Pregled posta

Whenever you need me, I'll be waiting...

Sjedila sam u Zahrđanom mlinu, mjesnoj krčmi. To je dio rehabilitacije, rekao bi Rafael. Bili smo ovdje kako bismo se naučili obuzdavati oko ljudi, naučili ne piti njihovu krv. Iako nikada nisam ni okusila ljudsku krv, sada sam bila na mukama. Sve oko mene odisalo je njihovom esencijom. Zabila sam glavu među ruke i nastavila se pretvarati kako je sve u redu. Evan je drhtala i nestrpljivo povlačila dim za dimom. Pogledala sam ju i nasmijala se. Stisnula se na sam kraj drvene klupice i zabila u zid. Lice joj je bilo zeleno i pomalo zgrčeno od žeđi. Izgledala je kao nakon jednog od njenih divljih tuluma.
« Glupi Rafael...» promrmljala je. « Ubit ću ja njega kad ga vidim!»
Vanja se na to nasmijala i stala šibati crnim pogledima ljudski svijet koji se okupljao oko nas. Njoj ovakve žrtve nisu padale ni približno teško kao meni ili Evan. Zapravo, prilično ih je dobro podnosila, kad se uzme u obzir da je ovdje bila samo mjesec dana dulje od mene. Corvusu, koji je sjedio nasuprot mene dijeleći najmanju klupu u gostionici sa alabesterno blijedom Hannom, lice je poprimilo boju suhe šljive. Svako se malo nakašljavao i pokušavao odmaknuti pogled od mlade djevojke koja je sjedila za šankom. Nisam mu mogla zamjeriti. Ta je zlatokosa djevojka mirisala toliko slasno da je bilo gotovo nepodnošljivo. Prsti koje sam ovila oko ruba stola već su gotovo zdrobili taj masivan komad drveta kada su se otvorila teška vrata lokala. Visoki crnokosi dečko zlaćanih očiju i niska, no prelijepa djevojka duge kestenjaste kose ušli su zadimljeni prostor. Želudac mi se zgrčio. Edmund je laganim korakom odšetao do jedinog preostalog slobodnog stola i odmaknuo Deeni stolicu kako bi mogla sjesti. Pogled na njih bolio me sve više svakoga dana, svake minute. Pogledala sam njegovo anđeosko lice još samo jednom i odlučila da ću prestati.
Pogled mi je opet pao na njegove grimizne oči, crnu kosu, blaženi izraz lica. Izgledao je...sretno. Uzdahnula sam. Sprijateljila sam se s njim odviše brzo, odviše ga brzo previše zavoljela, a sada ga ne mogu zaboraviti. Teškom sam mukom odvojila pogled od njega i vratila ga na Vanju koja je odsutno pjevušila.

****
Corvus je nervozno lupkao prstima po rubu stola. Ostalo nam je još svega pola sata ovakve terapije, no meni se činilo da su ostala stoljeća. Hanna, jedina koja nije bila vampirica u našem društvu, zabrinuto me promatrala.
« Ako ti toliko nedostaje, razgovaraj s njim.» rekla je tiho, a Vanja je pokraj mene u znak slaganja kratko kimnula glavom.
« Ne slušaj ih.» neprepoznatljivim je glasom procijedila Evan. « Frajer si je sam kriv. Nek' ispravi u što se uvalio!» pogledala sam ju. Jedva se opirala nagonu da skoči, da ubije. Stresla sam se od te pomisli. U mislima mi je stajala Evan, pogrbljena iznad nekog čovjeka. Tiho je pila njegovu krv, saginjući se naprijed-nazad u ritmu hranjenja. Opet sam se stresla. U tom se trenutku dogodilo nešto čudno. Deena je polako ustala sa svoje udaljene stolice i lepršavim hodom stigla do našeg raspadajućeg stola. Činila se potpuno nesvjesna pogleda koji su je pratili.
« Zdravo...» rekla je svojim prekrasnim glasom. Zvučala je poput mjehurića morske pjene...
« Bok.» promrmljala je Vanja. Kada nisam ništa odgovorila, udarila me laktom ispod rebara.
« Ovaj...bok.» nevoljko sam rekla i okrenula se kako bih završila imaginarni razgovor sa Corvusom.
« Paula? Mogu li porazgovarati sa tobom ?» samouvjereno je rekla. Polako sam se okrenula, pokušavajući zamisliti njen izraz lica. Kao što sam i mislila, izgledala je samodopadno, zadovoljno. Očito vođena nekim nevidljivim silama, ni sama ne znam zašto, ustala sam od stola i pošla za njom. Pošla je prema izlazu iz lokala i zakoraknula u kišoviti dan.

****
« Da čujem.» rekla sam. « Nemoj da te on mora čekati. Kladim se da imate još puno prekrasnih mjesta za zaljubljene za posjetiti...čula sam da je dvorac Vlada Drakule posebno mjesto za mlade-«
« Prestani!» povikala je, posve nesvjesna ljudi oko nas. « Samo prestani! Imaš li ti pojma koliko si ti sebična? Imaš li pojma što radiš ljudima oko sebe?!» zaprepašteno sam zinula. Izgledala je ljutito. Samo sam čekala da joj dim izleti iz nosnica.
« Roditelji mi se razvode, stari je bankrotirao, a Damian ne želi ni čuti za njih! A ja postanem ovo-« tetralno je pokazala prema sebi, « kako bih bila bliže osobi koju najviše volim! A što nađem? Nju, ali potpuno drugačiju...» gotovo je plakala, smetena. Primila se za zid lokala i naslonila na njega.
« Da, i ja sam se promijenila, ali ti...ti više nisi ni blizu osobi koja si bila. Kada sam došla ovdje, očekivala sam poplavu emocija, ljubavi, mislila sam da ćeš biti sretna, a jedino što si ti napravila bila je ona glupa scena!» zabezeknuto sam je gledala. Drhtala sam. Ne od kiše, ne od zime...od shvaćanja.
Naravno, bila je u pravu.
Posve u pravu.
Otvorila sam usta kako bih nešto rekla, ali nisam mogla. Bila sam potpuno zgađena sobom i svojim postupcima.
« Žao mi je.» jednostavno sam rekla, ne osjećajući kapi kiše koje su sve jače pljuštale na nas.
« I meni.» rekla je. « I, što će biti? Planiraš li se promijeniti?» upitala je nečitkog izraza lica. Kimnula sam glavom. Glupo, ali nisam mogla više ništa učiniti.
« Dobro.» promrmljala je. Potpuno neshvatljivo, ali izraz lica joj se promijenio. Kao...kao da je ovo očekivala. Izgledala je gotovo sretno. Suza mi je kapnula na lice, a ja sam se samo nadala da se ne vidi.
« Ne plači.» rekla je kroz smiješak. « Ne moraš. Znala sam ja da si ti još prisebna.» i prije nego sam se snašla, potrčala sam prema njoj i zagrlila je. Isprva je stajala kao kip, no onda je i ona uzvratila zagrljaj. U tome trenutku znala sam da je ne zaslužujem, da ne zaslužujem takvu bezuvjetnu ljubav. No njoj to izgleda nije smetalo...i dalje me grlila, točno onako kako me grlila još dok smo bile u školi, dok je sve bilo tako jednostavno.
« Sad idi k njemu.» prošaptala mi je na uho nakon nekog vremena. « Fališ mu. Skroz je dezorijentiran dok te nema.»
« Edmund?» iznenađeno sam upitala. « Zar vas dvoje niste zajedno?» bila sam zbunjenija no ikada u životu. Deena se nasmijala iz sveg srca, kao valovi kada se razbijaju o hridi.
« On i ja? Što je tebi?!» izgledala je presretno, kao nakon jedne od svojih legendarnih spački.
« Ne, nismo. Vjeruj mi, on voli nekog drugog mnogo više nego mene.»

****
Stajala sam pokraj njega i gledala u njegove oči. Izgledao je samozadovoljno, ponosno.
« Bok.» rekla sam i sjela kraj njega.
« Žao mi je.» tupo sam buljila u crni stol i pivu koja mu je očito služila kao rekvizit. Nasmijala sam se.
« Bok i tebi.» promumljao je. Neko smo vrijeme samo šutjeli, uživajući. Tu i tamo dopustili bismo prstima da nam se sretnu ispod stola.
« Imam nešto za tebe.» iz teške kožne jakne izvukao je mali paket i položio ga na stol. Gledala sam taj mali smotuljak, odupirući se njegovoj magnetskoj privlačnosti. Nisam zaslužila poklon. Iako mi je mozak prigovarao, teške ruke posegle su za darom. Polako sam s male kutijice istrgla ukrasni papir i otvorila je. Usta su mi se oblikovala u 'o' kada sam shvatila što je to. Na baršunastoj podlozi ležao je bakreni mjesec, nasmiješenih usana i zatvorenih očiju. Bio je to onaj isti mjesec kojeg je Edmund nosio oko vrata otkad sam ga poznavala, kojeg nikada nije skidao.
« Mojoj najboljoj prijateljici.» šapnuo mi je u uho i kratko me poljubio u obraz.


Post je objavljen 17.02.2008. u 16:46 sati.