(Jean David Morvan/Jose Luis Munuera/Christian Lerolle: Nävis t.1 – Houyo; Delcourt 2003.)
Morvanu nikada dosta serijala koje će pisati. Na solidnom je putu da postidi i Raoula Cauvina (a bogme i Chucka Dixona) po broju napisanih scenarija, i kada je ultra uspešni Delcourtov SF serijal Sillage dobio svoj drugi (!) spin off, Nävis, nije trebalo tražiti zasebnog scenaristu za taj projekat – može to Morvan, može i mnogo više od toga.
Pa, ne baš. Interesantnije Morvanove radove (sam Sillage, recimo) karakteriše poigravanje sa ideologijom, sa političkim problemima i neretko kontriranje trenutačnim politički korektnim stavovima. Čak i kada je sam strip relativno loš (Nirta Omirli, recimo), ima tu poneka interesantna teza. "Ja sam Christinovo dete", kaže Morvan, iako je daleko od neretko iritantnog levičarenja Pierrea Christina. Ali, kada u stripu nema mesta ideologiji i politici? To smo donekle već videli u Spirou od istih autora – rezultat je osrednji, blago rečeno.
Isto je i sa "Houyo", prvom epizodom Nävis, serijala koji se bavi detinjstvom istoimene heroine Sillage na nekoj vukojebini od planete. U pitanju je klasična avanturica sa par fazona koja nam ne nudi skoro ništa posebno, osim za hard core fanove Sillage (a takvih naravno ima). Otkrivamo kako se Nävis upoznala sa svojom velikom prijateljicom, tigro-medvedicom Houyo, i kako su zajedno pobedili šefa plemena tigro-medveda, Inu-Aquinoa. Jedina scena koja može ostati u sećanju je kada se Obasan, Houyova majka, odvaja od svog mladunčeta, ali to je done and overdone još od pogibije Bambijeve mame. Ostalo? Koje ostalo?
Sillage, kao SF serijal o ogromnom konvoju svemirskih brodova koji traže i kolonizuju nove planete, nudi ogromne mogućnosti, i Morvan ih je do sada u velikoj meri koristio, bacajući pod satiru i ratove, i teroriste (ali i borce protiv istih), i ljubav, i revoluciju, i ideale, podjednako brutalno i veoma efektivno. Međutim u Nävis, kao i u Spirouu, kada treba pripovedati avanturu sa značajnom dozom humora, Morvan pada na testu.
I dok se ne može reći da je Munuera kiksirao sa svojim crtežom, koji je dovoljno dinamičan, stilizovan i ekspresivan da izgura priču, to ne važi za Christiana Lerolla, čiji koloring ozbiljno kvari celokupni dojam stripa. Osećaj je da su boje... pa, prejednostavne, u nedostatku bolje reči. A tako nešto na današnje vreme je neoprostiv greh. Tjah, verovatno su Color Twins bili prezauzeti...
Kako god se okrene, kada pogledam Nävis, ostaće mi nejasno na osnovu čega su Morvan i Munuera dobili Spiroua ...
(djole)
Post je objavljen 08.08.2005. u 14:45 sati.