Pregled posta

Samoubojstvo jedne mladosti

Intervju: Sonja Savić

20. April 06.

U 80-ima ona je bila mlada, lijepa i vrlo nadarena. Pred glumicom Sonjom Savic bila je buducnost kazalista i filma, kako su oni vec izgledali u tadasnjoj drzavi a njezin profesor stalno je govorio da samo Bog moze sacuvati tako pametnu glumicu... Kako su u socijalizmu nebesa bila ukinuta Sonja Savic, koja se pojavljivala u gomili filmova i nestajala u anonimnost rubnih kazalisnih skupina, krenula je s prijateljima putem nove osjecajnosti off-scene... Za mainstream i prosjecne gledaoce bila je to skupina besprizornih koja je znacila propast, ali danas, bez nagrada, priznanja i stalnih prihoda, Sonja Savic vjeruje da je za nju avangardna umjetnicka scena bio jedini put vrijedan zivljenja.

- Godine kada ste odrastali zovete "nesretne osamdesete".

- Od pocetka sveta je tako da dok god stvarnost oko sebe ne ugledas kao apokalipsu nisi odrastao. Mozda je generacija 80-ih prevremeno odrasla. To je cudna generacija koja je mladost dozivela na sasvim drugi nacin nego generacija pre i posle nje; zahvaljujuci inter rail putovanjima u inostranstvo, dobrim komunikacijama medju gradovima na relaciji Ljubljana–Zagreb–Beograd i radu muzickih i pozorisnih vaninstitucionalnih trupa. Mnogih od tih ljudi danas vise nema, ali mi smo se tada, bezeci od stvarnosti i tuge - dobro zabavljali. Uspeh 80-ih u tome je sto je stvorila veselu srednju klasu koja je na trenutak zaboravila na politiku da bi se onda u 90-ima sve srusilo.

Rupa u vremenu

- Zasto je ta generacija bila nesretna?

- Zato sto, objektivno receno, nije imala buducnost i mi smo hteli sami da je stvorimo. Svi smo mi prosli ozbiljne skole, ali niko od nas nije hteo da bude ni lazni ekonomista, ni lazni pravnik, ni lazni politicar – niti lazac uopste. Mi smo hteli da se bavimo nasim stvarnim emocijama i da kroz te kreacije izazovemo neki bunt. Najbolje je da se pogledaju umetnicki radovi iz tog perioda - ako nisu spaljeni – i onda ce se shvatiti zasto smo bili nesrecni. Shvatili smo tezinu lazne drzave.

- Stvarnost oko vas dozivljavali ste kao laz?

- Apsolutno. Filmski rad Joce Jovanovica "Zdrav i mlad kao ruza", neverovatno moderan film iz ranih sedamdesetih, upravo govori o tom problemu individualca koji je bio zakonom zabranjen. U tom smislu mi smo koristili underground - haustore i zavucene rupe, okupljali smo se po nevaznim mestima dok "ozbiljniji" ljudi iz iste generacije nisu shvatali sta se desava. Naci rupu u mapi vremena i u nju uskociti shvatili smo jos sa 14 godina. Rasli smo sa uverenjem: drzava je izdala pojedinca. Danas kada bi ljude pitali koji je bio slogan evropskog studentskog pokreta krajem sezdesetih, tesko da bi znali da odgovore. E pa posto je drzava izdala pojedinca divno je da se grupa nekih pojedinaca uspela povezati: te mlade ljude mogli ste prepoznati po krombi kaputima i po koraku. Oni kao da su plesali po zemlji i kao da su hodali po vodi. Bili smo potpuno izgubljeni, a nasa inicijacija nije bila spontana vec intuitivna.



- Koja su to bila generacijska okupljalista?

- U Beogradu je to bila Pivara, jedno vreme SKC, u Zagrebu je postojao Kulusic, u Ljubljani DKC. U Pivari je zapoceo "Laibach" i pozorisna trupa "Sestre Scipion Nasice", a Dragan Zivadinov je kroz beogradsku off-scenu postao ono sto je u Ljubljani danas. U Zagrebu je postojalo Kugla glumiste, u Sloveniji su se rodile prve komune sa Markom Breceljom i slovenackim zen pesnikom Feom Volaricem i demonstracije studenata sa cvecem u nosu. Ideja o Neue Slowenische Kunstu rodila se u jednom stanu blizu Slavije u Beogradu, ali oni su kasnije izgubili moje simpatije jer se pokazalo da njihov stvarni san nije bila umetnicka drzava vec – dezela. Nas san je bio i ostao: iskrenost i cistota.

- Kakva je bila estetika kazalisne i glazbene off-scene u 80-ima?

- Nas je okupirala estetika koja bi se mogla nazvati "ruzno je lepo": cela generacija se poigravala stripom, multimedijalnim intervencijama, miksovanjem svetla, zvuka i pokreta. U centru te estetike bilo je Kugla glumiste, pa bendovi "Haustor", "Sarlo Akrobata", "Ekatarina Velika"... Kuglina skola je bilo okupljaliste kreativnih ljudi i takvih bendova koji medjutim nisu bili kreativni za mainstream i drzavne fondove koji su dodeljivali neki smesan novac za kulturu. Zelja te generacije bila je da preko granice dopre do pravih mecena jer nam je bilo jasno da u tadasnjoj Jugoslaviji nema para za kulturu. Tako je Kugla dva puta otvorila Kasell, pa sajam umetnosti u Antwerpenu sto je u to vreme bilo fenomenalno, a prelepa knjiga mogla bi se napraviti od tih Kuglinih dopisivanja sa Evropom.

Njihova predstava "Zeljezni dzez" koja je trajala tri sata i pedeset minuta, mogla se u to vreme usporediti sa Bobom Wilsonom. Nju su radili Vladimir Dajkovic Ajk i Zeljko Zorica, a sa njima i jedan od najboljih scenografa kojeg sam ikada upoznala Miljenko Sekulic Sarma koji je cetrdeset dana kovao metalnog orla sa dve glave od metar i po u nekoj fabrickoj hali sa radnicima uz vinjak i salamu. Svi smo se mi tada poigravali sa masovnim hipnozama i taj je orao simbolizirao monumentalizam totalitarnih rezima.

Palanacko zakasnjenje

- Vi ste tada u Pivari radili predstavu "Macbeth"...

- Taj "Macbeth" bio je sastavljen od minimalisticke muzike, neki prelepi ljudi izlazili su iz djubreta zelene mocvare u betonskom zdanju Pivare... Radila sam komad "Ne ja" Samuela Becketta i "Levoruku zenu" Petera Handkea i ti tekstovi jako dobro govore o zatvorenosti, o autizmu, o tome da su se mladi ljudi nalazili po sobama, pronalazili hladne prostore u koje niko drugi nece da udje, sa dve gajbe piva i dva dobra zvucnika... Menjati noc za dan nekada je znacilo nesto sasvim drugo nego danas, jer u socijalizmu noc nije postojala za radni narod.

Iako sam zavrsila akademiju i upoznala nemacko gradjansko pozoriste i Petera Steina sa time se ne moze uporediti ono sto su mi u glavi uradili Bob Wilson i Kugla glumiste. Secam se Kuglinih predstava "Bijela soba" i "Meki brodovi" na Adi Ciganliji 1976. u okviru BITEF-a. Pocinje muzika Crimpsa, ljudi u beloj gazi hodaju po vodi... Bile su to snazne slike, a ja sam bila sokirana da takvo nesto uopste moze da postoji.

- Vasu glumacku klasu na kazalisnoj akademiji zvali su klasom "visokog rizika".

- Bila je to generacija koja se borila za danasnje vreme jer nije zelela biti u nekom epsko-lirskom palanackom zakasnjenju. Oficijelno pozoriste zvalo me je u svoj angazman, ja sam slovila kao neka nada beogradskog teatra, ali i mom profesoru bilo je jasno da od toga nece biti nista. Tada mi je jedan mladic napisao pismo: "Moras se odluciti hoces li postaviti crtu izmedju zivota i profesije. Ako postavis crtu imaces mnogo obozavatelja a ako je izbrises malo ce te ljudi voleti. Najvaznije je da se zapitas u kojoj ces opciji biti srecna." To brisanje granice izmedju zivota i umetnosti bez susreta sa Kuglom tesko da bih mogla shvatiti.

Neuzvracena energija

- Tada se rodila i alternativna kazalisna grupa Nova osecajnost.

- Sa Novom osecajnosti radila sam predstavu "Ona ce doci ili faza jedne ljubavi", ali ono sto je vazno je da se u Pivari tada slivala kolotecina koncerata iz Zagreba, Istre, dolazio je ljubljanski teatar... Beograd je tada bio centar off-scene sa "decom iz mesovitih brakova", ali od toga je braka danas ostao samo beogradski pasaluk. Kada sam 1990. sa Darkom Rundekom radila predstavu "Ne" u Mostaru, koja je bila provokacija nacionalizmu, Aca Popovic mi je vikao: "Idi, Sonja, idi farbaj sa tim tvojim Hrvatima..."

- Sredinom 1991. vi ste zivjeli u New Yorku i kada pocinje rat odlucili ste se vratiti u Beograd. Zasto?

- Ne mozes da se ne vratis i ne vidis sta se desava sa roditeljima i prijateljima, dok ti se izbezumljenom u New Yorku cini neverovatnim da ponovno gledas tenkove i mrtva tela koja plivaju Savom i Dunavom. Kao i uvek, "drugovi" su bili brzi. Te 1991. sest meseci bile su prekinute veze Beograda sa svetom, a iz zemlje nije smelo da se izadje. Vratila sam se iz New Yorka gde smo konacno uspeli da pronadjemo fondaciju Yoko Ono koja bi financirala nase buduce projekte... Nikada nismo imali para, ziveli smo iscrpljeni sa puno neuzvracene energije. Uzvracala je publika u punim dvoranama, ali mi smo neprestano putovali sami. To je bilo zato sto nam je drzava uzela sve. Ja sam tada snimila petnaest filmova i zaradila ukupno pet hiljada dolara. Mi smo bili tristo posto bolji od mainstreama i tristo posto losije placeni. Bili smo generacija neisplacenih honorara...

- Glumili ste u ukupno cetrdeset filmova, od kojih kako kazete, ni jedan nije bio pravi.

- Mi smo stalno govorili kako neka druga lica treba da stanu pred kameru. Odrasla sam na Franku Capri, Fritzu Langu, Kubricku, Nicholasu Rayu i to su moji kriteriji. Nisam snimila ni jedan pravi film ako govorimo o buntu altruizma generacije iz osamdesetih... Ono sto je vredilo bili su ti multimedijalni projekti Nove osecajnosti i Kugle. Lutke od gvozdja koje se pune novinama i obavijaju gazom, Zeljko Zorica koji po njima slika kako on vec ume, crtezi na staklima, autorska muzika na podlozi be bapa i Art of Noise, Roland Kirk, dupli saksofon, sest plus dva razlajana buldoga na posterima, komentari na Brcko-Banovice i represiju oko nas... Bila je to pobuna protiv beskonacnog opisivanja proslosti i dokazivanja stvarnosti koja se nije odigrala. Protiv ceremonijalnih i totalitarnih zabava u ovoj zemlji, koji su vladali teatrom, bioskopom i citavom kulturom. Ta sloboda mlade generacije iz osamdesetih bila je izmisljena vera da ce svet jednog dana biti igra.

-Kako je beogradska off-scena dozivjela 90-te u Srbiji?

- Prvo smo u zimu 1991. napravili "Poslepodne sa gospodinom Capoteom" i "Zlocin i kaznu" gde smo pricali o "neizbalansiranim unutrasnjim nivoima" masovnih ubica jer se nakon Vukovara u Beogradu nije smela izgovoriti rec "ubistvo". Kasnije sam radila emisiju "Supernauti" na televiziji Art i to je bio nesto kao domaci Monty Python; jednako smo se poigravali sa svetskom levicom i hipi pokretom, kao sto smo provocirali srpski militarizam i "vikend ratnike"... U to vreme napravili smo i "Prvi srpski tehno vodvilj superreal" koji je govorio o tristohiljada intelektualaca koji su odbili da idu rat i emigrirali iz Srbije. Otkriti stvarnost kao mit, mit smestiti u dobru stripovsku pricu, stvoriti jezik prema mitu i napraviti dobru muziku – bila je matrica off-scene u 90-ima. Bila je to neka vrsta plemenite indiferentnosti, a Supernauti su bili pokusaj obrane beogradskog undergrounda koji su tih godina svi pokusali da pogase.



- Rekli ste da danas zivite od ljubavi mrtvih prijatelja.

- U to je vreme umro Milan Mladenovic iz "Ekatarine Velike", Ivica Vdovic bubnjar "Sarlo akrobate" umro je nesto ranije i znao je da ce umreti jer je uradio ono sto je znao da ne sme da se radi - miksovao je brze sa sporim drogama. Margita Stefanovic iz "Ekatarine Velike", zena koja je diplomirala arhitekturu i muzicku akademiju umrla je u centru za izbeglice. Miomir Gruic Fleka koji je osnovao "podrum" beogradske likovne akademije koji je krajem 80-ih usao na popis 200 najznacajnijih evropskih kulturnih okupljalista, oslepeo je i umro u najvecoj bedi, a Pavle Vujisic umro je ispod savskog mosta. Necu da kazem da su to bili neporocni ljudi, ali istorija umetnosti je istorija psihodelicnih stubova. U mom filmu "Sarlo te gleda" zabelezeno je kako je propao novi talas i kako su umirala braca iz mladosti.

Nacizam u modi

- Rekli ste za sebe da ste potpuni dekadent. Zar nije danas najveca avangarda raditi u sistemu kojeg nema nego biti izvan njega?

- Moja je zelja oduvek bila vratiti akademsku normu u raspadnutu sredinu. Kada sam 1998. rezirala "Godota" od kojeg sam kasnije napravila multimedijalni film, radila sam sa mladim ljudima i naucila ih sve sto sam sama naucila. Ucila sam plesacice glumacki pokret i sedela nocima uz kompjuter sa nekom decom koja su lepila muziku uz glumacku snimku. Napravili smo potpuno cistu artificijelnu predstavu u zemlji bezumlja koja ne zna formulisati ni hollywoodski standard a kamoli Becketta. Ja sam zivotni dekadent jer stvarnost i ja nemamo dodirnih tacaka. Danas je nacizam u modi sto znaci da moras da si nasmejan, zdrav, obucen i napumpan silikonima, dok ja jedem parce hleba razdeljeno na cetiri dela.

- Da li biste ovo zivotno i umjetnicko iskustvo jos jednom ponovili?

- Da. Danas zivim u zatvorenoj zoni Interpola, u estetskom, duhovnom i zivotnom pogledu ja sam sama. Autenticnost personalnog sretanja sa ljudima, sa njihovom muzikom, filmovima i knjigama, moj je najintimniji oltar i moja monaska civilizacija. Zato govorim o Indosu, Zlatku Buricu Kici, Rundeku, Ivici Vdovicu... Susret sa tim ljudima smatram najvecom kvalitetom mog zivota. Citava generacija onih koji su sledili ovakve ucitelje zavrsila je kod Vukovara s bombom pod trbuhom. Bilo je to samoubistvo jedne mladosti.

Bojan MUNJIN

Post je objavljen 22.04.2006. u 23:43 sati.