovog meseca Marija začela, i ako od njega devet meseci nabrojimo, doći ćemo do onoga što smo tražili. Jer po začeću Gospodnjem prvi mesec koji nastupa je april, a posle: maj, jun, jul, avgust, septembar, oktobar, novembar i decembar koji sada teče i u kojem mi dan rođenja Hristovog praznujemo.« – Zlatousti pravi bitan previd, jer u evanđelskoj epizodi sa Zaharijom ne radi se o godišnjem prvosvešteničkom ulaženju (sa krvlju) u Svetinju nad Svetinjom Hrama (koja u Isusovo vreme više nije imala ni Kovčeg Saveza, ni kipove zlatnih heruvima), ulaženju koje nije bila u vreme Praznika Senicâ, već Dana pomirenja; ovde, u Zaharijinom službovanju, zapravo imamo redovno jutarnje i večernje ulaženje razrednih starešina, i prinošenje svakidašnje kadione žrtve u Svetinji, Svetome Mestu ('Izlazak’, 30:6-8), koja je u početku (u Mojsijevo vreme), doduše, od strane samog znamenitog prvosveštenika Aarona prinošena. Zlatousti je se izgleda pogrešno poveo za apokrifnim 'Evanđeljem po Jakovu' gde se Zaharija, Jovanov otac, predstavlja prvosveštenikom: »Tada sveštenici odgovoriše Zahariji, vrhovnom svešteniku: 'Stani pored oltara Gospodnjeg, uđi u Sveto Mesto, i postavi pitanja sa njom /sa Marijom/ u vezi, i šta god da ti Gospod odgovori, uradi tako'.« (8:4) Zaharija nikada nije bio prvosveštenik Hrama. On je pripadao Aaronovom žrtveno-beskrvnom, nazirskom sveštenstvu. Kada je se Isus rodio, prvosveštenik je bio Simon, sin Boetusov (22.-5. godine stare ere). Aaronovi kadioni sveštenici su u oltarskoj službi bili podeljeni na razrede, 24 njih, i po žrebu su određeni kako će se po sedmicama smenjivati u dnevnoj službi (‘Letopisi’, I, 24). Zaharija, iz Abijinog roda, je bio jedan od ta 24 razredna sveštenika-nadglednika. No ipak stoji na mesto zaključak Zlatoustog o vremenu začinjanja i rođenja Hrista Izbavitelja.
Hipolit Rimski u svome 'Tumačenju Knjige o Danilu' (4:22) takođe pretenduje da precizno u dan odredi Hristovo rođenje i stradanje: »Prvi dolazak Gospoda našega u telu, koji se desio u Betlehemu, okončalo je se osam dana pre januarskih kalenda /= 25. decembra po julijanskom kalendaru/, u sredu, u četrdeset drugoj godini carovanja Avgusta, od Adama već u pet hiljada petstotoj godini. A postradao je u trideset trećoj godini, osam dana pre aprilskih kalenda /= 25. marta/, u petak, u osamnaestoj godini carovanja Tiberija Kajsara, ... «
Po Klementu Aleksandrijskom Isus je se rodio »28. godine upravljanja Avgustovog, u vreme sprovođenja prvog popisa /u Siriji/.« (‘Šarenica’, I, 21, 145). Po Klementu, Avgust je vladao 43 godine, a od Isusove smrti do razaranja Jerusalima, prošlo je 42 godine i 3 meseci. Klement ukazuje na postojanje nekih struja koje su htele odrediti i naći i sam dan Hristovog rođenja, ne samo godinu: »Postoje i takvi koji ljubopitljivo žele odrediti ne samo godinu, nego i dan rođenja Spasitelja našeg, te govore da je to bilo u vreme Avgusta, u dvadeset i peti dan /meseca/ Pahona. Sledbenici Basilida praznuju i dan Hristovog krštenja, provodeći noć koja je pre tog praznika, u čitanjima. Oni kažu da je to bilo petnaeste godine /vladavine/ Tiberija, petnaestog dana meseca Tubi /= januara/; drugi kažu da je to bilo jedanaestog dana istog meseca.« ('Šarenica', I, 21)
Nakon što je Josip upozoren od anđela da Herod planira i pokreće pokolj male dece u Betlehemu i okolini, blagosloveni Tesar je se sa ženom i malim Isusom sklonio u Egipat. Zbog siromaštva i stalnih ratova Jevreji su se i inače često selili u Egipat, tako da su na primer u helenističkoj Aleksandriji imali brojnu koloniju (nekih 200.000 duša) sa mnogim povlasticama. 'Evanđelje po svetoj Dvanaestorici' izveštava o Josipovom sklanjanju deteta pred Herodovim pogromom: »A pošto on ustade, uze detence i majku njegovu noću, pa otide u Egipat; i beše tamo nekih sedam godina, do smrti Herodove, ...« (5:14) – Znajući da je uzurpator Herod umro 4. godine stare ere, dolazimo zaključka da je Josip prebegao u Egipat oko 12. godine stare ere.
Betlehemski pokolj dece starosti »od dve godine pa naniže« ('Matej', 2:16), pogodio je i obližnji Jerusalim, u kome je službovao kao sveštenik otac Jovana Preteče – Zaharija, koga su Herodovi ljudi ubili između Svetilišta i žrtvenika Solomonovog Hrama, zato što nije nije znao i nije prokazao gde su mu se žena Elizabeta i sinčić sakrili pred pogromom koji se nadvio. Sa svojim detetom Elizabeta je se inače sklonila u judejsko gorje ('Evanđelje po Jakovu', 16:3-8), dok je kasnije dete verovatno našlo pribežište u nekom pustinjskom kampu esena, koji su negovali arkansku disciplinu. Poznato je da je rimska vlast pokazivala veliku netrpeljivost i mržnju prema esenima, dok je Herod imao dozu tolerancije prema njima jer nisu imali prevratničko-nasilničke aspiracije poput nekih drugih sledbi.
U apokrifu ‘Mojsijevo uzimanje’ za Heroda se aludirajuće ukazuje da će biti ohola osoba, ne iz svešteničke klase, da će ubijati i staro i mlado, i da će se čitava zemlja ispuniti užasom pred njim (6:2).
Latinski filolog, visoki rimski državni službenik Makrobije (Ambrosius Macrobius Theodosius, oko 400. g.) u svom nepotpunom delu 'Saturnalia', u kome raspravlja o filološkim, povesnim i antikvarnim predmetima, iznosi za imperatora Avgusta: »Kada je čuo, da je Herod, kralj judejski, naredio ubijanje u Siriji dečice u uzrastu do dve godine, i među ubijenima se našli njegovi sinovi, on je rekao: 'Bolje je biti Herodovom svinjom, nego njegovim sinom'. – Cum audisset inter pueros, quos in Syria Herodes rex iudaeorum intra bimatum iussit interfici, filium quoque eius occisum, ait: melius est Herodis porcum esse filium.« (II, 4, 11)
U jednoj od verzija 'Pseudo-Matejevog evanđelja' popis u kojem je rođen Isus implicitno se smešta u vreme pre desete godine stare ere: »Kada je Herod, vrativši se iz Rima sledeće godine, saznao da su ga magi obmanuli, njegovo srce je se ispunilo gnevom.« Poslednji put Herod Veliki u Rimu je bio 12. g. se., 8 godina pre svoje smrti.
Čitajući Gideonov zapis 'Protoevanđelja', vidimo da su do Betlehema persijski mudraci, sveštenici mazdaizma, magi/magijci (grč.: mágoi) i zvezdočatci, poklonici Vatre i Hrista-Zaratustre, bili vođeni od strane neke ‘zvezde’ i anđela zvezdinog: »I, gle: Zvezda koju magi sa Istoka videše, i Anđeo Zvezdin iđahu pred njima, dok ne dođoše i ne stadoše nad mestom gde beše detence; i Zvezda se pokaza sa šest zraka.« ('Dvanaestorica', 5:5) – Vođenje istočnih maga, posvećenika kulta mudrosti (mazda-yasna) podseća na vođenje Izraela Ognjenim Oblakom u Obećanu zemlju.
Postavlja se pitanje da li se pod ‘zvezdom’ koja sa podiže (grč.: anatol) na Istoku (‘Matej’, 2:2) doslovno misli na zvezdano telo, ili taj termin ima neko prenosno značenje. – Po verovanju mnogih antiknih naroda svaka duša je imala svoju zvezdu; po smrti duša bi odlazila svojoj zvezdi (ili postajala zvezda), a pri rođenju odgovarajuća zvezda je se dizala, pojavljivala (cp.: ‘Jov’, 38:7).
Mnogi, koje je intrigirao precizniji datum Hristovog rođenja, pokušali su da taj podatak nađu iz astronomskih konstelacija, odnosno da ga vežu za neke markantne planetarne odnose. Još je astronom Johannes Kepler (1571.-1630. g. n. e.) pretpostavljao da bi ‘nova zvezda’ koja je se pojavila mogla biti rezultat konjukcije Jupitera i Saturna sedme godine stare ere. Jedna glinena ploča s klinastim pismom nađena u opservatoriji u Sypparu, na Eufratu, a odgonetnuta 1925. godine od strane orijentaliste Paul-a Scnabel-a, sadrži opis velike konjukcije planeta Jupitera i Saturna u sazvežđu Ribe (na 21. stupnju, sa razlikom od samo jednog stupnja u u deklinaciji i u tačno istom azimutu) u sedmoj godini stare ere. Konjukcija Jupitera i Saturna te godine je se dogodila tri puta: 19. maja, 10. okrobra i 5. decembra; takav susret tih nebeskih tela ostvaruje se jednom u 794. godine. U svojoj zbliženosti, na noćnom nebu, date planete su stvarale utisak dvostruke zvezde velikog sjaja. Tokom čitave godine te dve planete su se videle od večeri do jutra sijajući visoko na meridijanu, i nisu se udaljavale jedna od druge više od tri stupnja. Kad je Sunce zalazilo na zapadu, te dve velike planete su izlazile na istoku, a kad su ponirale na zapadu, sa istoka je rudela zora.
Ukoliko bi se ova astro-hipoteza o vremenu Hristovog rođenja sagledala sa stanovišta Protoevanđelja, videlo bi se da je vrlo porozna i bizarna. Prvo, očigledno je da je Isus rođen usred zime, kada je usledilo i dolaženje mudraca sa Istoka. Jedna zimska konjukcija za orijentaciju pri dugom putovanju ništa ne bi značila. Mudraci su gotovo stralno pred očima imali zvezdu; dakle priča o tri godišnje konjukcije ne kazuje ništa u ovom slučaju. Mudrace je vodila zvezda; dakako oni su putovali danju, a danju nisu mogli od sunčevog sjaja videti i razlučiti nikakvu zvezdu. U Q-evanđelju se prenosi jedna sekvenca kada su mudraci izgubili pregled na putanjom zvezde, sekvenca koja prethodno obrazloženje jasno potvrđuje: »I pomno gledajući u nebo i tražeći Dete preko Zvezde, zanemariše malene, svoje tovarne životinje koje su trpele svoje breme i toplinu dana, i bile žedne i klonule; i Zvezda se sakri od njihovog pogleda. I uzalud su stajali i motrili, te gledali jedni u druge u svojoj nevolji. Tada se setiše svojih kamila i magaraca, pa pohitaše da ih rasterete kako bi se ovi mogli odmoriti. A blizu Betlehema, pored puta, beše jedno vrelo. I kad se sagnuše da zahvate vode za svoje životinje, gle, Zvezda koju su izgubili pokaza im se, stvarajući odraz na staloženom površju vode. I kada je opaziše, obradovahu se velikom radošću. I zahvališe se Bogu koji im je pokazao Svoje milosrđe upravo kad su oni pokazali milosrđe prema svojim ožednelim životinjama.« (5:6-10)
Iz izveštaja ‘Evanđelja po svetoj Dvanaestorici’ vidimo da kada su istočni mudraci Hristu Triputvelikom doneli svoja tri dara (zlato, smirnu i tamnjan) bilo je godišnje doba zima. Na to navode i ukazi iz ‘Evanđelja po Luki’: »A u šesti mesec posla Bog Anđela Gabriela u galilejski grad po imenu Nazaret.« (1:26) – Prvi mesec po građanskom računanju godine počinjao je mesecom tišri (otprilike polovina rimskog septembris-a do polovine octobris-a). Šesti mesec upravo pada oko prolećne ravnodnevice. Tada i Isus biva začet. Isusovo rođenje uobičajno dolazi posle devet meseci: dakle negde oko zimsku kratkodnevicu, kada svetlo dana počinje da se produžava i raste jačina pristižućeg sunca, kada su Rimljani slavili Dies natalis Solis Invicti. Sunce Pravednosti, Hrist Božiji, utelovljuje se, rađa se u Izraelu, usred zime, oko zimske kratkodnevice. Takvo rođenje ima i svoje duboke simboličke implikacije; onda kada su dani najkraći, ali onda kada je i duhovni Mrak strahovito natkrio zemlju, kada se znak Device (čija se najsjajnija zvezda zove Spika – ‘klas’) uzdiže na horizontu, rađa se u ‘Kući hleba’ Sunce Sveta, Sunce Pravednosti, Hrist Božiji, Svetilo Novog Jerusalima. Kod ‘Mateja’ se pojava Hrista Svetlonoše prikazuje kao ispunjenje Isaijinog proročanstva: »Zemlja Zabulonova i zemlja Neftalimova, prema moru, preko Jordana Galileja mnogobožačka, narod koji sedi u tami vide veliku Svetlost, i onima što sede u zemlji i senci smrti, njima Svetlost sinu.« (4:15-17)
O zimsku kratkodnevicu Gospod je se rodio i kao Božanstvo Svetlosti: Mitra, čiji vernici su se zvali »poštovaoci nepobedivog Boga sunca Mitre« (culores Solis invicti Mithrae), a koji se pojavljuje trovrsni (triplasios) i trojedinstveni, kako ga već prikazuje pronađeni reljef (1926. g.) u Dieburgu u Hessenu. Mitrin kult je se u III. stoleću stare ere iz Irana prenet u Egipat, a potom u Rim, široko se rasprostrevši diljem gvozdenog Carstva, postajući takmac mladome hrišćanstvu.
U ranome hrišćanstvu Božić, Praznik Rođenja Hristovog, svetkovan je na početku zime, o zimski solsticij (lat.: solstitialis – ‘sunčani’). Potom se data svetkovina nekoliko vekova dosta zapostavlja, ali se ne gubi potpuno; u rubrici ‘Jerusalimskog lekcionara’ (pod datumom 25. decembar) ukazuje se: »... Rođenje Hristovo praznuju u drugim gradovima.«. U svojoj 41. homiliji Basilije Seleukijski (umro oko 459. g. ne.) pohvalno govori o Juvenaliju, patrijarhu Jerusalimskom zbog toga što je (oko 439. g. ne.) započeo sa svetkovanjem »slavnog, svetog i klanjanja dostojnog praznika Rođenja Gospoda našeg, 25. decembra.« (PG, tom. LXXXV, col. 469 A)
'Apostolske Ustanove', višeslojni starohrišćanski kompilacioni spis iz osam knjiga, nastao nešto pre Drugog Vaseljenskog Sabora, govore o slavljenju Krštenja Hrista Gospoda (V, 13, 1; VII, 36, 2; VIII, 33, 7) i slavljenju Rođenja Hristovog 25. decembra na Istoku (V, 13, 1).
Hodočasnica Egerija, krajem IV stoleća ukazuje nam da je u Jerusalimu (odnosno Betlehemu) 6. januar obeležen svetkovinom (Epifanijom) koja predstavlja uspomenu na Hristovo Rođenje (Peregrinatio ad Loca Sancta, prg. 59).
Crkveni spisatelj i presbiter Hipolit, kao dan Hristovog rođenja odredio je 2. januar. Kasnije su i druge kombinatorike na ovom planu bile pravljene. Na Bliskom Istoku i u Egiptu Hristovo rođenje je slavljeno 6. januara; tada je se u Aleksandriji slavilo rođenje vaskrslog Osirida. Nakon što je pod Konstantinom institucionalizovano hrišćanstvo postalo priznata i prihvaćena religija, crkva je 354. godine prenela proslavu Božića od 6. januara na 25. decembar, tj. na dan proslave rođenja Mitre, Nepobedivog Boga-Sunca. To je učinjeno i zbog toga da bi potisnula Mitrina svečanost, odnosno apsorbovala se u Hristov kult. Jedan od sirijskih anonimnih crkvenih pisaca ukazuje: »Bio je običaj pagana da slave 25. decembra rođenje Sunca, kada su palili svetla. U ovim svečanostima i praznicima učestvovali su takođe i hrišćani. Zato su, kada su crkveni učitelji primetili da hrišćani pokazuju sklonost prema ovim svečanostima, odlučili da toga dana treba slaviti Božić.« Sve ovo implicitno potvrđuje i Epifanije Kiparski u svome ‘Panarionu’: »... Rodio je se Hrist u osmom danu do januarskih ida, nakon trinaest dana posle zimske prekretnice i početka povećanja svetla i dana. A taj dan Heleni – govorim o idoloslužiteljima – praznuju na osmi dan do januarskih kalenda; kod Rimljana to nazivaju saturnalijama, kod Egipćana – kronijama, a kod Aleksandrijaca – kikelijami.« (Inače, kod Rimljana prvi dan meseca je se nazivao Kalendae, peti ili sedmi u slučaju da mesec ima 31 dan Nonae, a trinaesti ili pak petnaesti kada mesec čini 31 dan – Idus.) I autokrata Julijan sa divljenjem govori o Helijevim, odnosno Mitrinim svečanostima krajem rimske godine: »Pre početka godine, upravo krajem meseca koji je posvećen Kronu /= Saturnu/, slavimo najblistavije igre u čas Helija, posvetivši praznik Heliju Nepobedivom (Pro\ th=j noumhniżaj, eu)qe/wj meta\ to\n teleutaiÍon tou= Kro/nou mh=na, poiou=men ¸Hliż% to\n perifane/staton a)gw˝na, th\n e(orth\n ¸Hliż% katafhmiżsantej a)nikh/t%), ... /.../ Odmah po okončanju Kronija nadovezuju se u ciklusu Helijeje.« (Prgi.: 42-43) Car Avrelijan (270.-275. g.) je i zvanično odredio da se 25. decembar slavi kao dan rođenja Sunca; a naredbom cara Justina (565.-579. g.) Božić, Praznik svetlosti, Epifanija, postao je obavezan za celu Imperiju.
Latinski crkveni pisac Avrelije Avgustin (kraj IV. i početak V. stoleća) zauzimao je se i tražio je kod svoje braće da Božić ne slave u čast Sunca, nego u čast onoga koji je to Sunce stvorio. Međutim, kao što pokazuje i pastirska poslanica rimskog pontifa Leona Velikog (440.-461. g.) i u V. stoleću bilo je hrišćana koji su Božić svetkovali ne toliko zbog Hristovog rođenja već prevashodno zbog jačanja sunčevog sjaja, naginjući solarnom idolopoklonizmu. Praznik Sunca je vekovima unazad figurisao u narodnim običajima, doživevši u bahantskim misterijama duboku degradaciju. Sunce Pravednosti, Hrist Bog, u svim svojim inkarnacijama rađao je se oko zimskog solsticija, i uvek je satanska sila božićnu svetkovinu (Sol novus) obesmišljavala i izvrtala, dajući joj izopačeni karakter.
Iako je se Hrist rodio »usred zime«, u dane njegovog rođenja temperatura je bila iznad uobičajne. To što su neke životinje bile u polju tokom zime nije ništa čudno. (Osim toga neke su bile i u štalama: jer Isus je se rodio u štali-pećini, među životinjama). Klima u Palestini nije ujednačena. Kod Galilejskog jezera čak i zimi može voće da donosi plodove. Betlehem je nedaleko od Jerusalima. Prosečna temperatura tu je nekih 17 celzijusovih stepeni. Tu retko temperatura pada ispod nule. Ukoliko se desi da zima bude toplija (da se oseti uticaj tropskog pojasa uz Mrtvo more gde je prosečna temperatura čak 44 stepeni celzijusovih), ništa nije čudno da se pojedini pastiri nađu sa stadom u polju, u svojim pojatama. U uslovima subtropske klime jugozapadno pobrežje Mrtvoga mora u zimskim mesecima dostiže temperaturu i od 18 stepeni celzijusovih. I kada se u evanđelskom izveštaju kaže da su u vreme Isusovog rođenja životinje tokom noći bile u polju (‘Luka’, 2:8), to ne mora da znači da su one bile raspršene po pašnjacima i proplancima, već da su u poljskim pojatama a pastiri uz njih. Da je za palestinsko poneblje karakteristična manje hladnoća i sneg a više kiša pokazuje redak 2:11 iz ‘Pesme nad pesmama’: »... Evo, zima je već minula, kiša je prošla i nestala.«




Hristos Helios Hristos Mitra


Stari Grci su Hrista poznavali i kao solarnog boga Apolona, čije svetilište je bilo u Delu. Njegova svečanost o zimsku kratkodnevicu u narodu je bila široko prihvaćena: »Danas se svetkovina u narodu svetkuje božija.« (‘Odiseja’, XXI, 258; v.: XX, 156 i 278). Platon u ‘Zakonima’ piše: »Svake godine posle letnjog suncostaja treba da se svi građani sakupe na zajedničkom svetom zemljištu Helijevu i Apolonovu ...« (XII, 3) Svetkovine Vode, Vatre, Zemlje i Vazduha, Hristove Svetkovine, među starim Grcima bile su, kao što rekosmo, široko rasprostranjene, ali najvećim delom u izvitoperenim kultnim nazorima.
Kao što Sunce zalazi u tamu i izlazi zorom, tako je Hrist Sunce uvek iznova silazio u zemaljsku tamu, rađao se, i pobednički vaskrsavao. Zato se i četiri velika prahrišćanska Praznika – Božić, Uskrs, Vaznesenje i Preobraženje, poklapaju sa počecima godišnjih doba, sa tačkama gde sunce, prividno obilazeći oko Zemlje, na ekliptičkoj ravni formira krst.
Vreme Hristovog Krštenja u Jordanu možemo povezati sa početkom Jovanovog krstiteljskog nastupa: a Jovan Preteča, kako Tercijar ukazuje, pokajničko krštenje za oproštenje grehova počeo je da propoveda »u petnaestoj godini vlade cara Tiberija.« ('Luka', 3:1) Ako je Tiberius Caesar Augustus počeo da vlada 19. septembra 14. g. ne., onda njegova petnaesta godina vladanja počinje 19. septembra 28 g. ne. a okončava se 18. septembra 29. g. ne. 'Evanđelje Savršenog Života' navodi i tačan mesec Isusovog krštenja na Jordanu: »A ovo bi u sredini leta, meseca desetog: Tada dođe Isus iz Galileje na Jordan Jovanu da Ga ovaj krsti.« (8:1) Deseti mesec, po hebrejskom građanskom kalendaru obuhvata letnju dugodnevicu. Isus je dakle kršten negde na kalendarskom početku leta (što je po klimatski gledano na palestinskom podneblju 'sredina leta'), 39. godine nove ere. U poapostolskoj epohi praznik Isusovog Krštenja, odnosno Bogojavljanje, pogrešno je postavljen u zimskom periodu; krštenje u reci tokom zime svakako je vrlo malo verovatan događaj. – Epifanije Kiparski, govoreći o sekti aloga, daje jedno mišljenje koje se odnosi na vreme Hristovog Krštenja i Teofanije: »Ponajprije, On je se krstio, po egipatskom računanju, kako smo rekli, u dvanaesti dan /meseca/ atira (= athýr/, šest dana pre novembarskih ida, odnosno šezdeset punih dana pre dana Javljanja /ŔąĆ±˝µwÉ˝/, koji je dan Njegovog rođenja u telu.« (Haer. 52, 16)
Pred Isusovu smrt na svet je se spustila velika tama: »A od šestoga do devetoga časa bi tama po svoj zemlji.« ('Matej', 27:45) – Oslobođenik cara Hadrijana (117.–138. g.) Publije Flegon (Phlegon) iz grada Traleisa – ¦»­łÉ˝ ¤Á±»»ą±˝ĚÂ, sastavio je na grčkom jeziku povesnu hroniku, raspoređenu prema Olimpijadama – Epitomn OlympionikMn. Od te Hronike sačuvane su nam samo nekoliko poglavlja. Flegonovim hronikama su se najpre koristili Julije Afrikan, Origen i Eusebije. Po Gregoriju Sinkelu/Sinđelu (GeMrgios Synkellos, umro nešto posle 810. g.), autoru hronologije do Diokletijana (Eklog chronographías), Julije Afrikan je izveo zaključak da je Hrist stradao u svojoj 33. godini života i to 5533. godine od stvaranja sveta. Kelsov oponent pak iznosi: »... Flegon je u trinaestoj ili u četrnaestoj, ako ne grešim, knjizi svoje 'Hronike' pripisao Hristu predviđanje /prógnMsin/ nepoznate budućnosti. Istina, on je pobrkao, i umesto što bi govorio o Isusu, govorio je o Petru, ali on je sve ipak posvedočio, sve što je se ispunilo, što je i kako je On predskazao.« ('Protiv Kelsa', II, 14) Jedno od sačuvanih Flegonovih svedočanstava pominje veliko pomračenje Sunca i zemljotres u vremenu 202. olimpijade (29.-32. g. n.e,): »Flegon piše da je u Tiberijevo vreme bilo potpuno pomračenje Sunca u vreme punog meseca i da je trajalo od šestog do devetog časa.« (Afrikan: 'Hronografija', 18)
Tertulijan u svojoj 'Apologiji' ukazuje za znamenja Hristovog stradanja: »U to vreme pak usred dana došlo je pomračenje Sunca. To pomračenje smatrali su uobičajnim oni koji nisu znali da je tako predskazano za Hrista. I najzad priča o tom svetskom događaju nalazi se u vašim /rimskim/ arhivama. – Eodem momento dies medium orbem signante sole subducta est. Deliquium utique putaverunt qui id quoque super Christo praedicatum non scierunt. Et tamen eum mundi casum relatum in arcanis vestris habetis.« (XXI, 19)
Eusebije Kajsarejski, u svojoj 'Hronici' (nastaloj na grčkom jeziku početkom III stoleća – 303. godine, a dopunjene 325./6. godine nakon obeležavanja Konstantinovog vicennalia), koja je se nadovezala na 'Hroniku' njegovog prijatelja Julija Afrikana, a koja je integralno sačuvana u jermenskom prevodu iz VI stoleća, ukazuje da je Imperatorov oslobođenik Flegon svoju 'Hroniku' u četrnaest knjiga doveo do 229. Olimpijade, odnosno 138. g. ne. (125, 17); to nam kazuje kada je Flegon živeo i spisateljski delovao. – I u Eusebijevom odlomku sačuvanom kod Sinkela ('Hronika', 324d-325a) ukazuje se da je Hrist stradao u vreme Tiberija, te da o znamenjima Stradanja govore i grčki historici, ponajprije Flegon.
Jeronim u svome 'Izlaganju Hronike Eusebija Kajsarejskoga' ukazuje i svedoči o vremenu Hristovog stradanja; on iznosi da je Hristos, saglasno proroštvu, stradalnički pao osamnaeste godine Tiberijeve vladavine (32. g. ne.), a da o tome i u samim neznabožačkim zapisima, ponajpre kod Flegona, nalazimo izveštaje: »Jesus Christus, secundum prophetias, quae de eo fuerant praelocutae, ad passionem venit anno Tiberii 18, quo tempore etiam in aliis ethnicorum commentariis haec ad verbum scripta reperimus: Solis facta defectio 1, Bithynia terraemotu concussa, et in urbe Nicaena aedes plurimae corruerunt: quae omnia his congruunt, quae in passione Salvatoris acciderunt. Scribit vero super his et Phlegon, qui olympiadarum egregius supputator est, in XIII libro ita dicens: ‘Quarto autem anno CCII olympiadis, magna et excellens inter omnes, quae ante eam acciderant, defectio solis est facta; dies hora sexta in tenebrosam noctem versus, ut stellae in caelo visae sint, terraeque motus in Bithynia Nicaenae urbis multas aedes subvertit.’ (U četvrtoj godini 202. Olimpijade bilo je veliko i najizraženije među svima ranije dogodenim pomračenje Sunca; u šestom času dan je se premetnuo u tamnu noć, tako da su zvezde na nebu bile vidljive, i zemljotres u Bitiniji razrušio je mnoga zdanja u Nikeji.) Haec supradictus vir. Argumentum autem hujus rei, quod Salvator isto anno passus sit, Evangelium praebet Johannis, in quo scribitur, post decimum quintum annum Tiberii Caesaris, tribus annis Dominum praedicasse. Josephus etiam vernaculus Judaeorum scriptor, circa haec tempora die Pentecostes sacerdotes primum commotionem locorum, et quosdam sonitus sensisse testatur. Deinde ex adyto Templi repentinam subito erupisse vocem dicentium: ‘Transmigremus ex his sedibus’.« (XXII Olympias) – I u svojoj ‘Pashalnoj Hronici’ Jeronim ponavlja Flegonov izveštaj da je u četvrtoj godini (32/33. godine nove ere) 202. Olimpijade nastupilo veliko pomračenje Sunca – ékleipsis helíoy megíst.
Jovan Malala (oko 491.-578. g.) u svojoj ‘Hronografiji’ za određivanje vremena Hristovog stradanja takođe se poziva na Flegona, koga predstavlja Atenjanom, postavljajući veliko pomračenje Sunca ne po poretku Olimpijada, već po godinama Tiberijevog vladanja: »Raspinjanje Gospoda našega Isusa Hrista desilo je se sedam dana pre aprilskih kalenda, odnosno 24. marta, u šesti dan /sedmice/, kada je bio petak, i malo nešto pred njim. Dnevni svelost je se zamračio, i nastupila je tama po celom svetu. O toj tami piše i sledeće Flegon Atenski, ovako govoreći u svojem delu: 'U osamnaestoj godini carovanja Tiberija Kajsara dogodilo je se veliko pomračenje Sunca, koje nikada ranije nije bilo. U taj dan držala je se takva tama, da su se videle zvezde na nebu'.« (Lib. X) – I monah Flavije Kasiodor (Cassiodorus, prva polovina VI stoleća) iz Brutija slično postavlja mesečno vreme Isusovog stradanja u svojoj ‘Hronici’ koja obrađuje svetske događaje do 519. godine: »Dominus noster Jesus Christus passus est 8 calend. Aprilis, et defectio solis facta est, qualis ante vel postmodum nunquam fuit.«
Na Flegonove ukaze o velikom pomračenju Sunca poziva se i Jovan Filopon, nazvan i Gramatik (VI stoleće), u svome spisu ‘O sazdavanju sveta’, koji je inače pisao i komentare uz Aristotelova dela, i bio protivnik Halkedonskog Sabora. Za Tiberija Kajsara Jovan Filopon ukazuje: »Njegovo carovanje, po Flegonovim rečima, počelo je u drugoj godini 198. Olimpijade, a pomračenje je se desilo u četvrtoj godini 202. Olimpijade.« (II, 21)
Sa dozom hrišćanskih interpolacija (prikaz javljanja mrtvih iz grobova pri Pomračenju), u svojoj ‘Hronici’ Flegona citira i Mihael Sirijac (1126.-1199. g.), antiohijski patrijarh i letopisac. Uz to poziva se i na ukaze Ursinusa, za koje kaže da su preuzeti iz njegove pete knjige: »Mi smo dospeli u veliku uznemirenost, kada je se Sunce pomračilo i zemlja potresla. Slušali smo užasne vapaje u jevrejskim gradovima, čiji uzrok smo saznali iz Pilatovog pisma, upućenoga iz Palestine Tiberiju Kajsaru. U njemu je kazivano: 'Posle smrti jednoga čoveka, koga su Jevreji raspeli, izbili su sve te užasni stvari'. Kao odgovor na to Kajsar je uklonio Pilata, koji je ispunio volju Jevreja, i samima im pretio.« (V, 10; v.: Abu-l-Faradž ibn Harun: 'Hronografija', 51) – Pod 'Ursinusom' Mihael Sirijac verovatno podrazumeva Avgustinovog učenka Orosija (Orosius, umro oko 423. g.) iz Brakare, autora dela Historiae adversum paganos, u kojem ovaj široko citira mnoge antikne autore; u svojoj poslednjoj, sedmoj knjizi, Orosije inače opisuje i nepogode u prirodi koje su se desile u vreme Isusovog raspinjanja (VII, 4,13–15). Po onome što Mihael Sirijski prenosi, Hristos je raspet ne u četvrtoj godini 202. već u četvrtoj godine 203. Olimpijade, dakle 36. g.ne. – Julije Afrikan odbija da je do Pomračenja došlo sledom prirodnih dešavanja: »Užasna tama nadvila je se tada nad čitavim svetom; od snažnog zemljotresa uzdrmale su se gore, i mnoge oblasti Judeje i okolnih pokrajina tada postradaše od rušenja. U trećoj knjizi svoje svoje 'Historije' Talos tu tamu pripisuje pomračenju Sunca, a to je učinio, kako ja smatram, bez bilo kakve osnove.« ('Hronografija', 18)
Georgije Sinkel u svojoj 'Hronografiji' ukazuje da je nepogode u prirodi koje su popratile Raspeće pokušao da objasni Tal (Thallos): »Tu temu u trećoj knjizi svoje 'Historije' Tal objašnjava pomračenjem Sunca, što je, po mojem mišljenju, neosnovano.« (322c) – Grčki historik Thallos koji je živeo krajem II stoleća stare ere, sastavio je tri knjige u kojima je izložio povest od pada Troje do 167 Olimpijade (112.-109. g. se.), – i o njemu ovde svakako ne može biti reč; možemo zakljućiti da Sinkel ovde govori o nekom nama nepoznatom antiknom povesničaru. Sinkel, naravno, zapaža da pomračenje Sunca koje je se desilo pri Hristovom stradanju nije moglo biti izazvano prirodnim fenomenima, jer Hrist je raspet o jevrejsku Pashu, koja se praznuje na početak punog Meseca, kada Mesec nikako ne može da preklopi sunčev krug.
Grčki monah Matej Blastar, u svojoj 'Sintagmi' (Sýntagma katá stoicheíon), alfabetski sređenom spisu o crkvenom pravu, iznosi da je Hrist stradao 25 marta 31. g. ne., u vreme kada je prolećna ravnodnevica bila 23 marta: »Gospod je podneo spasonosno Stradanje sa nastupom 5539. godine od stvaranja sveta.« (Pogl. 7)



Fragment Klaudijevih tablica


Blizu Liona, 1527. godine otkrivene su dve bronzane tablice sa latinskim natpisima, koje prenose reči imperatora Klaudija iznete pred senatom 48. g. ne, kad je ovaj hteo da opravda odluku da Gali, koji su postali saveznici Rima, imaju pravo učestvovati u političkom životu Rima, kao i svo rimsko građanstvo; Klaudije u svom govoru primećuje da zna da će na odluku prihvatanja galskog građanstva biti primedbi, jer je Galija deset godina vodila rat protiv Julija Kajsara, no napominje da su Gali već nekih sto godina (od Julija do njega) pouzdani saveznici i dosta odani Rimu. Potom, na kraju govora, naznačuje i sledeće:

ILLI PATRI MEO DRVSO GERMANIAM | SVBIGENTI TVTAM QVIETE SVA SECVRAMQVE A TERGO PACEM PRAES | TITERVNT, ET QVIDEM !V ADCENSVS NOVO TVM OPERE ET IN AD SVE | TO GALLIS AD BELLVM AVOCATVS ESSET. QVOD OPUS QVAM AR | DVVM SIT NOBIS NVNC !V %IM, QVAM VIS NIHIL ULTRA QVAM | VT PVBLICE NOTAE SINT FACVLTATES NOSTRAE, EXQVIRATVR, NIMIS | MAGNOS EXPERIMENTO COGNOSCIMVS.

Klaudije pred senatom ukazuje da je njegov otac i posinak Oktavijana Avgusta – Neron Klaudije Druz Stariji (38.-9. g. se.) mogao prisiliti Germaniju na pokornost, jer su u njegovoj pozadini Gali bili mirni. Iznosi da u vreme kada je Druz krenuo u taj rat bio je zauzet organizovanjem popisa među Galima, kojima je popis bila nova stvar, suprotna sa njihovim običajima, te da su iz mnogih iskustava naučili kako taj posao može nositi težinu i opasnost, premda su samo želeli znati s čime raspolažu i vladaju. Od Germana su Rimljani inače često trpeli poraze. Takit izveštava: »... Germanci su potukli Karbona, i Lukija Kasija, i Skaura Avrelija, i Servilija Kepiona, i Gneja Manlija, i neke od njih i zarobili, pa su upropastili rimskom narodu, jednu za drugom, pet konsularskih vojski, i osim toga uništili Avgustu tri legiona pod Varovom komandom.« ('Germanija', pogl. 37) – Inače u 'Analima' (XI, 24) Takit daje svoju, nešto drugačiju verziju tog Klaudijevog govora pred senatom.
Možemo nazreti da 'Klaudijeve tablice' govore o velikom popisu u Imperiji koji i Tercijar pominje, jer vidimo da on zahvata i Galiju. Druz Stariji je inače bio kvestor 18. g. se., konsul 9. g. se., a u Germaniji je ratovao od 15. do 9. g. se. U 'Tablicama' se aludira da je popis sproveden na početku Druzovog germanskog rata, dakle oko 15-14. g. se. Moguće je da je ovaj galski popis bio deo opšteg popisa kojim su obuhvaćeni samo nerimski podanici Carstva.
Uobičajno se smatra da je Isus kao Mesija proveo u propovedi 3-4 godine. Tog mišljenja je i historik Eusebije: »U vreme propovedi Spasitelja našeg, koja je trajala nepune četiri godine, promeniše se i četiri prvosveštenika Judejska.« (’Historija Crkve’, I, 10) – U ‘Pseudo-Jovanovom evanđelju’ pominju se četiri Pashe koje je Isus dočekao kao Mesija (2:13, 5:1, 6:4, 13:1), no, kao što sledi iz daljnjih obrazloženja, bilo ih je još nekoliko, što Isusovu propovedničko-mesijansku delatnost proteže na 6-7 godine; to je bilo jedno optimalno vreme da se pozvani učenici iškoluju i podignu za apostole, proroke i učitelje. Govoreći protiv herese u kojoj je odbacivano ‘Otkrivenje po Jovanu’ i Evanđelje njemu pripisano, Epifanije smatra da je od Hrist posle svoga krštenja imao i obeležio tri Pashe (haer. 51, 22).
Po Flavijevim ukazima sledi da je Jovan Preteča pogubljen oko 35. godine nove ere (kada je okončao svoj život i legat Sirije Pomponije Flak), a utamničen najkasnije 34. g. ne., dakle pet godine pošto je krstio Isusa iz Nazareta, u Josip Favije ukazuje u 'Starinama' za esena Jovana Krstitelja: »... Herod ga je zaklao, iako je bio dobar čovek koji je preporučivao Judejcima da se drže vrlina, i u pogledu pravednosti među sobom, i u pogledu predanosti Bogu.« (XVIII, 5, 2) – Preotimanje i preuzimanje Filipove žene od strane Heroda Antipe vladara nad Galilejom i Perejom (4. g. se. – 39. g. n.e), sina Heroda Prvog, sa kojom je tetrarh Filip imao decu, bilo je prema Mojsijevom Zakoniku nezakonito dok je Filip bio u životu. A tetrah Filip (Herod Boet) umro je 34. g. n.e u Julijadi: »... U dvadesetoj godini Tiberijevog vladanja umro je i brat tetrarha Heroda, Filip ...« (‘Judejske starine’, XVIII, 4, 6). Jovan Krstitelj nije odobravao skandalozan brak između Heroda i Filipove žene (Herodijade), i zbog svoga prigovaranja, koje je i na rezon naroda ostavljalo odjeka, bio je zatvoren u graničnu tvrđavu Maheru, gde mu je i odsečena glava na zahtev razuzdane Herodijadine kćeri Salome, Antipine nećakinje, odnosno na podgovor njene majke ('Starine', XVIII, 5, l-2). O toj tragediji podrobnije govori i 'Evanđelje po Marku': 6:l7-29. Pohlepnog Heroda tetrarha Kajsar je 39. g. ne. osudio na progonstvo u Lugdunum (Lion) u Galiji, Hispaniji (ibid., XVIII, 7, 2; 'Rat', II, 9, 6). Po talmudskom traktatu ‘Avot’ (u ovom detalju anahrono postavljenom) kada je znameniti judejski učitelj Hilel zapazio Jovanovu glavu kako pliva maticom reke u kojoj je ovaj nekada krstio – Jordanom, izustio je profetski: »Utopiše te, jer si ih utapala; na kraju će oni koji te utopiše biti utopljeni.« (2, 7) – Letopisac iz Samarije Abu-l-Fath, upućen u judejska i arapska predanja, u 14. stoleću, u ‘Hronici Samarije’ ukazuje za Isusovo stradanje i raspinjanje u Jerusalimu: »I ja sam našao u starom jevrejskom letopisu da su s Njim raspeti dvojica, i da je, učenik Jasu uzeo glavu Jovana Krstitelja, ubijenoga rukom Heroda iz Sebastije.« – Kada je arabijski vladar Areta, poslavši vojsku prema Pereji, razbio snage Heroda, koji je njegovu kćer oterao kao ženu a posle povratka iz Rim uzeo Herodijadu, narod je taj poraz tumačio kao nebesku kaznu za ubistvo Jovana Krstitelja. Pogibija Krstitelja, kako sledi, nikako se nije mogla desiti pre Herodove ženidbe (34. g. ne.) i posle njegove poraza od Arete (36. g. ne.). Ako je Preteča pogubljen 35. godine ne., jasno je da je i Isus tada bio u životu, nameće se i zaključak da je Isus još neko vreme posle Jovanovog pogubljenja delovao na tle Svete zemlje.
U svojoj evanđelskoj redakciji Markion početak Isusovog propovedanja smešta u 28.-29. g. n. e.: »U petnaestoj godini vlade cara Tiberija, siđe Isus u Kapernaum, galilejski grad, i poučavaše na dan sabata.« ('Evanđelje po Markionu', 1:1-3)



Ostaci sinagoge u Kapernaumu iz III stoleća (foto Darko Tepert)


Jednom prilikom pokušavajući da Isusu postave zamku iz Njegovih reči, judejski književnici Ga pitaju: »Ako Ti hoćeš odbaciti žrtvovanje ovaca i volova i ptica, čemu bi onda služio ovaj Hram podignut za Boga od strane Solomona koji se do sada obnavlja četrdeset i šest godina?« ('Dvanaestorica', 49:5) – U 'Evanđelju po Jovanu' ovaj broj se spominje kada Isus govori o svom vaskrsenju trećeg dana: »Judejci rekoše: 46 godina zidan je ovaj hram, a Ti ćeš za tri dana da ga podigneš!? (2:20) – Ukoliko bi pravilno rastumačili ovaj izveštaj, imali bi približnu godinu u kojoj je se odvio naznačeni dijalog.
U 'Starinama' Josip Flavije izveštava da je zidanje jerusalimskog Hrama Herod Veliki započeo u osamnaestoj godini svoje vlade, dakle u zimu 20.-19. godine (XV, 11, 1). U 'Judejskom ratu' iznosi nešto drugačiji podatak: »U petnaestoj godini svoga kraljevanja prepravi Hram i dvostruko proširi oko njega prostor, opasavši ga novim zidovima, s neizmernim troškovima i nenadmašivim sjajem.« (I, 2l, 1) Stari, Zerubabelov (odnosno drugi Solomonov, cp.: 'Dela', 11:5.12) Hram Herod je obnavljao nekih deset godina: zidanje temelja i arkada Hrama trajalo je osam godina, a samoga Hrama jednu i po godinu. Ako uzmemo referentnim drugi Flavijev podatak o bazično obnovi Svetoga Hrama, onda dobijamo da je ona završena 12. godine se. Sve do 64 godine nove ere Hram je dograđivan, oblagan i iznutra uređivan. Za impresivnu Herodovu građevinu talmudski traktat 'Bava batra' iznosi: »Ko nije video Herodovu građevinu, nikada nije video lepe građevine.« (Fol. 4 A) – Ali već 70. godine, kao što je Isus i prorekao ukazujući da Dom Njegovog Oca ne treba da se pretvara u klanicu i pijacu, pod naletom rimskih, Titovih legija, od Hrama gotovo nije ni kamen na kamenu ostao. – Četrdeset i šesta godina fine restauracije Hrama je 34. godina nove ere.
Kada na suđenju pred velikim sveštenikom Sinagoge Isus ukazuje da je video dan patrijarha Avrahama, ovaj mu podozrivo uzvraća: »Nemaš još ni pedeset godina; kako veliš da si video Avrahama? Ko si ti? Za koga se izdaješ? Šta poučavaš?« ('Dvanaestorica', 79:2) – Da Isus tada, pred samu svoju smrt, nije imao oko pedeset godina, besmisleno bi bilo da mu Kajafa postavlja takva pitanja. Jevreji su dosta marljivo vodili rodoslovne liste (hebr.: toledoth), pogotovo za svešteničke porodice (cp.: 'Ezra', 2:62), pa im je i uvid u Isusovu starost bila lako dostupna. To pokazuje npr. jedan jedan rani deo 'Talmuda', traktat Jevamoth, u kojem stoji: »Simeon ben Azaj je rekao: 'Ja sam našao u Jerusalimu knjige rodoslova; tu je napisano: Taj-i-taj je nezakoniti sin /mamzer/ jedne udate žene'.« (Fol. 49 A) – Da bi sakrio svoje nejudejsko (idumejsko) poreklo Herod je uništio mnoge rodoslove: »Herod, koji nije imao ništa zajedničko sa Izraelcima, zbog svog niskog poreklam naredio je da budu spaljeni svi rodoslovi, misleći da će na taj način uspeti da pokaže kako je poznat; ali, nikakvom naredbom se ne može svoj rod pripisati patrijarsima.« (Eusebije: 'Historija Crkve', I, 7) – I pored date bizarne Herodove intervencije, ipak su u Izraelu mnoge rodoslovne knjige preživele i bile poznate u Isusvo vreme. Tek su Rimljani pod Titom potpuno spalili jerusalimski arhiv ('Rat', VI, 6, 3).
Eusebije izveštava i o nekim hronografskim pristupima periodici Isusovog života, koji su 'pokazali' da je Isus razapet i pre nego što je Jovan Preteča profetski nastupio: »... Josip /Flavije/, u XVIII. knjizi svojih 'Starina' kazuje da je dvanaeste godine Tiberijeve vlade (a on je nasledio vlast od Avgusta, koji je upravljao 57 godina), vlast u Judeji data Pontiju Pilatu. On je upravljao čitavih deset godina /26.-36./, gotovo do smrti Tiberija. Time on javno izobličava lažnost zapisa, koja su sačinjena tek nedavno sa ciljem da blate Spasitelja našeg. Samo vreme /.../ projavljuje lažnost te izmišljotine. Oni vreme stradanja Spasitelja našeg, kome ga predadoše prestupni Jevreji, stavljaju u vreme četvrtog konsulstva Tiberija, kada je bila sedma godina njegove vlasti; ali, ako je verovati Josipu, Judejom tada još uvek nije upravljao Pilat. Josip u pomenutom delu izravno ukazuje da je Tiberije naznačio Pilata za upravitelja Judeje u dvanaestoj godini svoje vladavine.« (I, 9)
Grčki crkveni pisac Epifanije (Epiphanios, IV stoleće) iz Judeje, koji je od 367. godine živeo kao episkop u gradu Konstantiji na Kipru, u svome lapidarnom spisu 'O sedamdeset prevodilaca', bazinarnom na aleksandrijskom pseudoepigrafu 'Aristejevo' pismo' (II stoleće stare ere), daje svoje hronološko viđenje Isusovog rođenja i raspeća slično Eusebijevom: »Avgust je carevao 56 godina. U 42. godini njegovog carovanja rodio je se Hrist. Tiberije /je vladao/ 23 godine. U osamnaestoj godini njegovoj carovanja Gospod je bio razapet. Od raspeća do pustošenja Jerusalima proteklo je 40 godina i nekoliko dana.« – Ako je Tiberije počeo da vlada 19. septembra 14. godine ne. a Hrist razapet 32. godine ne., do razaranja Jerusalima (70. godina ne.) je dakako prošlo više od 40 godina. Po orijentirima Herodove dinastije to izvođenje bi ovako izgledalo: »... U trideset i trećoj godini Herodovog kraljevanja rođen je Gospod; u trideset i petoj . /godini Heroda/ došli su magi, u trideset i sedmoj umro je Herod, a prejemnikom njegovog kraljevstvog dostojanstva postao je njegov sin Arhelaj, koji je kraljevao devet godina, kako je već rečeno na mnoga druga mesta.« (Haer. 51, 10) Hronološki gledano prethodna dva izveštaja nisu međusobno saglasna, jer po prvom ispada (ako bi vreme sklapanja drugog trijumvirata uzeli za početak Avgustovog vladanja) da je Isus rođen druge godine stare ere, a po drugom ispalo bi da je to bilo pete godine stare ere. No uistinu druge godine stare ere, kao što tvrdi i sam Epifanije, konzuli su bili sam Avgust (po trinaesti put) i Marko Plautije Silvan, koga Epifanije naziva 'Silan' (haer., 51, 22) – Govoreći protiv sekte kvartadekimanosa (haer. 50) Epifanije iznosi da su oni uzimali da je Isus postradao u osmom danu do aprilskih kalenda. Zatim, Epifanije ukazuje da u spisu do koga su dospeli – ‘Pilatovim delima’ stoji da je Isusovo stradanje palo u petnaesti dan do aprilskih kalenda. Prezentuje i da neki hrišćani uzimaju i deseti dan do aprilskih kalenda kao mogući stradalnički dan, no sa velikom tačnošću uzet priznaje samo trinaesti dan pre aprilskih kalenda. Pišući protiv sekte koja je odbacivala ‘Jovanovo evanđelje’ (smatrajući ga zapravo Kerintovim), Epifanije slično iznosi: »Postradao je Spasitelj u trinaestom danu do aprilskih kalenda, u predvečerje isteklog dana, odnosno kada je noću bio četrnaesti dan lunacije.« (Haer.51, 26) Kao mesec i godinu Hristovog stradanja Epifanije uzima mart 29, godine, godine u kojoj su konsuli bili Ruf i Rubelion (ibid., 51, 26).
Pogledajmo kako i sam Dionisije Mali u svojim pashalnim tablicama i izvođenjima (Liber de Paschate), držeći se crkvene tradicije ukorenjene na Zapadu, razmatra i hronografski svodi ključne vremenske tačke Isusovog zemaljskog života: »Qua die natus est Dominus Jesus Christus secundum carnem ex Maria Virgine in Bethlehem, in qua incipit crescere dies. Aequinoctium primum est in VIII calendas Aprilis, in qua aequatur dies cum nocte. Eodem die Gabriel nuntiat sanctae Mariae, dicens: Spiritus sanctus superveniet in te, et virtus altissimi obumbrabit te. Propterea quod ex te nascetur, vocabitur Filius Dei. In qua etiam passus est Christus secundum carnem. Solstitium secundum est VIII calendas Julii, quando etiam natus est sanctus Joannes Baptista ex quo incipit decrescere dies. Aequinoctium secundum est VIII calendas Octobris, in qua die conceptus est Joannes Baptista. Et hinc jam minor efficitur dies nocte, usque ad natalem Domini Salvatoris. Ex VIII calendas Aprilis et in VIII calendas Januarii, dies numerantur CCLXXI. Unde secundum numerum dierum conceptus est Christus Dominus noster in die dominica VIII calendas Aprilis, et natus est in III feria XIII calendas Januarii Christus Dominus noster. In die qua passus est, fiunt anni CXXXIII [? XXXIII] et menses III, qui sunt dies XII CCCCXIIII. Unde secundum numerum dierum ejus stat cum III feria natum, et passum VI feria: natum VIII calendas Januarii, passum VIII calendas Aprilis. Ex quo baptizatus est Jesus Christus Dominus noster, fiunt anni II, et dies numerantur XC, qui fiunt DCCCXX, cum bissextis diebus suis, ac sic baptizatur VIII idus Januarii die, V feria, et passus est, ut superius dixi, VIII calendas Aprilis, VI feria. Cum bissextis diebus suis fiunt simul dies XII CCCCXV, et /ab/ VIII idus Januarii in VIII calendas Aprilis dies XC. – U dan, kada je se utelovio naš Gospod Isus Hrist od Device Marije u Betlehemu, dan je počeo da se raste. Prva ravnodnevica započela je 25 marta, kada je dan ravan sa noć. Upravo na taj dan Gabrijel je se javio Svetoj Mariji, rekavši: ‘Duh Sveti spustiće se na tebe, i oseniće te Sila Svevišnjega; zato će se i to tođeno Sveto /dete/ nazivati Sinom Božijim’. Takođe na taj dan /= 25 dan u martu/ Hrist je postradao u telu. Druga dugodnevica je 24. juna, kada je i rođen sveti Jovan Krstitelj; od nje dan započinje da se umanjuje. Druga ravnodnevica je 24 septembra, i u taj dan Jovan Krstitelj je bio začet. I, počinje od toga dana, do dana rođenja našega Gospoda Spasitelja, dan da bude kraći nego što je noć. Od 25. marta do 25. decembra broj proteklih dana iznosi ravno 271. I to je broj dana posle kojih, pošto je naš Gospod bio začet u nedelju 25. marta, rodio se u utorak 20 /?/ decembra. U dan, kada je On iskusio stradanje, prošlo je 133 /?33/ godine i 3 meseci, u kojima je 12.414 dan. I taj broj dana je među dva datuma – rođenja u utorak i stradanja na petak: rodio je se 25. decembra a okusio je stradanje 25. marta. Od dana, kada je se naš Gospod Isus Hrist krstio prošlo je 2. godine i 90 dana, ukupnpo 820 /dana/, s prestupnim danima, i zato je On kršten na dan 6. januara, u četvrtak, i okusio je stradanje, kako sam više puta rekao, 25. marta, u petak. Zajedno sa prestupnim danima to daje 12.415 dana ukupno, i 90 dana /od/ 6. januara do 25. marta.« (Argumentum XV. De die ćquinoctii et solstitii.) Dionisije Hristovo rođenje smešta na 25. decembar, i još jednom, verovatno greškom, na 20 decembar. Treba znati, da je judejska Pasha, 31. g. ne. , dakle u godini koja se obično vezuje za Hristovo stradanje, pala u utorak 27 marta.
'Evanđelje Isusa Hrista po svetoj Dvanaestorici', tvrdi i ukazuje da je Isus otišao iz zemaljskog života u Svojoj pedesetoj godini života: »A beše sredina leta kada se Isus vaznese u Nebo, a još ne imade napunjenu svoju pedesetu godinu; jer beše preko potrebno da se sa sedam puta sedam godina upotpuni u Svome životu. Doista, da bi mogao biti usavršen kroz patnju radi svih iskustava, i bio uzor za sve: za decu i roditelje, za oženjene i neoženjene, za mlade i stare, štaviše i za sve uzraste i prilike smrtnoga života.« (95:9-10) – Sa 49 godina života iza sebe, negde o letnju dugodnevicu, Gospod je se sa Maslinske gore kraj Jerusalima vazneo u Nebo, u Kraljevstvo Nebeskog Oca, iz koga je mnogo puta inkarnaciono silazio donoseći Svetlo i Reč Spasenja.
I crkveni otac Irinej, negirajući gnostičke konstrukcije da je Isus od krštenja propovedao samo godinu dana, i odbacujući njihovo povezivanje 30 eona i 30 Isusovig godina života, u svome delu Adversus Haereses iznosi da je Isus reprezentativno posvetio svako životno doba, odnosno da je prošao kroz svako životno doba, da je dočekao i staračko doba: »... Jer On je došao da spasi sve kroz Sebe – sve, kažem, – koji se kroz Njega ponovno rađaju Bogu: novorođenče, i dete, i mlade, i starog čoveka. On je stoga prošao kroz svako doba, postavši novorođenčetom za novorođenčad, tako posvećujući novorođenčad; dete za decu, tako posvećujući one koji su tog doba, bivajući istovremeno njima primer pobožnosti, poštenja i podčinjenosti; mlad mladima, postajući primjer mladima, i tako posvećujući ih za Gospoda. Tako slično On je bio starac za starce, kako bi mogao biti savršeni Gospodar za sve... Zb>g ml0d5n0c0, bi> X5 ml0d5n0c, >sv5ćuXući t0k> ml0d5n0štv>; k0> d5t5 >sv5ti> X5 sv5 >v>g0 uzr0st0; u ml0dićstvu ml0dić5 ... st0rc5 u st0rcim0, d0 bi u svim uzr0stim0 bi> s0vrš5ni Učit5lj ... Z0tim, d>š0> X5 i d> smrti, d0 bi n p>st0> prv>r>đ5ni iz mrtvih ...« (II, 22, 4)
Zatim, u petom paragrafu, Irinej nastavlja, u skladu s starim predanjem da je se Gospod X0vi> u svim uzr0stim0 č>v5k>v>g živ>t0: »... Sada, da prvi stadijum ranog života obuhvata trideset godina, i da se to produžuje dalje ka četrdesetoj godini, svatko će priznati; ali od četrdesete i pedesete godine čovek počinje propadati ka starom dobu, kojeg je naš Gospod posedovao dok je još ispunjavao zadatak Učitelja, baš kao što Evanđelje i svi stariji svedoče; oni koji su prisni u Aziji s Jovanom, učenikom Gospodnjim, /potvrđuju/ da im je Jovan saopštio tu informaciju. I on /– Jovan/ je ostao među njima sve do vremena Trajana. Neki od njih, osim toga, viđeli su ne samo Jovana, već ostale apostole također, i čuli su isti iskaz od njih, i pridoneli svedočanstvu /ispravnosti/ navoda.«


Sve ozbiljne analize hronologije Isusovog života navode na zaključak da Spasitelj nije razapet ni 30., ni 31., ni 33. godine nove ere, kako izvode i navode razni biblijski analitičari, već na proleće 36. godine. To je bilo jedno veliko historijsko prekretničko razdoblje. Službovanje prvosveštenika Kajafe je okončano 37. godine. Marta iste godine je umro car Tiberije, a Vitelije, tadašnji legat Sirije, poslao je u Rim u jesen 36. godine Pilata Pontijskog, da pred Carem odgovara za pokolj Samarićana. Postoji verzija da je namesnik koji je nevinog Isusa dao da se razapne, poput izdajnika Jude, svoj život završio samoubistvom: »Potrebno je reći i o tome da je Pilat /.../ toliko zapao u zlo da je, prema predanju, izvršio samoubistvo u vreme imperatora Gaja. Sud Božiji, kako vidimo, nije zakasnio nad njim«, – izveštava Eusebije ('Historija Crkve', II, 7). Slično prenosi i Jeronim u ‘Izlaganju Eusebijeve Hronike’ koja je se pozivala na rimske izvore: »Pontius Pilatus in multas incidens calamitates, propria se manu interfecit: scribunt Romanorum historici. – Pontije Pilat, upavši u mnoge nedoličnosti, kako pišu rimske hronike, sopstvenim rukama je oduzeo sebi život.« (CCIV Olym., c )
Od svih hronoloških rasprava kada je Isus rođen, pomazan i raspet, za istinskog hrišćanina ipak mnogo važnije da razume zašto se Hristos uopšte utelovio, zašto je živeo i delovao među ljudima, i na kraju se i potpuno žrtvovao za nas.


Post je objavljen 08.10.2010. u 22:16 sati.