Humor

Dostojanstvo maturanata

pmp-reloaded

Kliknite na strip za uvećanje! Ostale epizode potražite preko poveznica u desnom stupcu!

Upekla šutnja, puca u glavu

nachtfresser

Ne šutim, cijeli dan sam vani, cijeli dugi dan, jutros se Jin zajurio za nekom mačkom i nestao, jednostavno u zemlju propao, onda je naletila Rita s kojom se obično igrao, isprljala me nekontroliranim skokovima prije nego što sam joj stigao objasniti ozbiljnost situacije, onda smo ga išli tražiti, njeno lajanje i uznemirenost su urodili plodom. Par godina života više manje, ionako smo na prokletim prostorima osuđenim na glupost i neslobodu.
Samo luđaci mogu potaći napredak u društvima teledirigiranih bedaka, al bedaci se njih boje i to je začaran krug.
Inače uživao sam na terasama kafića trgovačkih lanaca idilično okupanih suncem, danas sam shvatio da mi nitko iz mog inače natprosječno informiranog društva ne zna nabrojati kandidate za župana, za što se zalažu ili barem koliko ih je.
Živili, nasmijao me komentar u proteklom postu o ozbiljnosti drugih političkih opcija.

POSTIZBORNE PROMJENE

domena

Izborna šutnja

matejuska

Smilja je prala suđe i nije njanci trznila.

- Smiljo, bogati, jesi li ogluvila? Lipo san te pita, šta će bit za obid?- zadernja joj se muž.
- Ne mogu ti reć.
- Ne možeš mi reć? A zašto?
- Zato šta je danas izborna šutnja! I pusti me da mučin!
- Pa jebente ludu, pita san te za obid, a ne za izborne kandidate!
- Pita si me da šta će bit. A to je izborno pitanje.
- O gospe moja manite žene! Pa ovdi se radi o ručku, a ne o politiki!
- Šta će bit za ručak, to je stvar mog izbora, a danas je izborna šutnja. Jel' ti moran crtat?
- O svetimoj Duje popizdit ću stebon! Aj dobro, ti muči, a jel mogu ja barenko bacit oko u teču da vidin šta se kuva?
- Šta se kuva, to je isto izborno pitanje. Odjebi.
- Dobro jel ti oš da ja oden kod matere na ručak danas, a?
- Hahahahaha, zadnji put kad si doša od nje reka si da bi rađe crka od gladi nego opet ija ono šta ona skuva. Em je stara, em je gluva, em ne vidi. Skoro si završija na hitnu od njene spize.
- A je, u pravu si. Doduše, nije znala skuvat ni kad je bila u punon zdravju i mladosti. Daj, nemoj me mučit, aj reci šta se kuva?
- Ni mrtva. Izborna šutnja je ozbijna stvar.
- Dašta je nego ozbijna, kad mučiš samo jedan dan u godini. A može li vako, ja ću postavit pitanje a ti samo reci da ili ne. Time neš prikršit izbornu šutnju. A?
- Dosadan li si. Aj, aj, pitaj.
- Daklem, kuva li se isto šta nan se u kući kuvalo naprimjer zadnjih par godina?
- Bogati, zadnjih godina? Zadnjih dvadeset, oli petnajst, oli pet? Preciziraj pitanje!
- Dobro, zadnje recimo...četri godine?
- DA.
- Aj bog.
- Di ćeš?!
- Iden ručat u matere!!!

Smijeh liječi 3

sempercontra

Kako je danas obvezatna predizborna šutnja (ne bi bilo loše da su kandidati odšutjeli i period 'nešutnje'), evo opet mala 'vic pauza' uz poneku novu šalu iz našeg lokalnog tjednika.




Razgovor
Sjede ispred kafića na 'dan šutnje' dvojica što inače svakodnevno uz kavu 'bistre' politiku, pijuckaju i šute. Odjednom će jedan:
- Za koga ćeš glasovati?
- Što te briga?
- Pa i nije me.
- Što onda pitaš?
- Da malo popričamo, razbijemo predizbornu šutnju!

Obrana
Odvjetnik pita bivšeg premijera:
- Je si li ti stvarno uzeo te puste milione?
- Ma nisam, djece mi.
- E, onda smo obojica nadrapali.

Bankari
Bankari kažu da imaju neograničeno povjerenje u svoje klijente. Zašto pak onda vežu kemijske olovke na svojim pultovima?

Pekar
Ulazi Hrvat u pekaru.
- Molim vas jedan kruh…
Prodavač mu pruži kruh i naplati 12 kuna.
- Kako?...Zašto 12 kuna…?
- Evo ovako: 3 kune za Josipovića, 3 kune za Milanovića, 3 kune za Linića i 3 kune za kruh…
Čovjek jadan gladan, treba jesti, doma čekaju gladna djeca, plati, uzme kruh i ode.
Drugog dana evo njega opet. Traži kruh i daje pekaru 12 kuna.
Pekar mu uzvrati 3 kune.
Čovjek se ponovo začudi i pita:
- Zašto mi sad vraćate tri kune?
- Danas nemamo kruh, odgovori prodavač.

Posao
Koji je daleko najteži posao u Hrvatskoj?
Traženje posla!

Kopija
Štef upita svog poznanika:
- Jura, znaš li ti da od nove godine moraš obvezatno koristiti troslojni WC papir.
- A zašto?
- Treći primjerak moraš nositi na porezni!

Meni ga daj

civordnaratep

Ima četri godine da mi se nije javio pa sam već mislio da je sklerotičan, da ga je ulovio onaj Alc ili Hajmer kad me se ne sjeća ali nije.
Evo ga večeras s bocom vina u desnici, nasmiješen kao da smo maloprije 'balotali' u 'crvenog ferala'.

- Dis ti štae s tobon?
- Ode sam di ću bit.
- Jes još sam ilsi štagod doveja?
- A imam jednu kučku.
- Ae kvragu a dis je naša?
- U Benkovcu.
- Da nije na pazaru hahaha.
- Je!
- Pa jel udovičina ili raspuštenica.
- Ma jok štene je bila.
- Ae kvragu s tobon se ne može ozbiljno razgovarat.
- A šta je stobom? Jesli se ti oženio?
- Jok, ne mogu kuma nać.
- Kuma ne moš nać?
- E, ovoga puta neću nasist za kuma samo gej dolazi u obzir!

I bla bla, malo je srknuo onoga vina što je donio (kad vam donesu na poklon iće ili piće odma s tim donositelja ponudite) i neka mu dam glas.
- Aaaaa…
- Štatije?
- Pa glas!
I ode.

Nakon njega popio sam još dvije čaše i sad ne mogu živjet od žgaravice.
K vragu kakvo vino takva i stranka.
Kakva tek žgaravica Hrvatsku muči?

Dani otvorenih butiga

broduboci

U prvom srednje imali smo profu iz fizike koji je svim učenicima predstavlja strah i trepet. Dobro ajde, možda pretjerujem, bija je više trepet nego strah, ali u svakom slučaju, Radenko Maras je tih godina važija za jednog od najautoritativnijih (uf, jedva sam napisa ovu rič) profesora u školi. Zdepast i nabijen, kvadrataste glave spuštene među širokim ramenima, više je sličija na boksača velter kategorije nego li na profesora fizike.

Kad bi on drža predavanje, nisi smija reć ni zuc, a kamo li se okrićat oko sebe ili nedajbože gledat kroz ponistru. Zna je kod svakog učenika pripoznat momenat kad bi mu pala koncentracija i misli odlutale ko zna di. Ni pet ni šest, čoknija bi te kredom u ćivericu i zaurla: O čemu smo sada pričali? O čemu smo sada pričali? Dok bi ti uspija izgovorit B-b-b-oyle-Mariottov zakon, već bi ti zalipija asa iz zalaganja.

U to vrime, takvi se postupci nastavnika nisu smatrali zlostavljanjem nego sastavnim dijelom pedagoško-odgojnog procesa.
Jednom nam je drža predavanje o impulsu sile i količini gibanja. Čoviče, pojam impulsa sile smo još i mogli nekako razumit, to kao ono kad nekom daš frnjok, valjda je to impuls sile, ali jebate šta bi to tribala bit količina gibanja? Količina je mjera za nešto opipljivo, cukar, sol, brašno, fažol, kukumare, ali kako ćeš doć na pazar i reć - dajte mi tri kila gibanja?
Da vam buden iskren ni do dan-danas nisam uspija skontat šta je tribala značit ta količina gibanja, ali imam opravdanje - nisam kriv ja nego profesor!

Naime, šta se dogodilo? Vjerojatno je čovik na malome odmoru prije našeg sata skoknija da prostite, do konduta, učinija već šta je triba učinit, ali za nevolju, nije dobro povuka patent na gaćama prema gori. Hm, ma ne da nije dobro povuka, nego ga nije nikako povuka! Naravno, nama berekinima u razredu tribalo je otprilike tri nanosekunde vrimena da to primjetimo.

Odma su učionicom počeli kružit značajni pogledi sa blagom dozom čuđenja koje je težilo zaprepaštenju, naravski da to niko nije smija izgovorit naglas, ali se sa usana moglo pročitat "otkopčana mu je butiga", "otkopčana mu je butiga"!
Dok se autoritet strogog profesora topija pred našim očima ka kugla straćatele na plus pedeset, mi smo teškom mukom pokušali glumit ozbiljnost. Sve bi bilo dobro dok bi zabili nos u bilježnicu ili u pod, ali čim bi se pogledali međusobno, počeli bi piševi!

Shvatija je i on da se nešto čudno događa i svako malo bi nervozno pita "čemu smijeh", "čemu smijeh"? Ma šta čemu smijeh, kako ćeš najstrožem profi u školi reć da mu je otvorena butiga, da nije zakopča patent i da mu iz gaća bljeskaju bile mudante!?
U nekom trenutku prozva je prgavu Meri i diga je na noge. Razredom je zavlada tajac. Meri su mnogi smatrali tukom, ali nepravedno, recimo da u to vrime nije znala iskazat svoje potencijale. Uz sve to, prgava Meri je zapravo bila teška trtašica mada je stalno glumila neustrašivu mangu.

Da čujem - uporan je bija profesor - šta je toliko smiješno?
Druže... (eh da, tada su i profe bili drugovi), ja... ja... ne znan...
E kad ne znaš, sad ću ti zatefterit jednoga... Čekajteeeeeee, zavapila je prgava Meri!
Dakle, čemu smijeh?
Druže, ovi, kako da van rečen, ajmemajkoisuseidivice, otvorena van je butiga!
Mooolim, kakva butiga, o čemu to govoriš?

Pa ta... na gaćama - Meri značajno uputi pogled prema intimnim zonama profe Marasa ka da je s njime oduvik „na ti“.
Maras je isti čas razjapija ustima ka šampjero, pa zaglumija semafor, najprije je pozelenija, nakon tri sekunde požutija, da bi se na kraju zaškarpunija toliko da smo se pripali da će mu oči iskočit. Pobrkali mu se svi nogući impulsi sile i količine gibanja.

Ti jedna… bezobraznice, kako te nije sram – okomija se profa na bidnu Meri, a njoj samo šta suze nisu počele klizit.
Ma pogledaj molim te gdje ona gleda!
Ali druže…
Dosta, da te više nisam čuo!

I tako je prgava Meri ni kriva ni dužna platila laštru za sve naše grije, i moram priznat da me i danas grize savjest zbog toga.
U svakom slučaju, odavno već nisam čuja za taj izraz da je nekome „otvorena butiga“, ko zna, može bit da su danas botuni na gaćama čvršći, patenti kvalitetniji pa se to rijeđe događa.
Ali dobro se sićan, makar sam ima samo četiri-pet, kako bi me mater uvik upozoravala „zakopčaj butigu“. Današnja dica nemaju takvih problema, postole su im na čičak, gaće na kurdilu, tako da se ne moraju opterećivat našim traumama, oće li nam u odlučnom trenutku ono „sramote“ provirit iz gaća.



I zapravo, oduvik mi je bija interesantan taj izraz „butiga“ za ono šta bi se književno reklo rasporak, odakle je doša, kako se veza za tako hm, jednostavnu stvar? Zašto baš butiga? Može bit zato šta je svaka butiga je puna dragocjene robe, koje pravi gazda mora brižno čuvat i u pravom trenutku dobro unovčit.
Ko zna, nisam baš pratija tu problematiku u zadnje vrime, ali ne virujem da je Linić propustija uvalit fiskalne kase čak i u intimne zone. Čim se u našim gaćama dogodi neka značajna transakcija, da ne rečen - količina gibanja, djelatnici ministarstva financija promptno reagiraju i odrižu nam svoj dio. A u pedeve!
Inšoma, uzimajući u obzir da vrlo skoro na snagu stupa blažena šutnja, ja ću se držat one da neću puštat politiku u svoju butigu. Šteta butige.

Pušiona, kaj god

nachtfresser

Mi što smo u Rijeci izašli na izbore izašli smo bez love na programskom tragu berlinskih pirata. Berlinski pirati se nisu uspjeli nametnuti na njemačkom saveznom kongresu, prihvaćeno je samo dvije trećine njihovih glavnih zahtjeva, ako netko želi likovati pokret je popušio, berlinci nisu. Stižu proturječne informacije od raznih anketara, no nigdje se ne može glas za nas promatrati kao bačen glas, mi ionako kupimo glasove od onih kojima se gadi hrvatska politika. Koga zanimaju detalji programa ima na pirati.
Raspoloženje je dobro, da su bile dopuštene inozemne donacije prošli bi glatko, o nama se u inozemstvu piše pirate times, izašli smo i na stranici svjetske krovne organizacije PPI sa zadnjom fotkom, ovako smo samo reciklirali preostale plakate i letke iz europske kampanje. Građanima smo ponudili samo elektronsku platformu na kojoj mogu raspravljati i glasovati o dnevnim stvarima, Wi-Fi dostupan skoro svima i slične sitnice.
U ovim krajevima se u nedjelju i u županiji i u gradu Rijeci zaokružuje lista broj 7, u Samoboru, Petrinji, Bilju, Varaždinu i metropoli se raspitajte

Trenutak

huc

...otškrinut prozor, na ulici uporni zvižduci, zvuk brodske sirene, povremeni urlici; ne nisu protesti, to je ipak previše za očekivati, u pitanju su maturanti. Vesele se, čeka ih budućnost.
- No, Bigfish hoćemo li im pokazati kakva budućnost predstoji?
- He-he... može – veli on gladeći svoj trbuh pokvarenjaka.
- Imaš onaj kadar u kojem...



- Ne ne taj...



- Ni taj...



- Ne...



- E, taj, pusti traku i pojačaj ton. To.


Neka se djeca raduju, barem imaju mladost. La vitta e bella. Život je lep.


Foto: Bojan Mrđenović, Budućnost
/napomena: Bojan Mrđenović nije lik za Avidom /


muzika za ugođaj: Santo & Johnny - Sleep Walk 1959

U tunelu...

turimtikitu

. . . . . . . .

U tunelu...
Jutros sam se probudila usred mraka. U tunelu hrvatske zbilje. U tunelu iznad Cetine s pogledom na otoke s druge strane. U tunelu iz kojeg se izlazi u ništa & nigdje. Ex vlast koja je u godinama svoje vladavine tri puta slavila početak radova na Pelješkom mostu koji je trebao spojiti poluotok i kopno probudila me je s novom idejom izgradnje tunela do otoka. Genijalno...
Tuneli koji lebde iznad morskog mulja ispod mora obojenog u crveno, ruzinavog, novi su adut ljudi željnih vlasti. Dok god u ovoj zemlji bude pršuta od mađarskih polutki bit će i glava na čije će čelo umjesto šamara sjesti masna feta, a ovakva ideja će probuditi nadu u bolje sutra. Malo sutra.
Teško je probuditi se u tunelu i naći sjajnu zvijezdu vodilju. Teško je naći izlaz. Izlaz u moru problema...
Možda je spas u glasačkoj kutiji...

.
Vrijeme, vreme, vrime je za stvar uzeti u svoje ruke.

Poplava

vrgorac

Strašna hrana

sanjarenja56

Stručnjak za zdravu hranu drži predavanje: "" Ono što većina ljudi neobazrivo trpa u trbuh skraćuje nam život i uništava zdravlje. Nedovoljno pečeno meso je strašno opasno.
Coca cola i slična pića uništavaju želudac.
Kineska hrana sadrži mnogo MSG-a. A tek što kažemo o pitkoj vodi ...
Međutim, znate li koji je najstrašnija hrana koju netko može pojesti, a opet je većina od nas barem jednom u životu jede, ne znajući da će im to zagorčati ko zna koliko narednih godina? "
Javlja se jedan stariji gospodin:
"Svadbeni kolač?"


Napravila punica zetu večeru, a on kaže:
'Joj, punice, ne mogu, nisam ni za što!'
A ona će:
'Ma znam da nisi ni za što, ali barem pojedi nešto!'

Kaže djevojka dečku:
'Puno sam slušala o tome kakav si u krevetu.'
'Ma daj, nije to ništa posebno.'
'Da, tako sam i čula.'


Dvojica pijanaca razgovaraju za šankom:
'Kako reagira tvoja žena kad joj pijan dođeš kući?'
'Nisam oženjen!'
'Pa zašto onda piješ?'

Patike mi sviraju

matejuska

Iman patike šta sviraju. Znan da sad mislite da san skroz makla, ali majke mi, iman patike šta sviraju. Kupila san ih prije otprilike godinu dana. Na blagajni su mi one tete skinile sa njih kodove i ja san platila, izašla iz dućana i sve lipo i normalno. Par dana posli, ja u mojin novim patikama ušla u jedan dućan s robon, malo prošetala, nisan našla ništa zanimljivo i da ću izać, kad na vratima počne nešto svirat. To je ono šta svira kad neko nešto pokuša iznit iz dućana a nije platija. Zastanen ja sva zbunjena na vratima, okrenen se, a cili dućan bulji u mene. Buljin i ja u njih, i pokušavan izgledat ka čovik koji je pošten i koji nikad u životu nije prikršija zakon, ono ka naši kontraverzni poduzetnici prid Uskokom. U to dođu dvi radnice do mene.

- Gospođo, jeste li uzeli nešto a da niste platili?
- Nisan - odvratin ja a obrazi mi se užarili od srama.
- Jeste li sigurni? Aj vratite se pa ponovo probajte proć kroz vrata.

Šta ću, pristanen jer oću dokazat nevinost i vratin se pa krenen ponovo. Čim san se približila, one sirene opet počnu zavijat čoviče ka da Sanader prolazi kroz vrata. Sad su svi još intezivnije i značajnije buljili u mene. Počela san se priznojavat. Ko zna, možda san nesvjesno nešto ukrala? Ka ono kad neko mjesečari pa ne zna šta radi? One radnice se namrštile i gledaju me, pa dođu skroz blizu mene. Šta će sad?

- Slušajte - raširin ja ruke - pa vidite da ništa ne nosin, evo, prigledajte mi boršu.

Jedna od njih dvi uzme moju boršu, poviri unutra. Sad mi je bilo još neugodnije. U borši situacija ka u hrvackom saboru - gomila svega a ničemu ne služi. Ključevi od stana, od poštanskog sandučića, nekoliko ključeva za koje ne znan od čega su ali ih čuvan za slučaj da se sitin, papirnate maramice, osvježavajuće maramice koje nikad ne koristin ali mi se pari skroz damski imat ih u borši, prospekti od nekoliko nagradnih igara koje nikad ne igran, papirići od lota, binga, i one lutrije šta se zagrebe, koje čuvan za slučaj da hrvacka lutrija jednog dana otkrije da su moji listići ipak bili dobitni, nekoliko olovaka, penkala, tri kreme za ruke, papirići sa zapisanin telefonskin brojevima judi za koje neman pojma ko su ni šta su ni zašto san in zapisala broj ali ih čuvan za slučaj da mi zatribaju, jer čovik nikad ne zna kad će se pojavit potriba da nazove nekog koga niti zna niti ima blage veze čime se bavi, jedna šminka ijako se našminkan jeanput godišnje kad nastupan na nekin književnin večerima di oću pokazat kako ne samo da znan pisat pizdarije nego san uz to još i šesna, jedna prazna i jedna polupuna kutija duvana, tri upaljača koje san ukrala nesvjesno ali ne u tom dućanu kvragu nego od judi koji mi viruju, i da ne nabrajan više. Čak i da jesan šta ukrala, nema šanse da bi to iko u toj borši naša.

Žena mi vrati boršu. Stisla san je uz prsi ka dite plišanog medvidića. Onda san skinila jaketu.

- Eto vidite - rečen ja - u borši nema ništa, ni ispod jakete, a nigdi drugo ne bi mogla sakrit da san van nešto ukrala.
- Hm, ali mogli ste na primjer ukrasti jedan grudnjak ili gaćice i navući ih na sebe. Mislim, ne sviraju naši senzori bez veze - odgovori ova iskusno.

Na to san se počela smijat. A lude žene majke ti irudove. Ne mogu zamislit da bi neko iša ukrast mudante ili ređipet tako da ih navuče na sebe. Mislin, dobro, jesan ja u nekin godinama, ali tu ne pomaže ni da navučen na sebe tri ređipeta odjedanput. Nemoš zajebat gravitaciju. Malo san se i uvridila.

- Ček, jel vi oćete da van se ja sad ovdi skinen do gola?

Na to je muška publika oduševjeno počela klimat glavama. A bogati jesu maniti, da se skinen doživili bi veću traumu nego ono kad se Nevenka sa novon frizuron slikala za predizborni plakat.

One dvi su na to popustile i rekle mi da mogu ić ća. Skupila san svoju jaketu i odšetala iz dućana dostojanstveno koliko se može dostojanstveno izać dok za tobon zavijaju sirene alarma. Pošto tad nisan znala zašto zavijaju, tojest na ŠTA zavijaju, par dana posli u drugom dućanu ista priča. Ja da ću kroz vrata, a ono alarm podivlja. To je bija dućan od prehranbenih namirnica. Za divno čudo, tete blagajnice su ovaj put bile puno prijateljskije nastrojene i nisu mi tile prigledavat boršu niti me skidat do gola. Videći me onako jadnu zbunjenu rekle su mi da možda na sebi iman neki novokupljeni komad robe na kojem je osta kod ili šifra ili neman pojma kako se to zove. Rekla san in da je sva roba na meni stara ka i kod svakog normalnog prosječnog Hrvata koji se ne bavi politikon niti je u rodu sa Kerumom. Onda su pogledale u moje patike.

- A patike?

Asti! Pa narafski, patike! Jedino su one na meni bile nove! Malo je falilo da skočin na tete i izljubin ih od sriće šta su mi otkrile šta na meni svira.

- Pa šta ću sad s tin patikama? - prigledala san ih iznutra i izvanka ali nigdi nisan našla ništa šta bi sličilo na kod.
- Gospođo, najbolje van je da ih operete u mašini za robu. Tako će se izbrisat kod. Virujte, to upali.

Zafalila san in se i krenila kroz vrata dok me alarm ispraća zavijajući histerično ka da san iznila po dućana. Virujte mi da san se toliko navikla na taj alarm da mi je neobično kad izađen iz nekog dućana a da me niko ne zaustavi. Je da je malo neugodno kad alarm cijuče, ali dok je to sa patikama trajalo upoznala san se i sprijateljila sa toliko dobrih teta blagajnica, naćakulala se sa njima, pretresla koji put i političku i gospodarsku situaciju u zemlji i svašta nešto. Alarmi povezuju ljude, a ne nokija.

Putem do doma san lipo isplanirala - sad ću ubacit patike u mašinu i riješit stvar. Ali vraga, dok san stigla doma već san zaboravila cilu priču. A ko bi se i sitija bogati oprat patike u mašini. Ne sitin se ja nekad oprat ni robu, a kamoli ću se sitit prat patike. Uostalom, sve stvari koje stavin u mašinu u paru iz nje izađu rasparene. Svaka domaćica zna da bičve koje u mašinu uđu zajedno iz nje izađu samo po jedna od svakog para. Baš san mislila onome Mišaku poslat mejl i zamolit ga da u svojoj emisiji "Na rubu znanosti" malo obradi tu pojavu. Di nestaju bičve iz mašine? To niko nikad nije uspija objasnit. E sad, lako je za bičve, na pazaru kupiš pet pari za dvadeset kuna, ali brate da mi u mašini nestane jedna patika a platila san ih dvistapedeset kuna, pa nisan ja saborski zastupnik da mogu kupovat patike kako mi prne.

Kad san vidila da od pranja patika u mašini nema ništa, odlučila san problem riješit tako da te patike obučen samo kad iden šetat, a nikako kad iden u spizu ili u šoping. Ali vraga, i tu odluku zaboravin čim je donesen. Tako ja i inače zaboravjan sve šta odlučin. To je zato šta san previše odlučna i svako malo nešto odlučujen. Nije prošlo dugo, ja opet u patikama u dućan. Ovaj put je alarm počeja svirat dok san ULAZILA u dućan. Ne samo da svako malo zaboravin da mi patike sviraju pa u njima odan po dućanima, nego se svaki put kad počnu svirat ja iskreno iznenadin. Dvadeseti put isto ka i prvi put. Ovi put san se dodatno iznenadila zato šta je alarm proradija na ulasku a ne na izlasku iz dućana. Kad bi svi alarmi tako preventivno zavijali i detektirali potencijalne lopove majke mi ako bi iko od političara smija igdi uć.

Svi u dućanu zastali i gledaju u mene, a ja stojin na vratima i blentavo se smješkan. Više mi nije bilo neugodno, tim više šta su se tete na blagajni sitile da san ja ona šta joj patike sviraju i odma su mi rekle da nema problema, neka samo uđen i obavin šta iman. Kupila san spizu i prije nego šta san krenila prema izlazu, rekla san teti:

- Sad ću ja svirat.
- Ma nema problema gospođo, samo vi ajte. Znamo da je to do patika.

Tako san opet dostojanstveno izašla dok je alarm zavija za menon i palo mi je na pamet da bi mogla, sad kad tete znaju da nisan lopovica, to iskoristit pa počet krast. Alarm ijonako na mene zavija svaki put, pa me niko ne bi pregledava. Mogla bi recimo dva puta misečno uć u dućan i bit poštena, a dva puta nešto strpat u boršu.

Nadan se da mi tete ne čitaju blog.

Problem identiteta

nachtfresser

Čovjek je rutinski vozio dok ga na granici nisu zaustavili i uhitili pod optužbom da je tajni agent koji radi za drugu državu. Uzalud su članovi obitelji, prijatelji i rodbina potvrđivali da je on onaj za kojeg tvrdi da je, ovi što su ga uhitili držali su ga u pritvoru pod osnovanom sumnjom da je on onaj drugi. Očajnički je pisao pisma, molio i preklinjao da ga se vrati u rutinu svakodnevnog života, angažirani su i novinari, svi su se digli na noge ne bi li spasili nedužnog pojedinca od sustava koji nije mario za njegove vapaje. Došlo je do suđenja i nećete vjerovati, završeno je na zadovoljstvo svih, naš junak je oslobođen.
Čemu priča, pa ako nekog zanima u ovom slučaju je sumnja bila osnovana, no što vi velite, koga briga.

100 godina fitnesa

kokijada2