Marketing
Oprosti mi pape
Lito je naravno i vrime, kad pored brojnih turista, u nae selo zalutaju i roaci koji vie ne ive tu. Prije nekoliko dana sasvim sluajno, spontano (kao to ve dugo nismo jer, valjda to vie nije obiaj) okupili su se roaci kod nas na veeri... jednoj od onih koje se pamte ne po tome to smo jeli i o emu smo razgovarali - nego po tome to smo uivali u injenici da smo se na tren okupili - ba kao nekad "nai stari". Imam sree da poznajem oeve svakog od njih. Gledam ih i ne vjerujem svojim oima. Moj mu s rukama na leima, malo pognut pokazuje sve to smo promjenili u kui u zadnje vrijeme, ko da je uskrsnuo (Boe mi prosti!) pokojni svekar. Ista poza - iste rijei, isti ir. Gledam i mlae rodjake, jedan od njih eka da svi zavrimo sa veerom, pa stavlja teu isprid sebe i kruhom (sve do visokog sjaja) skida sve ostatke hrane, rumen u licu, veseljak, dobroduan - isti aa. Ni trei roak nije osramotio svog starog. Odmjeren je, uglaen, pomalo filozofski nastrojen. Uivam dok ih gledam. Razmiljam koliko daleko su otili da bi ivjeli drugaije. Prisjeam se koliko su se u mladosti ljutili na svoje oeve i koliko su im sada slini. Ni ja se nisam daleko odmakla - izgovaram itave reenice svoje majke (od kojih sam donedavno ludila). Neka nam oproste, kuali smo ivot - pa postali ISTI!
Post je objavljen 25.07.2008. u 08:12 sati.