Evo, svi se brinu da danas ne padam u neka depresivna stanja, pa i moji kumovi - odnosno roditelji mog kumčeta – zapravo Sanjinog ( pa tako i mojeg ). Kao, danas imaju neodgodivih poslova, pa jel bi mogao malenu uzeti iz škole (prvašić) i malo s njom biti dok oni ne obave sve… Naravno da mogu…pa na bolovanju sam, a i sam sam shvatio da je bolje malo ne misliti… Otišao sam po malenu i prvo je bilo…kume idemo na Boćarski..Kako stanujem blizu istoga naše šetnje započinju i završavaju tamo, na svim onim mogućim i nemogućim igračkama od kojih mi pamet stane. Sjećam se, kao klinac, stanovali smo u Novom Zagrebu….ljuljačke, pješčanik – u kojem su se uglavnom igrale djevojčice, i jedan prekrasan, ogromni brod – dakako, od željeza, sa puno prepreka i zamki…svako toliko dolazio sam doma sa pokojom šljivom, pokojom posjekotinom, jer neustrašivi gusari nemaju prepreka… osim..osim ovih brodskih.. I tako, došli smo u Boćarski, a malena je jurila od igračke do igračke…i naravno, ljutila se na mene jer neću na klackalice, jer je neću podići u neku kučicu…Ma, nije da neću..nego, ipak, ne smijem još to…ali kako to malenom vražičku objasniti. Kada me pogleda onim prekrasnim očima, ma ko bi joj odolio…ali… I došli smo do onog divljeg gumiranog štrika….kume podigni me…ma ne, zlato ne smijem, znaš da sam operiran, ne smijem…Ma daj, samo jednom… i tako, u tom našem „prepucavanju“ prekine nas jedna mlada žena koja je sa svojim djetetom provodila opuštajuće trenutke u parkiću…Pa dobro, kakav ste vi to otac? Dijete vas moli a vi se pravite gluhi?? Hm, neočekivani napad, a moja vragolanka se samo smiješi….i sada, ja trebam nepoznatoj osobi koja me „praši“ nasred parkića objašnjavati da ne da ne ću nego ne smijem…joj joj, vražičak mali, u što si me uvalila… I kada sam mladoj ženi, dakako, samo u grubo objasnio zašto nisam u stanju izvesti tu vratolomiju, ona se nasmijala podigla malenu i onako kao od šale….to je kad postanete tata u godinama….. Ajoj, pa nisam ni objasnio da ja nisam tata, ali, da li nešto mijenja? Da li bi da sam tata podigao malenu? E ne bi… I tako, čim je našla žrtvu koja će je dizati iznova na taj štrik da bi ona mogla poletjeti prostranstvima bespuća, nismo se micali od te sprave… Pokušao sam joj objasniti da nije lijepo, da teta mora dalje..ali ne, mlada žena me razoružala, ma ne, neka..imam ja vremena…. I tako, zadržali smo se na tom mjestu sve dok, mlada mama, konačno, nije krenula doma… Naravno da sam se zahvalio, naravno da sam onako „šarmerski“ rekao…vratit ću vam uslugu jednoga dana… mlada se mama nasmijala i dodala, e nadam se da mi nećete trebati vraćati….barem, barem ne uskoro. Krenuo sam sa malenom prošetati malo nasipom. I ona, kao i ja, obožava četveronožne ljubimce, a na nasipu ih uvijek ima. Igrali smo se tako sa nekim mojim starim prijateljima, sada je barem ona bacala lopticu pa je i smotani malo dobio mira, i nakon dobrih sat vremena jurcanja rekla je…kume, umorna sam, ajmo k tebi… E sad je nastupilo ludilo… kao, trebali bi nešto i pojesti, ona teška na hrani, a ja još teži… Najrađe bi oboje zavalili se u krevet i odmorili..ali znam, mora mala jesti… kreću pregovori…što ćemo…kako ta mala izmišljava kaj bi jela..samo da ne jede… uf, na mukama sam…slušam njezine želje i padam od smijeha…punjene lignje (ma kako li ih se sjetila), pizza ali da ti napraviš tijesto (jer zna da ga neću praviti), pečeno pile (jer zna da ga nemam – prvo me preispitala), ondaaaa rizi bizzi….e to…stop…dočekao sam te…ok rizi bizi a što ćemo uz njega…pa pohanu piletinu – tako mama radi….ajoj to malo čudo od djeteta, izludit će me… sjetio sam se da možda, možda u škrinji imam koji komad piletine, da, provjerio sam ima jedan paket bijelog i boca – super. Brzo sam stavio u mikrovalnu na odleđivanje, stavio kuhati rižu . jer moram požuriti dok je ne prođe volja, dok ne smisli nešto drugo… Moj pomoćnik mi je sve dodavao, zajedno smo kuhali, prljali kuhinju i uživali… Konačno je ručak bio gotov.. a moj filozof…e sad bi ona palačinke aaaaaaaaa….. brzo smo sklopili dogovor, pojedemo ručak i idemo peć palačinke. E pa, nisam vjerovao da to malo slatko stvorenje može tako brzo jest …samo da se dočepa palačinka.. primili smo se novog kulinarskog zadatka….čapalinke..bila je malo razočarana što nisu bile leteće, što ih nisam okretao u zraku, ali probao sam jednu, i kako sam osjetio malu bol pri tom naglom pokretu – odustao sam…ne treba izazivati .. Ispekli smo preko 30 palačinki, samo je pitanje ko će to pojesti? Dobro, napravili smo malo više za mamu i tatu kad dođu po nju..ali što je previše..previše je. Hm..mazanje čapalinka proteklo je u savršenom neredu… nutele, pekmeza..bilo je posvuda…ali, vjerujte i u njima.. Kad smo sve završili lijepo smo sjeli, svaki sa svojim tanjurom i jednom cijelom palačinkom i uživali. Pustio sam joj crtić Ledeno doba 2, i ona je, lagano utonula u san. Pokrio sam svoju mazu, stišao TV i sam malo prilegao. Probudilo nas je zvono na vratima…e baš smo začorili. Nakon zajedničkog druženja i ponovne degustacije palačinki polako su se spremali doma… bilo je već 7 sati navečer… Isprativši ih, zatvorio sam vrata, duboko udahnuo i pomislio…a sada..sada mir…moje misli, ja, sjećanja, dileme i strahovi…sve, sve se slilo u jedno… Prepuštam se njima….i sada već sve više tužan, dočekujem novi dan…..
Post je objavljen 21.10.2008. u 20:52 sati.