Komentari

diarydiduino.blog.hr

Dodaj komentar (5)

Marketing


  • Stelina mama

    ... i živimo svatko na svojoj strani rijeke.... vidimo se .. čujemo se.. ali to je sve...
    Uglavnom i s većinom ljudi je tako..
    Ja sam zato baš zahvalna onima koji se zbilja trude ostati ljudsko biće i sačuvati te osjećaje empatije i sućuti.. ostale sam ionako udaljila od sebe.

    avatar

    03.11.2011. (23:21)    -   -   -   -  

  • Marija Beljan

    I dalje se voze dva kolosjeka, i dalje je jednako teško ostati na zemlji, i dalje sve jednako boli. Dani prolaze, ali možda samo za neke druge, nama je sve jedan dan.

    A o samosažaljenu mogu pričati samo oni sretnici koji nisu izgubili svoje djete, i lako njima prosuđivati i osuđivati šta i kako je trebalo raditi. I sami smo nekada dok smo bili normalni možda znali nekome reći trebaš ovo ili ono, ali i onda nas se jako malo pokušalo staviti u tu poziciju i razmisliti šta bi da sam u njegovoj koži. I svi ovi koji tako uspješno nas proglašavaju osobama koji se samosažaljevaju, trebali bi ako ne radi nas, a onda radi sebe samih, u mislima staviti sebe u našu poziciju i tek onda reći šta bi mi to trebali.

    Na kraju krajeva mi i tako nikoga ne tražimo baš ništa.... a naša tuga i tugovanje i tako ostaje samo naše i naše suze su sve što možemo dati u spomen na našu djecu.

    avatar

    03.11.2011. (23:25)    -   -   -   -  

  • emocija

    Kad mi je kolega s posla, Psiho (Milan) umro, nisam ga više mogla pitati za objašnjenje nekih njegovih upita, no poslije sam i sama shvatila da je zapravo mislio na samosažaljenje. Bilo mi je žao što ga ne mogu u tim sumnjama razuvjeriti, a još kasnije, shvatila sam da oni jednostavno - ne razumiju. Jer nisu u našoj koži, jezgrovito rečeno. Ima ona poslovica da sit gladnom ne vjeruje, koja bi se i ovdje mogla primijeniti. Mogu osjećati sućut, to da (kao što kaže Sandra) ali teško da se mogu identificirati. Prvo zato jer osjećaju strah od vlastite smrtnosti (ili svojih bližnjih) a onda, danas su ljudi lišeni takve senzibiliziranosti jer su u neprestanoj utrci za materijalnim. Barem većina. Prvo me bilo sram da samu sebe sažaljevam a onda sam se pitala (kao u postu) što je to uopće samosažaljenje, kako se ono manifestira? Žalim li samu sebe? Pa da, žalim jer sam ostala prikraćena za najveće blago i to jest činjenica. Jesam li izgubila interes za druge,pa da, jesam jer su mi postali strani sa svim svojim interesima suprotnim mojima... No kad bih se najednom promijenila za 180, kad bih postala npr. humanitarkom, okrenula se ostatku života s obiljem veselja jer život treba slaviti... onda se valjda ne bih samosažaljevala. K vragu, takav život ne mogu živjeti ne zato što to dugujem Uni već zato što ga nisam sposobna živjeti. I ne trebam.

    avatar

    04.11.2011. (18:36)    -   -   -   -  

  • Stelina mama

    Da.. da... slažem se s tobom pogotovo u ovom dijelu o samosažaljenju..
    Ja ti to čak gledam nekako drugačije od ostalih ljudi.. ta riječ sažaljenje je meni ionako čudna jer znam da ju svi uglavnom upotrebljavaju u negativnom smislu.. a ja ne razumijem zašto je to tako. Ta ona je samo izvedenica od žaljenja.. kad ti je nekog žao.. a kada ti je nekoga žao onda pokazuješ i empatiju.. sućut, razumijevanje, pa i pružaš ruku prijateljstva, pomoći .. i slično. Da, žao mi je što si ti morala izgubiti svoju kćer.. Marija sina i ja svoju zvijezdicu.. žao mi je do neba.. žalim nas sve skupa.. jer nikad više pravog života. Meni stalno govore o sjećanju.. uspomenama.. a ja nikako da objasnim ljudima da su upravo one izvor konstantne patnje.. jer znam što sam imala.. a sada više nemam.. a još gore.. moje je dijete imalo svoj život.. a sada ga više nema.. Ne pada mi napamet nikome ugađati.. i živjeti onako kako bi oni htjeli jer bi onda njima bilo ugodnije i ne bi se morali stalno suočavati sa surovom stvarnošću.. briga me..

    avatar

    04.11.2011. (22:55)    -   -   -   -  

  • bosanka

    citam ovo,zalutala na www...trazila nesto drugo pa nabasala na vas blog.i ostala.i plakala.i bila svjesna da cu sutra natecena i crvenih ociju na posao.ali ne znam kako sam mogla prestat citat.kako sam se mogla odvojiti....tolika tuga,voljela bih da postoji jaca rijec od te....tuga je naprosto tuga,ovo vase...ovo je paranje srca,ovo je raspadanje...ne znam da li postoji ta rijec. zao mi je,nisam je poznavala,ne znam ni vas,ali ni ne trebam vas poznavati da bih saosjecala.majka sam. cijelo vrijeme dok sam citala mi se motala jedna misao po glavi:da je bilo kakve srece da ste vi umrli a ne ona.neka bi ostala mlada bez majke,neka bi patila,plakala i tugovala....bilo bi normalnije,pristojnije,prirodnije,ljubaznije....patila bi,ljutila se pa bi se vremenom i pomirila s tim.morala bi. pa bi se udala i imala zivot.zivot koji vi vise nikad necete imati.potpuno vas razumijem kad ste bijesni i kad vas je briga za druge. samo mi je zao starog.oni pate drugacije.nemam vam sta pozeljeti...snagu?svu srecu? hrabrost?sve mi je glupo. samo eto,da znate,veceras se i ja raspadam zbog une i zle karme

    avatar

    29.11.2016. (23:48)    -   -   -   -  

  •  
učitavam...