Pregled posta

MITOVI O POSTANKU SVETA

Kina: Kosmičko jaje U pocetku Vremena postojao je samo haos, a taj haos bio je oblikovan poput kokošjeg jajeta. Unutar jajeta nalazili su se Yin i Yang, a to su dve suprostavljene sile od kojih je načinjen celi Svemir. Yin i Yang su tama i svetlo, žensko i muško, hladno i toplo, vlažno i suvo. Onda pak jednog dana, te dve suprostavljene sile, a koje su se nalazile unutar jajeta, raskinuše ljusku jajeta. Teži elementi potonuše da bi stvorili Zemlju, a lakši plutaše da bi stvorili Nebo. Između Neba i Zemlje pojavi se prvo živo biće, a bejaše to P'an-ku. Svakoga bi se dana tokom osamnaest hiljada godina Zemlja i Nebo odmicali malo-pomalo, a P'an-ku svakoga dana naraste baš toliko koliko su se Zemlja i Nebo odmakli, pa je on neprekidno ispunjavao prostor između Neba i Zemlje. P'an-ku – ovo telo bilo je obraslo gustim krznom, imao je dva roga koja su mu stršila iz čela, a imao je i dva zuba koja su mu rasla iz gornje vilice. Kad je P'an-ku bio srećan i dobro raspoložen, vreme je bilo lepo, a kada bi se P'an-ku uznemirio i bio oneraspoložen, ili se razljutio, besnela bi oluja i padala kiša. U P'an-ku – ovoj pratnji nalaze se četiri životinje koje su za drevne Kineze predstavljale vrlo značajne i smislene simbole. Bili su to: zmaj – poglavar svih ljuskastih stvorenja, kornjača – poglavarka stvorenja sa oklopom i školjkom, feniks – najlepše stvorenje među pernatim stvorenjima i jednorog – predvodnik svih stvorenja koja imaju krzno. O uzvišenom P'an-ku – u kazuju priče da je iscrpljen mukotrpnim razdvajanjem Neba i Zemlje, umro još u doba kada se Svet tek oblikovao. Njegovo telo raspalo se u više komada. Tako je od glave nastala planina Severa, od trbuha planina Sredine, leva ruka planina Istoka, a desna ruka planina Zapada, noge pak planine Juga. Od očiju P'an-ku – uovih nastali su Sunce i Mesec, od mesa Zemlja, od kose drveće i biljke, a od suza i znoja reke i jezera. Dah P'an-ku – a postao je vetar, a glas grom i munja. Od duha P'an-ku – ovog nastalo je čovečanstvo. No, pre nego što je umro P'an-ku je uz svesrdnu pomoć zmaja, kornjače, feniksa i jednoroga svojim čekićem i dletom oblikovao Svet, a u najranijem dobu čovečanstva vladao je nad svim ljudima i živim stvorenjima. Sa svojeg visokog prestola podučavao je P'an-ku ljude svakodnevno o Suncu, Mesecu, Zvezdama, te o morima koja su bila ispod njih. Ljudi koji su ga slušali ćutjeli su i radosno ga bodrili, a kad im je P'an-ku preneo sva potrebna znanja, tada je umro, ili je možda zauvek nestao tako da ga niko više nikada video nije. Japan: Plutajući Svet U početku Svet nije bio ništa drugo do blatnjava kaljuga. Voda i zemlja bejahu izmešani i nije bilo ničega osim goleme močvare. Naravno da tu ništa nije moglo živeti ni opstati. No, na šestom nebu, u visinama, u šest svetova, prebivahu bogovi, demoni i životinje. U zamagljenom nebu i u lebdećem nebu nižih nebesa prebivaše demoni. U zvezdanim nebesima i u visokim, oblačnim nebesima prebivahu niža božanstva, a u nebesima najvećih visina živeo je bog stvoritelj Kamui sa svojim slugama. Njegovo je carstvo bilo okruženo silnim zidinama, a kroz njih se jedino moglo ući kroz velika gvozdena vrata. Kamui je stvorio Svet kao veliki okrugli okean koji je počivao na ledjima velike pastrmke. Kad ova velika riba u sebe uvuče vodu, nastaje oseka, a kada je izbaci iz sebe, nastaje plima. Kad se ta riba pomakne nastaju potresi. Kamui jednog dana sasvim slučajno baci pogled na svet u nizini koji je bio blatnjava kaljuga, njemu se to ne dopadne, pa odluči da nešto preduzme. Pošalje on tako vodenu pticu da izvrši njegove zapovesti i svet dovede u red. Kad je sirota ptica stigla nad močvaru nije znala štabi prvo uradila nad tim beskrajem blata i vode. Ipak, lepršajući krilima i gazeći blato, te ga udarajući svojim repom ptica načini prvobitna ostrvca suve zemlje. Ptica još i danas neumorno udara repom po tlu. Kad je Kamui poslao Sunce da sjaji iznad novostvorenog Sveta, djavo odluči da ga u tom naumu spreči. Tako djavo leže u zasedu i širom otvori usta ne bi li u njih uletelo Sunce. No, Kamui prezre naum djavola, pa pošalje crnu vranu koja uleti u usta djavola koji poče silno kašljati i zamalo se ugušio, pa on odustane od svog nauma da proguta Sunce. Vrana je od tog trenutka neustrašiva ptica koja se opet kasnije osokolila i radila svakakve nepodopštine, pa čak je i počela krasti ljudima hranu, a to opet čini još i danas. Kad su životinje koje su živjele na nebesima videle kako je novi svet lepo mesto one zamole Kamuia da im dopusti da se presele u taj Svet i tamo žive. Naravno da im je Kamui to dopustio, a pored njih na tom novom Svetu stvorio je još bića i stvari. Tako je stvorio prve ljude, Ainu, koji su imali tela od zemlje, kosu od mišjakinje, a kičmu od vrbova pruta. Zbog tog vrbovog pruta ljudi još i danas kada ostare hodaju pogrbljeno. Kamui pošalje svog božanskog čoveka Aioina među Ainue da ih poduči korisnim stvarima poput lova i kuvanja. Kad se Aioin vratio na nebeska prostranstva, nakon što je podučio Ainue korisnim stvarima, nebesima se širio strašan smrad močvara iz kojih je nastao novi svet. Bogovi proteraše Aioina natrag među ljude i zatražiše od njega da svoju odeću, u koju se uvukao smrad, ostavi tamo dole među ljudima. Aioin to doista i učini, a odbačena Aioina odeća pretvori se u prve veverice. Hetiti: Telpin – hetitski bog poljoprivrede Drevni narod Hetiti, iz čije mitologije je ova priča, utemeljili su veliko i moćno carstvo u Anatoliji (današnja Turska) oko 1590. p.n.e. Njihovo carstvo propalo je oko 1200. p.n.e., ali su njihova pojedina civilizacijska dostignuća preživela i njihove se ruševine danas nalaze na području Sirije. Telpin, bog poljoprivrede silno se naljutio na celi Svet, a da niko nije znao pravi razlog njegovog besa. Telpina je obuzeo toliki bes i gnev da je u njemu obuo levu čizmu na desnu nogu, a desnu čizmu na levu nogu. Kad je Telpin nestao, Svet obavi magla, drva na ognjištu nisu htela da gore, a bogovi više nisu mogli čuti molitve ljudi. No, istovremeno i bogovi i ljudi počeše gladovati, jer ništa nije uspevalo niknuti što bi posejano. Bog podneblja otac Telpinov silno se zabrinuo. Hannahanna, boginja majka, preklinjala je svog supruga da joj pronađe sina Telpina pre nego što sve živo na Svetu zadesi propast. Bog podneblja posla svog orla da mu traži sina, ali orao ga nije mogao pronaći, a onda majka Telpinova predloži suprugu svom da pošalju njenu pčelu miljenicu da ona potraži Telpina. Bog podneblja nezainteresirano odmahne rukom i odbije rečima suprugu: 'Ne budi smešna, pčela je premalena i beskorisna!' No, Hannahanna ne posluša boga podneblja, pa ipak otposla pčelu u potragu za Telpinom. Pčela je dugo tražila Telpina po celom Svetu, sve dok ga nije pronašla kako spava u pustom i negostoljubivom kraju. Po Hannahanninoj zapovijedi pčela ubode Telpina u obe ruke i noge, te namaže njegove oči svojim voskom. Hannahanna se nadala da će to Telpina privesti razumu, ali njega je to sve još više rasrdilo. Usled Telpinovog još većeg besa nabujaše sve brze reke koje odnesoše kuće, ljude i stoku. Onda se Hannahanna seti boginje čarolija i lečenja, prelepe Kamrusepas. Kamrusepas na obroncima najviših planina dovede dvanaest ovnova za žrtvu koja će ublažiti Telpinov bes. Nakon toga Kamrusepas se obrati vrataru podzemnog sveta, te zatraži od njega da otvori sedam vrata i sedam tajnih zavora. Potom neka napuni kotlove Telpinovim gnevom, pakošću njegovom i njegovom srdžbom i zabrani im da se ikad vrate. Vratar podzemnog sveta posluša lepu boginju Kamrusepas i zauvek kotlove zaključa iza sedam vrata i sedam zavora. Nakon toga, uz silan prasak groma i svu silu munja, Telpin se vrati, jašući na leđima orla boga podneblja. Ljudi Telpinu podignuše visok stub na kojem je visila koža ovna, te u podnožju tog stuba postaviše žrtvene darove žita, vina i goveđeg mesa. Sve te žrtvene ponude udobrovoljiše Telpina, a on ljude ponovno nagradi rastom, obiljem, dugim životom i rađanjem dece. Telpinov bes zauvek iščeznuše. Afrika: Aido Hvedo – Dugina zmija zapadno-afričkog plemena Fon Prema mitološkim pričama o nastanku Sveta zapadno-afričkog plemena Fon, Svet je stvorio bog Nana Buluku. Tako je Nana Buluku , koji nije ni muško ni žensko, rodio par blizanaca, Mavu i Lisa. Kasnije su Mava i Lisa oblikovali Svet i oni njime još i danas vladaju uz pomoć svojih četrnaestoro dece, Volduima, nižih božanstava. Mavu je Mesec i ona živi na zapadu, te je njeno vreme Noć. Liso je Sunce i živi na istoku, te je njegovo vreme Dan. U početku, pre nego što je Mavu imala dece, postojala je dugina zmija Aido Hvedo koja je stvorena da služi Nani Bulukuu. Zmija Aido Hvedo posvuda je nosila tvorca u ustima. Kako su reke pratile duginu zmiju, one još i danas vijugaju, a kako su i planine pratile duginu zmiju one se još i danas uzdižu i spuštaju. Kopamo li u planini dovoljno duboko pronaći ćemo razna bogatstva koja je tvorac ostavljao u početku stvaranja, na mestima gde bi se dugina zmija umorila, te stala da otpočine. Međutim, kad je Nana Buluku završio posao stvaranja, postalo mu je jasno da Zemlja nikako neće moći nositi sav teret stvorenih stvari i bića. Da se Zemlja ne bi prevrnula, Nana Buluku zapovedi duginoj zmiji da se ona smota i postavi se ispod zemlje kao oslonac. Kako Aido Hvedo nije podnosila vrućinu , tvorac joj načini okean da bi se u njemu hladila. Tako još i danas u okeanu živi Aido Hvedo sa svojim repom u ustima. Premda vode okeana hlade Aido Hvedo, ona se ponekad pomakne ne bi li se udobnije smestila pod teškim teretom, a tada se na Zemlji događaju potresi. Kako se Aido Hvedo hrani samo gvozdenim šipkama, tvorac Nana Buluku zapovedio je crvenim majmunima, koji žive u dubini okeana, da stalno kuju gvožđe i njime hrane Aido Hvedo. Jednoga dana će majmunima ponestati rude za kovanje, pa će zmija Aido Hvedo biti gladna. Nakon nekoga vremena ona će početi da jede vlastiti rep. Teret koji nosi zmija Aido Hvedo prevrnuće se u more. Tako će opet nastati Veliki potop i kraj Zemaljske civilizacije, ispričan kroz mitološku priču zapadnoafričkog plemena Fon. Olodumare i Olokun – bog i boginja nigerijskog naroda Joruba Nekada davno, jako jako davno, pod Nebom postojala je jedino voda, a boginja Olokun bejaše vladarka dubokog vodenog i beskrajnog prostranstva. Onda Olodumare, vladar Neba i glavni među bogovima, posla boga Obatalu da na tom vodenom beskraju stvori Zemlju. Olokun se strašno razbesne jer joj Olodumare nije ništa rekao o svom naumu, a kamoli da je od nje zatražio dopuštenje za ometanje njenog poseda. Olokun besna povika ka Nebu ne bi li dozvala Olodumara: 'Zbog čega bi ti bio vrhovni vladar svima? Siđi dole i ja ću ti pokazati da sam sposobnija i jača od tebe!' Olodumare se samo glasno nasmejao i poručio: 'Ne mogu mene pobediti takve kao što si ti! No, poslaću ti svog glasnika koji će te pobediti.' Olodumare posla kameleona pred Olokun koja ga dočeka obučena u prekrasnu odeću plave boje vodenih dubina. No, nemalo se iznenadi kada je i kameleon imao odeću isto takve boje. Olokun ga zamoli da se opet nađu sutradan kada ona obuče odeću nežne boje ružičaste školjke. No, kameleon je imao isto takvu boju. Olokun pokuša još jedanput, pa obuče odeću boje jarko crvenog korala, no, kameleon je došao opet u istoj boji. Napokon boginja Olokun prizna svoj poraz govoreći: 'Ako je Olodumarev glasnik tako izvanredan, koliko je tek onda Olodumare onda veličanstven. Uistinu je vredan da vlada svima nama!' Amerika: Stvoritelj Zemlje i Kojot – bog obmane i nevolje U mitologiji američkog naroda Maidu, čija je postojbina Kalifornija, kojot je lukavi i pogubni bog obmane i nevolje, bolesti i jada, a ponekad i smrti. Evo jedne priče iz mitologije Maidu naroda. Kada je Svet još bio prekriven vodom, bog Stvoritelj Zemlje plutao je njenom površinom, a pratio ga je prerijski vuk – kojot. Stvoritelj i Kojot bejaše prve poglavice Maidu naroda. Stvoritelj odluči pesmom da dozove Svet u postojanje, pa je zapevao: 'Neka Svet bude dobar!' Kojot je tiho došapnuo: 'Neka ne bude!' Svakoj dobroj stvari koju je Stvoritelj prizvao u postojanje, Kojot je prizvao lošu. Tako pošto je Stvoritelj stvorio ljude i kazao: 'Kada umru neka se ponovno vrate u život!' Kojot je dodao: 'Zašto? Kada umru neka zauvek ostanu mrtvi!' No, ubrzo se dogodi nešto na što Kojot nije računao. Naime, Stvoritelj je stvorio trstiku i šaš uz reku, a Kojot je stvorio zmije. Kojot je imao sina, dobrog i mirnog dečaka kojeg je silno voleo. Jednog dana kada je Kojotov sin otišao na reku da zagrabi vodu, ugrizle su ga zmije, pa je dečak ubrzo umro. Kojot je bolno jauknuo: 'Šta li sam to učinio? Povlačim sve što sam rekao!' Ponizno i usrdno je molio Stvoritelja da učini da dečak ponovno oživi, ali Stvoritelj je bio nemoćan, jer Kojotovo prokletstvo bilo je jače. Ljut i razočaran Kojot stane lutati Svetom i činiti štetu i nevolju gde god bi se pojavio. Stvoritelj se sada razljuti na Kojota, pa ovako zapovjedi ljudima: 'Ako negde vidite Kojota slobodno ga ubijte, jer ja sam želeo da Svet bude dobar, ali on me je prevario!' Uskoro ljudi okružiše i nateraše Kojota na jedno ostrvo. Ljudi postaviše straže i zapretiše Kojotu: 'Ostani tu i crkni od gladi!' No, Kojot se pretvori u maglu i izmakne stražama ljudskim, te se dokopa čvrstog tla, a potom počne tako strašno zavijati da se ljudima naprosto kosa na glavi dizala. Dugo su ljudi pokušavali ubiti Kojota, ali nikako u tome nisu uspevali, pa se oni ponovo obratiše Stvoritelju za pomoć. Stvoritelj im poruči: 'Svi se ukrcajte u kanue, a ja ću na Zemlju poslati potop!' U poslednjem trenutku Kojot skoči u poslednji kanu prerušen i spasi se od potopa, a kad je Stvoritelj to video on odustane govoreći: 'Brate, suviše si lukav i moćan i ja te ne mogu ubiti. Ti si pobedio!' Tako još i danas u tamnim noćima čuje se zavijanje Kojota, a njegova pojava izaziva nevolje gde god se pojavi. Apači: U početku ne postojaše ništa - ni Zemlja, ni Nebo, ni Sunce, ni Mesec; jedino tama beše svuda. Iznenada, poput zmije, iz večne tmine iskoči tanak disk, sa jedne strane žut a sa druge beo, i zaustavi se u svom kretanju. U disku je sedeo mali bradati čovek, Tvorac, Onaj koji živi iznad. Kao da se budi iz dugog sna, on protrljaše svoje oči i lice obema rukama. Kada je pogledao u beskrajnu tamu, odozgo se pomoli svetlost. On pogleda nadole, i postade more svetlosti. Na istoku on stvori žute trake zore; na zapadu, pojaviše se veliki oblaci raznih boja. Tvorac obrisaše svoje oznojeno lice i protrlja ruke. Odnekud se stvori sjajni oblak na kojem je sedela devojčica. - Ustani, i reci mi kuda si se uputila - reče Tvorac. No ona ostade nema. Tvorac protrljaše oči još jednom i ponudi ruku Devojčici. - Odakle si došao? - upita ona pružajući ruku Tvorcu. - Sa istoka, gde je sada svetlost - odgovori on. - Gde je Zemlja? - upita ona. - A gde je Nebo? - upita on, i zapeva: - Razmišljam, razmišljam, razmišljam, šta da stvorim sledeće. I on to otpeva četiri puta, jer četiri bejaše magijski broj. Tvorac protrljaše svoje oči rukama, a onda ih otvori širom. I gle: pred njima je stojao Bog-Sunce. Tvorac opet protrlja rukama i iz njih ispade Mali dečak. Sada svi bogovi sedeše na oblacima baveći se dubokim mislima. - Šta da stvorimo sledeće? Ovaj oblak je premali - govoraše Tvorac. I on stvori Velikog pauka, Medveda, Vetar, Tvorca munja i neke zapadne oblake u kojima su se krili gromovi. Tvorac onda zapeva: - Hajde da stvorimo Zemlju! Razmišljam o Zemlji, Zemlji, Zemlji! Ja razmišljam o Zemlji! Bogovi se rukovaše, i njihov znoj se pomeša. Tvorac protrljaše ruke, i iz njih ispade mala smeđa lopta. Tvorac je udari, i ona se raširi. Devojčica bez roditelja je udari, i ona se još uveća. Svi je stadoše udarati, a onda Tvorac naredi Vetru da uđe unutra i ispuni je. Tako i bi. Onda Veliki pauk isplete crnu nit kojom zakači loptu i povuče je silno na istok, potom na zapad, pa na jug, pa na sever. A loptica se silno raširi na sve strane, i postade Zemlja. Tvorac pogleda na Zemlju; radost mu obli srce. Sada se okrenu ka horizontu novog sveta i posla Tvorca munja da obiđe svaki kutak Zemlje. Ne prođe dugo i ovaj se vrati sa tri neoblikovana stvorenja, dve devojčice i dečakom. Stvorovi nisu imali oči, uši, kosu, usta, noseve niti zube. Tvorcu se to nije svidelo, pa protrlja rukama i svakom od njih dade oči, uši, kosu, usta, noseve i zube. Tako postadoše prvi ljudi - Apači. - Ti, dečače, nosićeš ime Dečak-nebo, i bićeš poglavica Nebo-ljudi. Ti, devojčice, zvaćeš se Ćerka Zemlje, i brinućeš se za Zemlju i njeno žito. A ti ćeš učiniti da svi ljudi budu zdravi; zvaćeš se Polen-devojčica - govorio je prvim ljudima Tvorac. Onda se okrenu bogovima, i reče: - Neka ljudi vladaju Zemljom. Mi ćemo pronaći novi dom u oblacima. Narod Jokut Dugo je Zemljom vladala velika voda. Dok je sve bilo ispod vode, nije bilo živih stvorenja. Onda se jednog dana iznad nepregledne vode i ispod nedostižnog Sunca pojavio Orao na čijim je leđima stajala crna Vrana. Orao je kružio i kružio, sve dok nije pronašao Veliki panj. Tu je sleteo da se odmori. Vrana je sišla sa Orlovih leđa i stala da gleda unaokolo. I Orao je posmatrao duboku, beskrajnu sivkastozelenu vodu. Nebo je bilo blistavo plavo; preko njega je bilo prevučeno svega nekoliko dugih oblaka. Orao i Vrana su bili spokojni. Ispod vode su videli male ribe, koje bi povremeno iskočile igrajući se. Orao i Vrana bi uhvatili poneku ribicu s vremena na vreme da utole glad. Igrali su se tako, nošeni lakim povetarcem vremena pre svih sećanja. Leteli su daleko i visoko. Leteli su danima, a odmarali se noćima. I uvek su se vraćali na onaj isti panj. Ali nisu videli ni leteća stvorenja ni zemlju. - Kako da smislimo način da napravimo zemlju? - upita Orao Vranu. Znali su da ne mogu da zarone dovoljno duboko da bi došli do blata, a da ribe ne mogu poslužiti samo za hranu. Dugo su Orao i Vrana kružili iznad beskrajne vode, razmišljajući o načinu na koji bi napravili zemlju. Jednog jutra ih iznenadi bućkanje vode oko panja. Ugledali su Patku, koja je spokojno plivala. Zaronila bi i ne bi je bilo neko vreme, a onda bi se pojavila sa ribama i blatom u kljunu. Vrana i Orao se pogledaše. Može li patka doneti dovoljno blata da od njega naprave zemlju, kopno? Kako da joj objasne šta žele od nje? Orao se doseti: loviće ribu umesto patke i ostavljaće joj je pored panja. Tako će ona znati da oni žele blato. Patka nauči ubrzo šta Orao i Vrana žele od nje i rado je donosila pun kljun blata da bi u zamenu dobila svetlucavu i ukusnu ribu. Orao bi uzimao blato i pravio gomilu na svojoj strani panja, a Vrana bi isto to činila na svojoj strani. Patka je stalno ronila i zato je bila uvek gladna. Malo po malo, gomila blata je bila sve veća. - Patka nam pomaže da napravimo novi svet. Podelićemo ga s njom - reče Vrana Orlu. Gomila blata je rasla, a voda se polako smanjivala. No, oni su još uvek tražili kopno. Orao jednom odlete daleko, u potrazi za zemljom, i ne bi ga do zalaska Sunca. Kad se vratio, primetio je da je Vrana u njegovom odsustvu stavljala više zemlje na svoju stranu. Orao se naljuti i odluči da od tada daje Patki po dve ribe kako bi mu ona donosila duplo više blata. Uskoro se ukaza i tlo, ispod sve te vode. Orlova gomila je bila sve veća od Vranine, ali ona ne shvataše zašto. Patka je nastavila da donosi blato od kojeg su Orao i Vrana pravili dve strane novog sveta. Voda se jednog dana povuče tamo gde je i sada i Orlov i Vranin svet se osušiše. Vranin deo je sada bio veliki, ali i dalje mnogo manji od Orlovog. I tako će zauvek i ostati.






Post je objavljen 10.04.2009. u 17:37 sati.