Pregled posta

BERBA ZNANJA, PAPRIKA I DUHANA

Zapravo, svaki dan svoga života počinjao sam kulturom i učenjem. Rano u zoru budio bih se i listao razne monografije: što likovne, što kazališne. Potom bih se okružio brojnim knjigama i polako učio: što književnost, što filozofiju, što itd. Negdje oko osam ujutro odlazio bih na posao u razne redakcije u kojima sam tijekom života radio.
Današnji dan sam zato počeo virovitičkim kazalištem i školom.
Za teatar je bilo rano.

Za školu – najbolje vrijeme. Djevojke i dječaci žurili su na nastavu. Mnogima sam, onako pospanim, išao na živce. Ali, kad smo jednom progovorili, kad sam im pokazao kako ih je Sony Ericsson zabilježio, kad su me neki, očito Blogeri, prepoznali, nastalo je dobro druženje, premda je već zvonilo za početak školskog sata. Nisam znao da škola počinje u 7,30 sati.
Naravno, gužvu ispred škole vidjeli su i profesori. S prozora zbornice zvali su djevojke i mladiće da dođu, jer je nastava počela. Štoviše, jedna zločesta profesorica pokušala mi se nametnuti profesorskim autoritetom. Pa je zagalamila s prozora. Začas sam je sredio. Ljutito je zatvorila prozor i poslala nekog mladog profesora da me zaplaši. Mladić je bio vrlo ljubazan i mi smo zaista lijepo razgovarali, pa je tako i on zakasnio na nastavu. Objasnio sam mu tko sam i što radim, a on mi je prenio poruku direktorice škole da je posjetim, ako imam vremena. Naravno, pozivu dama nikad se nisam oglušio.

Prije nego što sam otišao u direktoričinu sobu, pokušao sam od djevojaka na porti škole saznati kakva im je direktorica. Zato sam im rekao, dok sam ostavljao osobnu iskaznicu, da direktorice treba ignorirati.
- O, ne, rekla mi je jedna zgodna mlada brineta, ne treba. Ova naša direktorica je baš superica.
I, eto me pred zgodnom i simpatičnom Pavicom Biondić-Ivanković.
- Napravili ste mi uzbunu pred školom, nasmijala se, pružajući mi ruku, koju sam, naravno, zgrabio i poljubio.
Ostali smo pola sata u razgovoru. Pavica je profesorica psihologije, pa smo malo pričali o njenom predmetu, malo o školovanju, malo o direktorovanju, malo o svemu i svačemu, a malo i o Blogu. Blog je prihvatila s posebnim simpatijama. Dakako, fotnuo sam je Sonyjem, a onda smo na njenom kompjutoru pogledali fotos.
Bila je zadovoljna.
Kad smo se opraštali, rekao sam joj da ima zanimljiva prezimena. Biondići su poznati hrvatski intelektualci i tajkuni, Ivankovići su glazbenici, pisci, skladatelji, špijuni, novinari. Uglavnom, znam puno dobrih Ivankovića i jednog zločestog. Koji bi da se bavi politikom. A nema nade za Nenada.
Nasmijala se i rekla da ona nije od tih Ivankovića i tajkunskih Biondića. Nažalost.

A onda sam se uputio do Pitomače i odatle prema Otrovancu.
Doba je berbe paprika i duhana. Cestom prolaze traktori s prikolicama prepunih tih plodina. A sa strane već čekaju gotovo zreli kukuruzi.
Svratio sam u jedno polje paprika i malo popričao s beračicama. Raspitivao sam se o stroju koji bi to obavljao umjesto njih. Jer brati paprike baš i nije lako. Stalno se sagnuti. Objasnili su mi da nema još stroja za branje paprika.
Dok smo pričali, one su brale, a gazda je nosio paprike u prikolicu traktora. Dame su spretne i brze. Odabirale su samo zdrave paprike.
Veronika, nije brala paprike. Imala je posla s bebom, koja se sva uneredila. Zato sam se popeo na traktor i fotnuo Veroniku i njenu neurednu lutku. A, Veronika-vragoljanka, kao da ništa u životu nije radila nego se fotografirala. Zato sam je proglasio Mis paprika. I predlažem da je kandidiramo za mis paprika svijeta. Siguran sam da bi na svakom izboru pobijedila.

Poslije sam u jednom dvorištu vidio šminkanje paprika. Naime, tri dame i jedan klinac čistim su krpama brisale paprike i uredno ih slagali u kutije. Te je paprike kupio neki prekupac. Naravno, vrlo jeftino. Sutra će ih na zagrebačkim tržnicama prodavati tri ili četiri puta skuplje. Jer su nezajažljivi. Baš ne volim te prekupce! Zato vam savjetujem da paprike kupujete tamo gdje se beru. Dobit ćete ih jeftinije. A proći ćete još jeftinije ako sami odete na polje i uberete onoliko koliko vam treba.
I dok sam ja razgovarao s damama, eto ti gazde s dva sina i punom prikolicom lubenica. Izabrao mi je jednu petnaestak kg tešku, što sam sa zahvalnošću morao odbiti, jer sam već sam sebi težak, pa još da nosim debelu zrelu lubenicu. E, da ne bi!

Nisam znao da se duhan bere nekoliko puta. Kako sazrijeva. Ovih dana na redu je posljednja berba. Na nepreglednom polju, skupilo se dosta berača. Već su tri traktorske prikolice pune, a ne vidi se kad će završiti berbu.
Pitam ih koliko je tu šteka cigareta. I, koliko god se trudili, nismo mogli izračunati. Jedan je mladić rekao da tu ima duhana za pola Hrvatske.
Uglavnom su ljudi veseli, jer je ove godine duhan dobro rodio, unatoč kiši.
Berači su se zanimali za moj put, a oni iz Otrovanca zvali su me doma na ručak.
Možda se čini nestvarno, ali zaista sam svima podijelio ovu svoju adresu. Ljudi bi rado imali fotografije za uspomenu, pa, kažu, još će večeras na svojim kompjutorima otprintati sve ove fotografije i podijeliti ih onima koji nemaju Internet.
A našim dragim damama poklanjam cvijet duhana. Kladim se da ga do sada niste vidjeli. Ne miriše/smrdi na cigarete i ne dimi se.

Prošao sam kroz Otrovanec, Sedlaricu, Turnašicu, Vukosavljevicu i Špišić Bukovicu, te predvečer ponovo stigao u Viroviticu. Ukupno 27 kilometara. Putem sam snimio jaslice u jednom dvorištu Turnašice. Dok su roditelji bili u berbi, djevojčica i dječak igrali su se i čuvali svoga malog bracu.
- Baš lijepo što si nas slikao, striček, ljubazno mi je rekla mlada dama. Kad mama i tata dođu doma, reći ću im da sliku pogledaju na kompjutoru.

U Špišić Bukovici, skrenuo sam u jedno dvorište. Naime, baš me nazvao Ljudevit Grgurić Grga. Petak je i doba za moje redovno javljanje u njegovoj emisiji Vikendica. Na cesti je nemoguće razgovarati, jer je preglasan promet. Pozvao sam Grgu i slušatelje Vikendice da 24. rujna dođu u Viroviticu na 14. polumaraton Barcs – Virovitica, koji se održava pod parolom: Ovisan o trčanju.
Zdenko Hercigonja, alfa i omega ovdašnjeg turizma, složio se sa mnom da priznaju i hodače. Dužina staze je 17,1 kilometara. Organizirano je natjecanje za sve ljudske uzraste. Od klinaca, do umirovljenika. Naravno, Grga se oduševio idejom i nadam se da ćemo se vidjeti na polumaratonu, jer i ja ću sudjelovati.
Nadam se da ću predvoditi brojnu ekipu Blogera. A naš Ironije mogao bi se naći i među pobjednicima.
Zdenko mi je reako da će Blogeri imati povlašten pristup golemom kotliću, kotletini dapače, u kojem će mađarski kuhari pripremiti pravi mačarski čobanac. Ministar Čobanković bi rekao – pastirac!

A sad mi se valja pripremiti na put prema Terezijinu polju. Pridružit će mi se Sisa, a valjda i Dalibor. Raduje me što ću upoznati prvu pravu mušku Tarzan-Sisu!

Post je objavljen 10.09.2005. u 07:31 sati.