Marketing
vraćanje na pisanje iz lianneine perspektive-sve do kraja!
Mislila sam da će ljudi primijetiti da nas nije bilo, ono, bili smo u Dvorani dugo, ali...kao da nije prošla niti sekunda...hm...možda i nije... A ne znam. U glavnom, našli smo se u Nininoj sobi, izgledajući kao prije no što smo krenuli... Ajde dobro. Samo što sam i dalje bila umorna... Hmmm... Počeli smo pričati o svemu tome, pričali smo nekoliko sati kad sam čula sirene. Svi smo pogledali kroz prozor. Bili su ispred MOJE kuće! Dee i ja smo vrisnule i htjele smo otrčati van. Ali to je bila nemoguće misija jer smo se svi nagurali.
«Dajte, pustite nas van!» viknula sam ja, Mark me primio za ruku i pitao da jesam li ja luda, kad kanim odjuriti tamo. Da tko zna što se desilo... Imao je pravo, ali ja sam htjela provjeriti. Pa je onda rekao da ide sa mnom. Tony i Dee su također krenuli. Drugi su ostali kod Nine, jer nije imalo smisla da svi idemo, ionako nas ne bi pustili! Došli smo pred kuću, i Mark me pogledao. Znala sam. I on je to osjećao. I Dee i Tony. Shvatila sam. Ne znam što je to bilo. Kao neka...bol? praznina? Nešto...što je ništa? Nešto izvrnuto. Znala sam da to ima veze s Notima. Ali što je to bilo... Nisam mogla shvatiti. Policajac je došao do mene. Pitao me tko sam. I rekao mi što se dogodilo. Ja sam...skoro sam se srušila, hvala Marku da je bio uz mene... Jer... da nije... Netko je mučio moga oca da bi rekao gdje smo Dee i ja... sada je u bolnici, u komi...i...ne znamo hoće li preživjeti... Matt i Christy su također u bolnici...Oni su ga našli... i doživjeli šok... Uletjela sam u kuću, zapuhnuo me miris...krvi. Odvratno. Kuhinja... sve... zidovi, sve...bilo je umrljano krvlju... kao da je prskala posvuda! Užasno. Posvuda je bilo. Skoro sam se ispovraćala. I još uz taj osjećaj izvrnutosti... ne znam kako sam prošla kroz to. Mark me izveo van. Dee je plakala. I ja sam. Kako je netko, ili bolje reći nešto, mogao to učiniti??? Kako? Htjela sam do oca u bolnicu ali mi nisu dali. Pitala sam znaju li tko je to napravio... rekli su da ne. Ali lagali su. Osjetila sam to. Znala sam na koga sumnjaju...a znala sam i da su u krivu... Nije to bila Lora(inače naša prolupala susjeda...žena je paranoična, i... ma u glavnom, duga priča... bila je u ludnici i u zatvoru već..., ali ovaj puta ona nije imala veze s time. Vidjela sam ju s druge strane ulice i znala sam da nije bila ni blizu.)... No tko je onda napravio nešto tako gnjusno...pitam se... saznati ću... iako sam mislila da će moći koje imam kao čuvarica nestati kada se vratim u «normalu» ali ne...i dalje osjećam stvari koje prije nisam...hm... drago mi je zbog toga, na neki način... Jer sam znala da ću otkriti krivca prije policije, bez da se mučim s pitanjem hoće li me tko otkriti. Mark je pošao za mnom kad sam ustala.
«Kamo ćeš?» pitao me.
«Znaš to.» okrenula sam se prema njemu «Zašto onda pitaš?» pogledala sam ga poluotvorenih očiju.
«Zato što uporno pokušavam ne znati...» nasmijao se i poljubio me «Idem s tobom, ako te ja odvezem brže ćemo doći» zagrlio me.
Išla sam u bolnicu, iako su mi rekli da me neće pustiti. Ali nekako ću već ući. Dee je rekla da ide sa mnom, a s obzirom da znam što ona može, zapravo nam ne bi trebalo biti teško ući... hehe, kako smo zakon :)
Tužna sam zbog tate...tužna ili nešto drugo...ne znam... Tony nije išao s nama, otišao je po ostale. Naći ćemo se pred bolnicom za sat vremena.
Došli smo do bolnice... i sada je bilo pitanje kako doći do tate... Dee je znala kako. Mogla nam je pomoći, i ušli smo. Kako? E sad...to je malo teško objasniti... U glavnom...Dee može napraviti da stvari izgledaju drugačije no što zapravo jest. Tako je nas pretvorila (blago rečeno nemam pojma u što, samo znam da nas nitko nije vidio) i mi smo neometano tražili tatu. Nije bilo teško, vodeći se za svojim osjetilima... Brzo smo ga našli. Bio je posve zamotan, samo su mu oči i usne bile odmotane...a i na njima su se vidjeli tragovi krvi. Bio je spojen na one sve aparate. Bilo ga je teško gledati tako, ali... morala sam. Dee se pobrinula skupa s Markom da mi nitko ne smeta... Ja sam sjela do tate, ne znajući zašto...No imala sam osjećaj da me on treba. Tada sam shvatila da je on gotovo...prazan? kao da su mu se baterije ispraznile...joj ne znam kako to objasniti. U glavnom, pokušala sam mu prenijeti nešto energije. Sada sam bila sigurna da je sve to djelo Nota. Samo oni mogu uzimati (dobro i Mark i ja, ali mi to ne radimo) tuđu energiju...đubrad mala. A sve zbog mene...kao da me ne mogu naći bez toga? Nosim znak! Idioti! Ali nije mi jasno kako su našli moga oca... osjetila sam pomak. Znala sam da će nešto reći...
Post je objavljen 08.01.2007. u 18:22 sati.