Novac je jedan od razloga zbog koga KISS istrajava i nakon skoro 30 godina u poslu poznatom po samounishtavanju. Dzin i Pol vole da zaradjuju novac i nikad im ga nije dosta, dok ga Piter i Ejs nikad nemaju dovoljno i zato jednako moraju da rade. ali novac nije vredan stavljanja zivota na kocku a jednom prilikom bili smo neugodno blizu toga.
Bend je imao zakazanu svirku u beogradu, ali shto se datum nastupa blizio, politichka situacija postaja je sve nestabilnija i niko nije zeleo da ide. nesumnjivo bilo je opasno. ostali bendovi na turnejama otkazali su nastupe po balkanu. ali naravno imali smo ugovor s organizatorom i tako kasno otkazivanje koshtalo bi pravo malo bogatstvo.
posle dosta raspravljanja, bend je odluchio da svira. ipak je to mnogo novca. zovem organizatora i kazem mu da nam je potrebno dodatno obezbedjenje: osmochlani tim koji ce biti s nama od trenutka izlaska iz aviona, takodje, zahtevam dve sobe u najboljem hotelu u blizini aerodroma koje bend moze da koristi kao garderobe. zelim da provedu shto manje vremena na mestu nastupa. na taj nachin mogu se spremiti i srediti u hotelu a onda otici do hale neposredno pred nastup.
ukoliko ne moze da ispuni nashe uslove, kazem, bend nece nastupiti. nekoliko sati kasnije organizator me zove i potvrdjuje da je sve sredjeno. vrhunski tim za obezbedjivanje ce me dochekati, otpratiti do hotela, odatle do mesta odrzavanja koncerta, a onda nazad do aerodroma i bezbedno do aviona.
angazovani smo. nastupamo
nash avion slece u shest popodne. na prilazu pisti, pomalo neochekivano, cheka nas dodatno obezbedjenje koje nam je obecao organizator.
zagledam jednog od njih - glatko obrijan, zgodan mushkarac, od 40ak godina koji izgleda kao da ume da se brine o sebi i koji je ochigledno tu glavni. rukuje se sa mnom i kaze; "dobrodoshli u Beograd. U sigurnim ste rukama"
kazem mu da mi je poznat - mozda smo radili zajedno kad sam prethodni put bio u beogradu, poshto organizatori imaju obichaj da angazuju isto obezbedjenje. dok se vozimo do beogradskog hotela "interkontinental" kombijem s dvanaest sedishta u pratnji dva lendrovera, po jedan ispred i iza, pochinjem da se osecam bolje u vezi sa situacijom. ovi momci znaju svoj posao. chak ne stajemo ni na jednom semaforu: kako se priblizavamo svakoj raskrsnici, lendrover ispred nas blokira sav nadolazeci saobracaj i mi prolazimo. . uprkos zabrinutosti, zadivljan sam. retko kad sam se pre toga susreo sa tako mocnim obezbedjenjem.
nashe sobe su na dvanaestom spratu hotela i ispred svake sedi naoruzani chuvar. gardeoroberke i Dejv, vlasuljar, nestrpljivo chekaju da stignemo. oni su ceo dan proveli u pripremama i ochajnichki zele da izadju napolje. kazu da su chuvari zastrashujuci: stvarno su se izbezumili kad su videli da ispod stolica imaju pishtolje.
ostavljajuci bend da se pripremi odlazim da proverim obezbedjenje na mestu odrzavanja koncerta u pratnji nasheg novog prijatelja i njegovih ljudi, i ne mogu a da ne primetim koliko ga poshtuju svi pored kojih smo proshli. na licu mesta atmosfera je napeta. menadzer produkcije kaze da nikada nije viseh zeleo da se koncert shto pre zavrshi. naoruzani momci slobodno shetaju unaokolo i medju ekipom se shire razne glasine da je u proshlosti hala korishcena za pogubljenja. izvan kapija obozavaoci se vec okupljaju, uprkos tome shto je cena ulaznice visha od prosechne nedeljne zarade.
imamo josh sat vremena pre nego shto bend bude spreman, tako da moj prijatelj i ja idemo na vecheru u restoran hotela. dok razgovaramo sve mi se vishe dopada. zeli da zna kako sam pocheo i koliko dugo sam u poslu - shto je uvek prva stvar koju te shef obezbedjenja pita, u kojoj god da si zemlji. kaze mi da mu je zena pevachica i da ce doci na koncert.
vreme je za nastup. kola su parkirana odmah ispred ulaza, spremna da nas prebace do hale. obezbedjenje cheka ispred liftova u prizemlju a ja odlazim po bend. kako izlazimo iz lifta u foaje hotela, bend u kostimima i nashminkani - ja prvi, onda Dzin demon dvometrash u chizmama do butina s visokom potpeticom, pa Starchajld, Ketmen i Ejs - momci iz obezbedjenja hvataju nash korak, po chetvorica s obe strane. niko ne progovara ni rech dok prolazimo foajeom, ali sigurno izgledamo skroz bizarno: chetiri mushkarca sa ogromnim frizurama i neobichnom shminkom idu u koloni po jedan praceni smrknutim chuvarima rasporedjenim u dve vrste. osecamo se kao da idemo pred straljachki vod, a da smo samo znali ko su ti momci, znao bih da to nije daleko od istine.
savrsheno smo uskladili vreme, stizemo na scenu bash na pochetak uvodne numere. u pitanju je pesma grupe Who, "Won't Get Fooled Again", mada mislim da bi prikladnija bila "Gotta Get Out Of This Place" Animals-a. s unutrashnje strane barikade koja deli binu od publike, celokupno obezbedjenje je u paravojnim uniformama i do zuba naoruzano pushkama i pendrecima. nikad nisam video tako brz nastup benda: dvosatni program odsvirali su za neshto vishe od sat i po. obozavaoci su neverovatni i uzbudjeno dochekuju bend, ali ipak nemamo zelju da produzavamo boravak, vracamo se u kombi shto brze mozemo i jurimo na aerodrom. za manje od sat vremena bicemo u vazduhu i ja cu konachno moci da odahnem.
zasad je sve dobro. ali kako se priblizavamo aerodromu, hvatam da je u mraku, shto je chudno. kombi se zaustavlja ispred jednospratnice i nash novi prijatelj nas sve uvodi unutra. u maloj prostoriji sede nashi piloti, shto je takodje chudno jer bi trebalo da su u avionu spremni za poletanje. kako prelazimo prag, prijateljska atmosfera se menja i iznenada postaje zaista neprijatno.
nash prijatelj me vodi pozadi, na prilaz pisti, daleko od zgrade, u mrak gde smo on i ja sami. aerodrom je zatvoren, kaze mi. potrebno mu je pet hiljada dolara da bi otvorio pistu i dozvolio nam da poletimo. te pare nisu za njega uverava me, nego za pohlepnu djubrad koja upravlja aerodromom. ali i u mrklom mraku vidim da je shiroki osmeh nestao sa njegovog lica i zamenjen je skoro neverovatnom pretecim izrazom. ochi su mu hladne i ne zavaravam se nonshalantnoshcu s kojom drzi pishtolj. u njegovoj smo milosti i on to zna.
ovo nikako nije situacija koju zelim bendu. gledam u njega, pa u pishtolj, i sve mi se to nimalo ne dopada. ne zelim da umrem u mraku na nekom nepoznatom balkanskom aerodromu zbog koncertnog honorara. mislim na zenu i decu i u trenutku shvatam, bez ponosa, ali savrsheno jasno, da bih ih spashavajuci sebe, ostavio sve tamo - Doka, bend i ostale.
umesto toga, zatrazim od njega koji minut da razgovaram sa Dokom.
"Dok" kazem, "imamo problem. u stvari vishe od problema. ako im ne damo pet hiljada dolara, necemo otici odavde"
"zajebi sve" slaze se Dok bez oklevanja. "dacemo im sve shto imamo"
Pako, nash rachunovodja, pruza mi dve hiljade dolara, sve shto imamo u keshu, poshto smo namerno odluchili da ne prodajemo suvenire na koncertu. nudim ih nashem "prijatelju", nadajuci se da je dovoljno. chini se da je u redu. krokodilski osmeh mu se vraca na lice, a ja konachno odahnem. deset minuta kasnije smo na sigurnom u svom avionu, ostavljamo beograd iza sebe. nikad nisam video da se toliko pica popije u prvih pola sata leta.
nekoliko meseci kasnije u njujorku, gledamo vesti u hotelu, kad se, na nashe ogromno iznenadjenje, na ekranu pojavljuje nash nasmesheni prijatelj - iznudjivach. otkrivamo da je to Arkan, vodja ozloglashene srpske dobrovoljachke paravojne formacije zvane "Tigrovi". za polovinu svojih sunarodnika on je nacionalni heroj, za ostale je ratni zlochinac, umeshan u masakre na boshnjacima i hrvatima, zbog kojih je optuzen u Hagu. shto god da je istina, vishestruko je povezan s mafijom i osudjivan za pljachke banaka u nemachkoj, belgiji i holandiji. a sad je mrtav, nepoznati napadachi izreshetali su ga kishom metaka u istom hotelu u kom sam za vecherom uzivao u njegovom drushtvu.
to beshe covek u chije smo ruke poverili svoje zivote. pogledali smo se medjusobno i slozili se da je to bilo najbolje moguce potroshenih dve hiljade dolara.