novi korisnik

kreiraj blog!

registriraj me!

cool

Isključi prikazivanje slika

05

pet

09/14

Nema naslova

badmoonrising.blog.hr

 photo aviary_1409859591303_zps12709ec0.jpg


“But then, gifts are like beauty, are they not. It is in the eye of the recipient that they find their seat, not in the hand of the giver.”

trostrano faljenje

tu-sam.blog.hr



(Svjesna pogrešnog shvaćanja koliko i otrcanosti izraza faliti, ovaj put stajem u obranu jednostavnosti nastanjene u muškom umu, tijelu i duhu)


***

U tri i po popodne još se može uhvatiti pokoji šum vala kroz prozor kuće s pogledom u vlasništvu M.
Kupači se skrivaju od prejakih sunčevih zračenja u svojim sobama.
Da nije straha od ozonskih rupa ne bi se stigla ni odmoriti.
Svježe lakirane nožne prste digla je na stol i s guštom pijuckala kavu.
Nezgodno je što se gro posla uvijek poklopi sa srcem sezone.
Zato je vrlo zgodno što postoji B.
Na njega se uvijek mogu osloniti i bez grižnje savjesti primati goste dok me on mijenja na poslu.
Makar onako trapav i nezgodan.
Samo ne razumijem što sam falila; meni greške nisu u krvi.
No o tom ću kasnije. Sad moram dočekati one Francuze.

***

Neuobičajeno rano, otključao je vrata u tri popodne.
Čim je ušao, zazvonio mu je mobitel.
M, kratko ga je pogledao i produžio u kupatilo.
Mokar, štoviše i znojan, pod punom radnom opremom.
Umilno se javio, neuobičajeno sotto voce.
Inače to ne radi. Svi prisutni, a i šire, s druge strane i zidova i prozora, budu svjedoci razgovora.
Čudno, procijedila je sebi u bradu cijedeći domaću pileću juhu.
...ma ne...sve je u redu ne brini...jasno....uvijek... pa imaš apartman haha...besplatno ljetovanje...
Tišina.
...ispravljeno...ne, nije...šef je zadovoljan...
Tišina.
...falila si...
Zvuk vode u tuš kabini stavio je uskličnik na razgovor.
Tiho, na prstima, kako je i došla, vratila se do kuhinje i nastavila šou s domaćom pilećom juhom.
Falila si.
...mi?...meni?...puno?...mila?
Znala sam. Tako odsutan mora voditi dvostruki život.

Uklonio joj je pramen kose sa čela i po inerciji usnama dotakao usne.
Procijeđena domaća pileća juha nastavila se cijediti kroz odvod u sudoperu.
Ljutito je otišla u sobu.

***

Dan je bio više nego naporan.
Srećom, M. se vraća u ponedjeljak. Mmmm...krasno miriše. Moja jedina tako divno kuha, a ja sam više nego gladan.
...još kad bi obratila malo pažnje na mene.
Aha, evo M. zove, sigurno brine je li sve prošlo u redu.
Jesi se umorio?
Ma ne, ništa više nego inače.
Jesu se javljali zahtjevni klijenti?
Sve je u redu, ne brini.
Stigao si i svoj posao obaviti?
Jasno.
Ajme, puno ti, puno hvala što si uskočio.
Uvijek.
Kako ću ti se odužiti...?
Pa imaš apartman, haha...
E, da, zaslužio si...
...besplatno ljetovanje?
Ma nije uopće sporno. Kad god tebi i tvojima odgovara, ali ozbiljno. Nego...što je s onim tipom K.A., znaš onaj oko kojeg sam sa šefom lomila koplja?
Ispravljeno. Ne, nije bilo problema. Šef je zadovoljan.
Ajde, odlično. Sad mogu predahnuti.
Falila si, znaš...

Prevruće je. Ovo je jedno od toplijih ljeta, mislim.
Ne bih mijenjao hladan tuš za toplo more ni po koju cijenu.

Pripovetke z moje stare škrinje ....

mekon.blog.hr


Mokro fuliranje …….




Viš.. tu na Maruličevom trgu je bil od navek đački dom.. denes veliju učenički.. I dok sam ja z mojim fakinima plandral po našem Zagrebu i lovil vse kaj se moglo vlovit.. maaa.. narafski da nis lovil leptire nit muhe.. neg lepe curičke.. A gde si mogel najti tolko pucica neg v kakšnem ženskom đačkom domu.. A falabogu.. teh je bilo po celom našem Gradu.. Tak je i taj tu bil ženski da bolši ni mogel biti.. zakaj..ha.. Pa stoga kaj je oni plesnjak Tucman bil na jedva sto metri od teg doma.. Pa ak si tu uspel kaj vloviti .. me razmeš …
Tak smo jenom prigodom na čagi v Tucmanu upoznali par lepih curica.. ja i moji dečki ih nismo zpuštali celo vreme čage z ruku .. I tak.. mic po mic..do konca čage je pala i kakšna pusica.. pa bormeš i duboko guranje jezika.. I teg smo ih puta posle čage odpratili do teg doma jer su morale v deset vur biti nutra na prozifki .. Al smo se spredi dogovorili da v sledeču subotu nafčer dojdemo po njih.. I tak smo ti mi.. moji pajdaši.. Pacof.. Ico.. Glavonja i Ja .. lepo bezbrižno celi teden izčekivali subotu..kakti imamo bezecirane ženske za čagu.. Narafski.. več smo debelo pripremili ..se reče.. strategiju.. kak bumo tu večer vse posložili.. Pa smo rekli.. od sedam vur do devet bumo na čagi v Tucmanu.. a onda ženske pelamo v Botanički vrti mam prek puta Maruličevog trga.. V to vreme z početka šezdesetih taj Botanički vrt je bil prilično zapušten.. navek odprt i po danu i po kmici.. .. I svakak da v celoj toj šikari ni bilo nit jene jedine lampe kaj bi svetlela.. Ono malo svetla kaj bi doprlo z Maruliča jedva da je bilo dovoljno da moreš najti kakšnu praznu klupu .. U ono vreme se v Botanički vrt malo gdo usudil po kmici zajti.. Jedin oni frajeri z curičkami koji su bili spremni se potuči bilo z kim v vsako vreme.. No.. je v ono vreme bilo nekakšno .. bi se reklo.. viteško.. pravilo da se zalubleni parovi nigdar ne diraju… No.. pemo dalše…




Došla je i ta subota.. Pacof.. Ico.. Glavonja i Ja.. smo se zrihtali kak da pemo v Montekarlo na čagu.. Znaš.. morali smo ostavit dobar dojam na te pucice.. za koje smo več znali da su v Zagreb došle z provincije na školanje..Al smo takaj of put šteli i nekaj malo više neg prošli put.. me razmeš.. A v to malo više.. kakti za početak .. se računalo da buš svoji izabranici gural jezik do mandula.. da buš joj meril ciceke z obadve ruke..a svakak da buš i raztezal gumu na gačama.. Za haltere se ni trebalo preveč brinut..ak bi ih i bilo.. to smo več odavno skužili kak ide..
I evo nas četvorice..kak četiri Daltona stojimo spredi teg đačkog doma na Maruliču.. I gledimo se kak četri bedaka kaj su ih pred pol vure zpustili z ludijane.. Vrabec ga dal.. pa prošli put nismo nit jenu tu pucicu pitali za ime.. I tak zdaj stojimo i zapraf neznamo koga iščemo.. Pas mater meni.. pas mater Pacovu.. i tak se mi kunemo i krivimo jen drugeg.. Znaš.. v to vreme i ni bilo prevelkog prometa po Maruliču..a nit ni bilo naparkiranih avtomobila kak je to denes. Tu i tam bi koji prošel i drugač je vulica prazna.. V tem delu Grada ni nit pješakof jer tu nemaju kaj iskati.. nema štacuna.. nema brtija.. samo hiže z stanarima.. I ženski đački dom baš na pravom mestu..
Dakle stojimo nasred vulice.. dimimo kak Arapi i več nas vrat boli kolko gledimo gor na obloke.. Nadamo se da se bu kakšna pojavila.. I je.. pojavi se jena.. pa druga.. pa treta na oblokima.. je za jen čas bilo dvajset curički.. Ti vrapca.. i vse na saf glas kokodačeju.. pokazivleju na nas dole i smiju se.. Ha.. evo konačno i one neše četri na najgornjem katu se pokažu na oblokima .. Aha.. zdaj nas četri dole sretni kak majmuni kaj su vidli bananu.. mašemo i pokazivlemo da dojdu jer je vreme za krenut na čagu.. A ove se gore prave mutave.. kakti ne razmeju kaj mi hočemo… I kaj zdaj ..ha …..

Prešli bi mi rad nutra v dom i spentrali se gor..al . brus.. haustor je zaprt.. Pozvoni Glavonja na zvonce i tekar nakon tretog zvonca pojavi se nekakšna stara z zamusanim širclom i z nekakšnom krpom na razčupanoj tikvi.. Pita nas da kaj hočemo.. A mi joj lepo velimo da pemo gor po pucice i da ih pelamo na čagu v Tucman.. A ta coprnica samo odbrusi.. Gubite se.. i zalupi z vratima .. Ha.. tak znači.. Još se mi nedamo samo tak odpravit praznih ruku.. Malo smo si nekaj zgruntali da su nas te curičke zapraf preveslale.. Onak kak smo mi planirali kak ih bumo z čage snubili v Botanički vrt na šlatanje i morti kaj bolšeg..tak su i one zplanirale kak nas buju prepelale žejne prek vode … Stojimo mi dalše dole.. a na vsim oblokima se natiskale te male lepe vražice.. pa se smijeju i pokazivleju nam onak.. dugi nos.. a bilo je i nekolko srednjeg prsta..
Pacof se tak razljutil da je ovim gor na obloku kričal da bu im vse dlake z pizde počupal gda ih vlovi.. To je pak te curičke još bolše nasmijalo.. Glavonja je tam pre vulice z travnjaka zčupal celi busen trave i zemle i hitil to skroz gor na oblok gde su se te naše cerile kak stekle.. Narafski da je fulal pa je pogodil oblok spodi teg i jena je curička dobila posred lica tu travu.. Eeee.. zdaj su ove od zgor začele nas gađat z zgušvanim papirima.. bombonima i koječim.. čak je i jen mokri ručnik doletel i skoro Glavonju potrefil.. Zapraf je to bila mokra krpa za pod prati .. Se razme da je Glavonja to nazaj zavitlal gor i spet fulal.. Ja sam stajal malo po strani.. meni je to bilo tak smješno gledeti.. Velim ja dečkima.. hajde idemo na čagu.. fučkaš ove tu.. I mi kakti bumo prešli i vsi skup zdignemo srednji prst na obadve ruke.. Aaaa.. na to jena curička z gornjeg kata zdigne kiklju.. zpusti gače i pokaže nam golu guzicu… Eee.. to je zdaj za dost mirnog Icu bilo preveč.. Stal se je Ico nasred vulice.. razkopčal hlače.. i zvlekel svojeg mačka na friški zrak.. A je bilo poznato med nama fakinima da Ico ima taj verkcajg dugački kak žnoru od pegle..




I začel je Ico z tim svojim pimpekom vrteti i mlatiti po luftu kak da drži v ruki štrik za veš a ne svojeg personalnog pimpeka.. Na oblokima je nastal urnebes.. Več je zgledelo da buju te curičke opale čez obloke kak su se naginjale.. I tak je Ico lamatal z tom žnorom..a jena mu curička dovikne da nek dojde malo bliže pri hiži da bolše vidi.. Ha.. ne trebaš Icu fest nagovarat.. dovlekel se je skroz spodi oblokof i još zvlekel i jajca van z gača.. A puce od zgor vičeju da kaj i mi drugi čekamo.. I zbilam.. Pacof se dal zprovocirat pa je i on začel svojeg kožnatog crva zvlačit z gač.. Glavonja i ja stojimo i dimimo cigaretline gda ja spazim da se na najgornjem katu na jenom obloku nekaj spelava.. I taman gda sam zgruntal kaj bi to moglo bit i štel pozvati Icu i Pacova da se makneju.. odzgor jena cura zlije čez oblok pun lavor vode… Jebal ga vrag.. da je ciljala nebi bolše pogodila.. Ico je dobil svu vodu praf na tikvu i celog ga okupalo.. Bil je mokar od glave do teg svojeg pimpeka..
Pacof je samo malo dobil od oneg kaj se je odbilo od Ice.. pa da stvar bude još lepša..toj curički kaj je zvrnula lavor.. je taj skliznul z ruke i opal nasred trotoara.. Dobro kaj Ico i Pacof nisu lavor dobili posred tikve.. opal je jedva pol metra od njih … A v to doba ni bilo plastičnih lavora kak su denes.. Bil je to oni skoro triftal metra velki okrugli.. plehnati i emajlirani.. Pa kak je opal tak je zaružilo kak da je celi plehnati škaf opal z neba.. Saf mokar Ico je z nogom opalil po lavoru da je of uz velku halabuku odletel pet metri dalše..

Pa sva ta galama ni mogla prejti da i susjedi z hiže polak Doma nisu na obloke zišli.. A takaj je z Doma zletela i ona stara alapača i začela kričat da nek se gubimo jer da bu zvala Miliciju.. Na to se je Pacof popel na lavor zvadil svojeg pimpača i pokazal ga staroj.. lepo joj je rekel.. Hodi stara.. pofafaj mi ga .. Nigdo nebi očekival da takšna jena stara ženska more tak hitro bežati.. al je ona bežala na Pacova.. zapraf je jurišala kak poslednji Mohikanac.. i gda je došla pred njega izula je nekakšnu staru šlapu z noge i hitila je na Pacova.. Of se ni tomu nadal pa je skorom opal kak letva.. kak se je zmaknul tak je i lavor pak odsklizal dalše.. Baba se smirila i štela pokupit taj lavor al je Pacof bil brži .. skočil je na taj lavor i od teg je ostala samo zgužvana hrpa pleha.. V tem času je jena ženska z susedne hiže zakričala.. Ide Milicija.. Narafski da mi nismo šteli proveravat dal je to istina.. lepo smo sva četvorica zgibali prek Maruliča na drugu stran gor na Mažuranac.. Te subote ni bilo nikaj od čage v Tucmanu.. Ico je još par dni nakon te avanture predlagal da negde dočekamo te puce i pokažemo im kak se treba ponašat v Zagrebu.. No.. smo ga odgovorili … jer mi smo kakti pravi kavaliri a one su obične seljače… Gda smo treti dan to zpripovedali ostalim fakinima z naše bande ovi su šteli umreti od smjeha.. Ico samo ni mogel prežalit cigaretline kaj su se zmočile.. kupil je za tu priliku one Camel da se pokaže važan ……..

Bilo je to 1966.leta na jesen …. Ico je vmrl pred deset let od ciroze jetre.. cugal je kak smuk... Glavonja je doživel infarkt pred sedam let i vmrl nakon par dni ….Pacof i ja se najdemo koji put na Zrinjefcu …

… Bok ……………

PS. ima još jena slična avantura i pri ženskom đačkom domu v Opatički vulici na Griču brdu ... Drugi put ....

04

čet

09/14

SVADBE, VRAŽJA KIM , MONA LISA i MARADONA

agness.blog.hr

- Ništa nije tako lijepo kao svadbe - reče mi zeleni kos
- Sjećaš se starog jablana i njegove Marije kako su bili slatki.?
- I mirni- podbodem ga ja. - Umrla sam od dosade i tišine, a hrana, ne može svatko živjeti od rose i sunčevih zraka.
A da ne kažem kako im je glazba bila "glasna". Pitaj svakog vuka, reći će ti isto. Nije bilo ni mesa ni jabukovine, a kamoli koja veselija pjesma.

- Ali, Šinka... - sad će on meni onako uzdignuto i kulturno ko sve pjevice - Moraš znati da su oni visoko renomirano društvo.
A takav im je i ukus, istančan i profinjen. Ne razumije to svatko. A ti ljepojko, pripremaš li se ti, znam da je ostalo svega trideset dana, ali mora da si silno uzbuđena ? Jesi li već sve sredila ?
- Ma daj, Marinko, molim te ne pitaj me više, svi me stalno nešto pilaju i propitkivaju. Živčana sam ko stara Luca, samo što je sovama prirođeno ludilo, a nama ne. Al evo, imat ćemo Zubni trio, znaš ona tri dabra, a večera će biti u Lijinom veselom svratištu.
Već smo pozvali i ovce na večeru, hehehe.

Opa, Miki, pa to će bit veselo. Jedva čekam, sigurno si uzbuđena, zar ne ? - Opet će on kao da me želi izbaciti iz takta.
- Da, da , jesam, moram biti, a još pogotovo jer me stalno podsjećaš na to. Moram ići, još zloj kraljici nisam dala pozivnicu,
a znaš kakvo je to čangrizalo- pozdravim Marinka.
- Pozdravi je i u moje ime i reci joj da može doći po lješnjake, uvenuli su- reče i okrene se crvima.

Do dvorca mi je trebalo jedno pola sata. Putem sam srela i Zeku, mislim da mu nema povratka koliko je načet. Drobio mi je nešto o Maradoni i Michelinovim gumama za freze, ništa ga nisam razumjela, jadna mu majka Milica s njim. A još da ne kažem da nesretnica ima i nepokretnog muža kod kuće.

Nego vratimo se mi Zloj. Dvorac je bome luksuzan i pun je njenih portreta i diploma . Još uvijek ima svoju krunu koju je ponovno uzlatila, ali bijelo zlato, jer je ona dama sa stilom, kako često zna reći. Pomalo, točnije, veoma podsjeća na Normu Desmond iz Sunset Boulevarda, samo je mnogo luđa.

-Bellissima gdje si? - zovnem je gledajući ne bi li je negdje pronašla.
- Ah, pa Šinki, draga jesi to ti ? - doleti i povede me u kuhinju sa sobom.
Što to radiš, što kuhaš, opet nešto za Snjeguljicu ili? - upitam ja pomalo oprezno i bojažljivo.
- Ma ne, draga, hahaha, kakva Snjeguljica, ona mi više nije prijetnja nakon šesnaest djece, zdebljana, brkata i babskih grudi. A i izmodila je. Radim otrov od divlje smokve, žabljih očiju, mišjeg izmeta, noktiju i ljudske povraćotine za onu odvratnu Kim!- reče i pokaza mi na neku smrdljivu tekućinu u plastičnoj zdjeli
- Tko je sad ta Kim?- upitam je sad zbunjeno
- Ma vražja Kardashianka! - iznervirano će. - Stvarno ne znam što svi muškonje vide u njoj, stvarno je umjetna i vrlo gadljiva.
- Vidiš, ja nemam pojma tko je to, a i ne zanima me tamo neka dosadna žena. Mi vukovi više volimo vukove. A ti si iznimka u svemu- laskavo ću ja njoj, onako kako to voli. - Donijela sam ti pozivnicu za vjenčanje. Miljenko i ja smo odlučili napokon stati na loptu i ozakoniti svoju petogodišnju vezu.
- Ah, kako krasno, draga moja Šinki. Jesi li sve sredila, isplanirala, ha? Sigurno si jaaaaaako uzbuđena, ljubavi, ah mogu misliti!- reče onako patetično glumatajući.
- Jako, jako! - kažem i tako jako poželim škrgutnuti zubima, ali onda bi se dama naljutila. - Moram ići dalje dijeliti. Na redu mi je Mona Lisa, a do nje moram jako puno pješačiti. E, da, Marinko ti poručuje da dođeš po lješnjake- kažem joj s vrata dok mi je mahala bijelom maramicom.

Kad sam došla kući nalila sam se očeve šljivovice da opustim mozak. Ali uzalud. Bez obzira na to, stalno sam ponavljala u glavi što mi je ostalo, što još moram obaviti do vjenčanja i kako me živciraju sa tim klik nervoznim pitanjima. Odlučila sam nazvati Zeku i naručiti jednu pošiljku.Tko zna ? Možda i meni bude lakše s Maradonom i Michelinkama.

Zlatna krila

impossiblev.blog.hr

12. POGLAVLJE


Leniju se činilo da cijelu vječnost promatra crni krug na prašnjavom tlu podzemlja. Već se neko vrijeme nije pomakao i njegovo se tijelo počelo buniti. Noge i ruke su mu trnule, leđa su ga boljela. Znao je da će uskoro morati promijeniti položaj i pri tom paziti da ne makne pogled s kruga.
Gledao je krug i osjećao se poput najveće budale. Iz nekog čudnog razloga pomislio je na Renea koji si ovakvo što nikada ne bi dopustio. S obzirom da Leni nije bio u blizini, u ovo je vrijeme zasigurno pokušavao osvojiti Sabrinu. Pomisao na to razljutila je Lenija iako je znao da je jedina osoba na koju bi se trebao ljutiti – on sam. Sam je bio kriv za to što mu se dogodilo. Nitko ga nije natjerao da prevari svoju djevojku i završi u podzemlju, da bude potpuno prepušten bićima za koja nije ni znao da postoje.
Sabrina nije izlazila iz njegovih misli. Zacijelo je već saznala da je otišao na tulum bez nje i da ju je prevario poput zadnjeg jadnika. Iako je zabrinuta za njega, to mu nikada neće oprostiti. Bila je jedna od osoba koje, kada prekriže nekoga, prekriže ga za cijeli život. Ipak, nadao se da će jednoga dana barem prihvatiti njegovu ispriku. Mogao se samo nadati da će mu oprostiti i nastaviti ga voljeti i tolerirati kao prijatelja. Bez te nade nije imao ništa.
Bio je svjestan gluposti koju je napravio, ali nije bio spreman potpuno izgubiti Sabrinu. Žalosno je što mu je to doputovalo do glave tek kada su se između njih upetljale nezemaljske sile.
Jedna od bezbroj stvari koje su se motale njegovim mislima tijekom vremena koje je provodio ovako sam, prezirući samog sebe, bili su njegovi roditelji. Voljeli su Sabrinu kao svoju kćer i osjećali su neopisivo poštovanje i prijateljstvo prema njezinim roditeljima, ali njega su voljeli više. U danima koji su slijedili neće im biti važno što je lagao Sabrini i što ju je prevario, bit će im važan samo njegov život.
Sabrinina bol možda neće biti najvažnija njegovim roditeljima, ali Leniju je itekako bila. Sabrina je bila toliko stvarna u njegovim mislima da je u jednom trenutku pomislio da ju je zaista čuo.
A onda se to dogodilo još jednom. Pa još jednom.
Sabrinin visoki, uplašeni glas odzvanjao je podzemljem. „Upomoć“, vikala je.
Leni se u zadnjem trenutku prisilio da ne podigne pogled s kruga iako je silno želio saznati što se događa. Je li ovo bila podvala? Jesu li Sabrinu dovukle u podzemlje? Ne, nisu imale razloga oteti nju, bila je najbolja osoba koju je znao. Bila je nesposobna za zlo bilo koje vrste. Zašto je onda njezin glas bio toliko stvaran?
„Gdje sam?“ vikala je. Sada se nalazila mnogo bliže mjestu na kojemu je sjedio.
Gledao je krug i napeto osluškivao. Obuzeo ga je strah.
„Sabrina?“
„Leni, Leni, gdje si?“
„O... Ovdje sam“, promucao je. Nadao se da će čuti njezine korake, da će Sabrina pronaći put do njega. Nije bio siguran što će se slijedeće dogoditi. Razumio je što mu je ona rekla i znao je što ni pod koju cijenu ne smije učiniti. Ali. Čuo je Sabrinu i ona je čula njega. Bila je izgubljena i uplašena, poput njega. Trebala je pomoć. Trebala je Lenijevu pomoć. Trebala je pomoć koju joj nije mogao pružiti.
„Sabrina?“ ponovno je upitao. Prisiljavao se da ne popušta, da ne posustane i potraži je pogledom. Znao je da si nikada neće oprostiti ako joj se nešto dogodi, ali isto tako je znao da se previše boji smrti. Nije došao ovamo kako bi umro i kako ga njegovi roditelji nikada ne bi pronašli i saznali što mu se dogodilo.
„Leni, pomozi mi. Žele me ubiti, ovdje su“, odgovorio mu je Sabrinin glas koji je u isto vrijeme bio blizu i daleko.
„Što da učinim? Što da učinim?“ ponavljao je i rukama se držao za glavu. Ne smiju je taknuti, ne smiju joj ništa učiniti. Sabrina je žrtva, bila je nevina. Nikome ništa nije napravila. Nije smjela biti u podzemlju.
Sabrinin prodoran vrisak proparao mu je uši, a u dubinu njegove duše smjestio bol koja nikada neće iščeznuti. Nešto su joj učinile. Obuzelo ga je bezbroj sumnji, bezbroj pitanja na koja nije znao odgovore. Nije znao što da učini. Bio je potpuno nemoćan i mrzio je taj osjećaj. Mrzio je podzemlje i jeziva bića koja u njemu žive.
„Ostavite ju na miru“, povikao je. „Jeste li čule? Ostavite ju na miru i dođite po mene!“
„Leni“, Sabrina je zavrištala, a on je slušao i plakao. Znao je da prestravljeni zvuk njezinog glasa nikada neće zaboraviti. Urezat će se u njegovo pamćenje kao i cijelo ovo iskustvo. Mrzio ih je, mrzio ih je iz dna duše i obećao si je da će im se osvetiti. Nije znao kako, ali to je morao učiniti.
Zurio je u prokleti krug, a oko njega je zavladala tišina. Bolna, smrtna tišina koju je prekidalo njegovo šmrcanje i jecanje. Nije ga bilo briga hoće li ga one vidjeti u takvom stanju. Podcijenio je njihovu kaznu, shvatio ju je suviše lako. Mora da su zavirile u njegov um i pokazale mu da je u krivu, da ništa nije onakvo kakvim mu se na prvi pogled činilo.
„Oh, prestani zuriti u taj glupi krug, ti budalo“, povikao je jedan od, Leniju sada već dobro poznatih, jednoličnih glasova. Suze je obrisao o zaprljani rukav košulje i nesigurno pogledao ispred sebe.
Kada ju je ugledao, stisnuo je oči i bijesno se zagledao u nju. Činilo se da je to zabavlja. Zacijelo je u njezinim očima izgledao poput nezadovoljnog djeteta koje svojom ljutnjom ništa ne može promijeniti. Na njegovo iznenađenje, zahihotala se. Najprije sasvim malo, a onda se grohotom nasmijala. „Vi ljudi ste stvarno sebični i glupi“, rekla je lepršajući oko njega poput leptira koji oblijeće cvijet.
Leni je bijesno zurio u nju iako je bio svjestan da joj ne može ništa. Mogla mu se samo dobro nasmijati ili ju je mogao naljutiti. A budući da je čuo što se ranije dogodilo, nipošto je nije želio naljutiti. „Ne razumijem“, rekao je kroz stisnute zube čvrsto stežući rukave svoje košulje.
„Tvoja djevojka je živa“, odgovorila je zagonetno. „Ili bivša djevojka, kako hoćeš.“
Nije znao može li joj vjerovati, ali ogroman teret je počeo padati s njegovog srca.
„Ali, čuo sam...“
„Čuo si ono što smo mi željele. Zar si stvarno mislio da će se tvoja kazna sastojati od gledanja u neki blesavi krug?“ Nije čekala njegov odgovor. „Dale smo ti priliku da se iskupiš, priliku da nam dokažeš da bi riskirao svoj život za nju, priliku koju si upropastio jer si bio sebičan. Da si razmislio tom svojom lijepom glavom, sada bi bio slobodan. Žao mi je, zaglavio si s nama.“
Još ga je nekoliko puta obletjela uživajući u njegovom izbezumljenom izrazu lica. „Moja sestra će te vratiti na početak. Uživaj u svojoj sebičnosti.“ Nakon toga je nestala.
Leni bi bio najsretniji da je umro u tom katastrofalnom trenutku svog života.

Kako je Vekici izmakla Nobelova nagrada za mir

barbarellanazemlji.blog.hr

Sve mi imamo priče o svekrvama... One su ono mitsko biće koje je izleglo čovjeka našeg života.
Unatoč tome svekrve nisu na listi najtraženijih osoba s kojima bi provele život. One su kao naše majke, znaju oni koji imaju zmaj majku poput moje - ali problem je što njih nismo dužni trpjeti kao svoju jer ipak nas je ona rodila.
U tom čudnom svijetu svekrvi evo jedan dan u životu moje.

Moja svekrva je u penziji, iako nimalo ne izgleda kao penzionerka. Ona nosi suknje iznad koljena, ima struk kao Jane Fonda i mogla bi sagraditi Egipat u tjedan dana, jer ne vjeruje u plaćanje drugih ljudi za obavljanje posla koji ona može obavit - a može sve, pogotovo ako uključuje rad sa kamenjem!

Dakle, mogla bi ju nazvati radoholičarom. Ona smatra da je rad spas, pa zato svako večer izađe na cestu i svoje slobodno vrijeme umjesto na sapunice troši na razbijanje kamena uz cestu.
Neko čita knjigu, netko gleda tv, ali moja mala Vekica razbija kamenje ko da radi u kamenolomu i život joj o tome ovisi.
No ovo nije priča o Vekici i kamenju, ovo je priča o jednom danu sa njom.

10 je sati, Vekica je već ustala, a kroz stepenište se prolomi:

- "Veeeedreeeee, Veeeeedreeee..."

To dakako ne prestaje dok god Vekica ne dotrči sa kavicom za svoju ženu/majku/kraljicu te joj ju posluži uz jutarnje:

- "A bogati, šta se dereš tako rano..."

Misija je obavljena i baba je opskrbljena za par sati. „Tih par sati“, razmišlja Vedre, „mi je dovoljno za otić u spizu, napravit ručak, opeglat veš, složit papire (papiri su joj kao i kamenje-opsesija), sagradit potkrovlje, dobiti nobelovu nagradu za mir... da da... sve ja to stignem do tri ure"

Zadovoljna činjenicom da sve može obavit za tako kratko vrijeme, ubacuje u petu brzinu i kreće.

Ali, sve kreće po krivu kada Vedre ide uzeti ključeve od stana. Krajičkom oka ugleda mali bunt papira i misli si "A vidi te papire bez reda... ma moram to posložiti." Sat vremena kasnije sjedi Vedre na kauču okružena registratorima iz 1970. koje treba dovesti u red. Naravno sve to treba čuvati, svaka potvrda računa je bitna i nikad, ali baš nikad nijedan papir ne smije ići u smeće, osim ako je omot sa salame.

Ulazim ja u dnevni i sa osmjehom, pitam iako znam već tu situaciju:
-"I Vedre, slažemo malo papire ? "
-"A koja je ura?" - pita, misleći da je prošlo 10 min.

Nakon što kažem uru, Vedre poskoči.
-"A bogati, neću ništa prispit"

Pa ona njena poznata uzrečica koju sama sebi govori svakodnevno:
-"Ajde Vedre, ajde"

Nekako uspije izić iz stana i otić po spizu. U povratku se vraća sa milijun i jednom vrećicom, i šokirano gleda u sat koji pokazuje 3 ure. Vrijeme je trebalo biti za ručak. U biti, ja sam živjela tamo godinu dana i nikad nije bilo tada vrijeme za ručak-vrijeme za ručak je u 6... ili 7...
Nakon mjesec dana se zbilja prestaneš nadati da će biti ranije.

Jedina osoba doduše koja ju je mogla natjerati za raniji ručak je njena svekrva, koja bi došla u podne i već počela žugat zašto ručak nije na stolu. Ona se nije naučila da kod Vedre ide sve na tanane ni nakon 30 godina.

Ručak je u ranim fazama pripreme, a sinovi već kreću jedan po jedan:
-"Mama, kad će ručak?"
-"Mama daj mi nareži?"
-"Mama daj mi uz to i jaje"

Na kraju s obzirom da žure na posao, dobiju jaje i pomfri i sretniji su nego da jedu draču.

Malo je mirnija jer su sinovi opskrbljeni i na red dolazi baba.
One dvi mogu u miru ručavat, te završe sa istim u osam navečer.

Mrak je pao, a nobelova nagrada za mir je izmakla, veš se nije opeglao, a ni sagradio kat...
Očajno ne produktivan dan, zaključi ona. Malo pogleda serije, opere suđe i ode leć. Za nju je to bio dan di ništa nije radila, a nije ni sjela. Taj njen mali sat u glavi joj zadaje velike probleme jer joj ne da da se sastane sa vremenom.

No, postoji jedno mjesto di taj sat nije potreban, a to je Rogoznica. U Rogoznici ne mora spremat spizu već se može posvetiti svom vrtu i razbijanju kamenja od jutra do mraka.

Zadnje kad smo se čule me nazvala i rekla kako taj dan neće ništa raditi, iako joj ne vjerujem po tom pitanju ništa svidio mi se njen prijedlog:

-"Ti mene nauči nešto o neradu, a ja ću tebe o radu".

..tak.. si gruntam na glas …..

mekon.blog.hr




I onda me negdo pita zakaj volim Zagreb.. pa pogleč zakaj.. zmed ostaleg .. Gda pokraj tebe projde takšna mladost i lepota.. mam pomisliš da se Raj pak zpustil na zemlu... Viš.. sam si ja znal o tem razmišlat i tikvu razbijat.. Naš Katekizam.. z kojeg smo vjeronauka vučili.. ništ ne pripoveda o temu kak je v Raju.. samo to da bu negdo sedel levo..a negdo desno od oneg bradatog .. .. Pa kaj je to.. kak da pemo na nogometnu utakmicu pa negdo sedi na Zapadu .. drugi pak na Istoku stadiona.. Ništ nami drugo o tem Raju ne pripovedaju… Znaš.. v oni muslimanski knjigi kaj joj veliju Kuran… tam lepo piše da dobri muslimani peju v raj i da tam svira lepa muzika..a konkubine plešeju gole naokol.. mužki pijeju sladki nektar… i tak … Hmmm.. zato se ja nit ne trudim dobiti ausvajs za taj Raj…. Musliman nečem postati.. ti vrapca.. pa da mi pimpeka skratiju.. a ak pakal postoji.. onda je i on za ljude.. Jedin kaj bum tam valjda moral gledeti one bedaste gaj parade.. gdo zna.. morti bu i kurvi …. Ha



Ja ti te svoje libre skuplam več odavno.. još od vremena lektira.. Nekaj sam kupil .. nekaj sam dobil.. nekaj sam fkral v biblioteki i tak .. Znaš.. veli se da ni greh ukrasti kruh i knjigu.. Je bilo i vremena gda nis kupil nit jenu jedinu libru.. narafski v to doba se delalo nekaj kaj ni dalo cajta za čitanje i kupovanje.. I navek mi je žal teg propuštenog vremena jer je zmedi tega puno libri štampano i nigdar ih više nebu.. Stoga ti ja i hodim po staretinarnama.. sajmištima i iščem nekaj staroga kaj bi štel imati … neke su libre dio mene.. moje mladosti.. i rad bi ih imal..S druge strane človek se pita.. a kaj če mi to.. nemrem to nosit z sebom nit gore nit dole ..me razmeš.. Pa si onda gruntam.. bu to vse ostalo mojoj deci.. kčerima .. vnukama.. Ionak za nekakšno kratko doba nebuju se libre više štampale.. vse bu to bilo.. se veli E- knjiga.. Još se buju jenog dana štampane.. papirnate libre z lampašima iskale.. Eee.. pa tak nek moje stojiju i čekaju.. Se ziher negdo sječa one libre pa i filma.. Fahrenhajt 451.. je to SF roman i film.. gde se na ovem svetu sve libre spalivaju i uništavaju.. Pa da se nebi pozabile.. nekakšni ljudi ih bubaju napamet..

Pa je moja sreča kaj sam svoju decu nafčil da libra puno vredi.. I da ju treba čuvati jer to je znanje celoga sveta brez obzira o kakšnem se žanru dela.. A moja deca i svoju učiju da treba čitat libre..pa i moje male vnučice več čitaju kak velki ljudi .. A ja i moji libri se dobro slažemo.. Istini za volju neke od teh libri sam čital i dva put pa i tri put.. Neke samo jemput i nigdar več.. Pa i velki del teh mojih libri nebum stigel nigdar več nit otpreti..a morti nit prašinu obrisat.. One stojiju na stalažama poslagane kak da ih je veter donesel.. Ništ ja to ne.. se veli.. katalogiziram .. Odprilike znam gde je koja..
A vsega se tu najde.. od klasika pa do slikovnica.. .. Solženjicin.. Puškin.. Dostojefski.. Sijenkijevič.. Balzak.. Šeldon.. Igo.. London.. Dikens.. Vern.. Tven.. Simel.. Bronte.. Auel.. Klavel.. Hasel.. Kasler..Bernadak… Konsalik.. Benzoni.. Golon.. Robins.. Eko...Lekare..Clark.. Fišer pa cela edicija izdanja Gornji Grad .. i još puno puno teh.. pa i domačih tu ima.. Šenoa.. Matko.. Zagorka.. Tomić.. Kumičić.. Krizman.. Krleža.. i bi mogel do zutra vse nabrajat.. Imam i ono zabranjeno hrvatcko izdanje Mein Kampf.. Ima dost znanstvenih izdanja.. publicistike.. Enciklopedija.. Rječnika.. Kuharica.. pjesama.. Kaj.. dojdi pa pogleč…

Skuplam ti ja i muziku i to največ onu z pedesetih i šezdesetih leta. Strajnsku i domaču.. Evergrine .. Veliju spametni da su v to vreme napravlene najlepše popefke kaj su do denes v svetu zkomponirane.. A ja ti tega imam punu stalažu.. pa još bolše napunjem kompjutor.. Vse skup računam da imam prek dvjesto Gigabajta muzike..a kolko je to hilada pjesama težko da bum igda zbrojil .. Narafski imam i klasiku jer to volim slušati gda si pomalo dremlem v svoji fotelji.. Dojdi k meni i posluhni ..a ja ti morem i kopirati kaj te zanima .. Moja deca i zetovi i vnuke ne slušaju cajke.. nit novokomponirane narodnjake.. To njih opče ne zanima..a i gda bi .. pri meni v hiži to slušali nebi .. I tak.. vse sam ti pomalo povedal.. dalo bi se tega razvleči do kraja sveta.. Al ja ipak najrajše hodim po mojem dragom Zagrebu i šklocam z aparatlinom.. To kaj tu pokazivlem je tek fest mali del slikica koje ja imam .. Nek se najde..



Pa bi zdaj završil.. jer nigdo ziher to tu nebu čital.. malo i ja znam ..se reče.. brez veze kokodakat.. ..al kaj.. to me zabavla.. a i tipkati sam več davno nafčil na onem starinskom stroju.. pa mi ne oduzima puno vremena ..

Serbus …………

Dan D(rugi)

horni.blog.hr

-"Dobar dan!Izvolite ključeve od auta,pogledajte što nije ispravno,pa me nazovite.Može?"
-"Može,javim vam navečer kaj je i cijenu.Pozdrav!"
Dijalog je bio kratak i jezgrovit.Ostavljam svojeg četverotočkaša majstoru i krećem polako domu svome.Zanimljivo je promatrati kvartove,kroz koje se inače samo provezem,onak,s nogu.A i šetnja godi.Nogu pred nogu,kao pravi penzić,prepuštam se svojim mislima.Ulice se izmjenjuju,prelazim Savu,nakon nekog vremena ukazuje se Trnsko.E,tu je obavezno zaustavljanje.Kupnja ping-pong loptica za Flekicu (moj mačak) u Offfertissimi.Obavezan ness od čokolade u bazi.Na terasi živo,kao i uvijek.Ukupni doživljaj jedino kvari naoblaka i vjetar.Kiša će.Srkućem ness i otpuhujem dimove cigarete.Promatram goste.Ima li koji bloger među njima?
Ima,siguran sam.Jedan me čak i podsjeća na lika sa drugog bloga.Svi su u svojim razgovorima,neki žustrim,neki opuštenim.I baš se nekako opustim na toj terasi,bio sam ili u društvu.Šalica je prazna,vrijeme je za povratak familiji.I opet,korak po korak,šetam kroz park.Počinje kiša.Automatizmom razmišljanja požurim i ubrzam.I odjednom,sine mi!Stanem.Puštam kišu da me prekrije.Sjetih se one Hourine:

"Noćas sam izašao na kišu"

"Noćas sam izašao na kišu
Došao na ovu stranu grada
Grad je bio u plamenu cijelu noć

Ljudi su mi okretali leđa
Djevojke zavirivale u srce
Ja sam samo svima htio reć'

Ja sam običan mladić s druge strane grada

Noćas sam, noćas sam
Došao na ovu stranu grada

Ja sam još uvijek običan mladić s druge strane grada"

I vratih se tako,u sekundi,u mladost,ludiranje,zabavu.Bem mu misha,pa nisam ja baš tak mator :)
I baš je lepi ovaj naš beli Zabreg grad...

03

sri

09/14

Novo vrijeme

belator.blog.hr

Obično kažu da kad se priča o vremenu da je to onda kad nemaš niš pametnije.
Slažem se, masu puta je tako, a nekad i nije.
Valjda znate na što mislim !? Ono kad između nekih šutnji nabadamo nešto o vremenu, kiši, vjetru, magli, hladnoći, vrućini.
U nečijem pak društvu ne zucnemo ni slova o vremenskim prilikama.
Ovdje nije riječ o ovom vremenu između šutnji, nego o vremenu kao vremenima, promjenama, prolaznosti.
Uvijek dolazi neko novo vrijeme.
Zamislite samo kako bi bilo mojim generacijama, ali i nekima prije naših, da nismo imali ljeta !?
Zamislite da nismo mogli recimo mjesec dana ležati na travi, da se nismo mogli igrati skrivača, rata i svih ostalih igrarija po vani ?
Bilo bi nam to vjerovatno veći šok, nego je to ovoj djeci danas.
Kiša pada cijelo ljeto, ali djeca nisu toliko zakinuta kao što bi smo mi možda bili.
Da li nas to priroda ipak privikava pomalo na promjene, ne neko novo vrijeme !?
Da li nas zapravo naše čovječanstvo priprema na sve to, jer vole čačkati po nano-tehnologijama, možda upravljati vremenskim prilikama, ili ipak svako vrijeme nosi svoje vrijeme ili nevrijeme !?
Priprema li nas naše čovječanstvo na ono što dolazi !?
Možda je ovo prelazno razdoblje za dan kada ćemo biti potpuno nezainteresirani za vrijeme, jer ćemo toliko zaglibiti u čari tehnologija i zauzetosti svim mogućim internetskim, mobitelskim i raznim tehničkim pogodnostima !?
Možda je ovo i prelazno razdoblje za dan kada ćemo umjesto hrane stvarno uzimati tablete !?
Dobro, možda ne mi, ali djeca naše djece, ili unuci naših unuka.
Jer što se tiče i sada te hrane koja se kupuje, vrlo je blizu toga svega.
Ionako stalno govore da kupovna rajčica zapravo nije rajčica, samo tako izgleda, da jaje nije jaje, i da piletina nije piletina i da samo liči na nju.
Pa zašto ako proizvod nije to što bi trebao biti, nego samo tako izgleda, ne prodaju već te tablete sa okusom piletine, ili sa okusom jabuke, banane ili limuna !?
Pa možda zato jer smo sada u tom prelaznom razdoblju i čekamo novo vrijeme.
Neki dan govore kako je u staračkom domu jedan striček zaprosio ženu-robota koja je zaposlena kao osoblje u tom domu.
I to je prelazno razdoblje za moguće stvaranje veze između čovjeka i robota.
Možda će unuci naših unuka biti u braku sa robotom ili kiborgom.
Ali može se nabrajati što će biti u budućnosti u nedogled.
Možemo se i vraćati u prošlost, ali što imamo od toga ako razmišljamo o budućnosti ili o prošlosti.
Pa ništa, samo gubimo dragocjeno vrijeme, jer čini se kako je život uistinu prekratak za to.
Najbolje je onda živjeti ovdje i sada.
Vjerovatno mi nismo spremni na ono što bi nas čekalo tamo u budućnosti da nas netko tamo prebaci, kao što današnjoj djeci ne bi bilo nimalo zanimljivo biti u prošlosti.
Njima bi unatoč možda toplom i predivnom ljetu bio horor, jer nebi imali pametni telefon, ili tablet sa sobom.
Dakle, čovjek je biće prilagodbe, polako se privikava na sve.
Sklon je šoku ako nešto dođe naglo.
Tak da mu ne možeš dati tabletu s okusom piletine, ako je do jučer hranio doma piceke.
Ali s vremenom, s generacijama, polako možeš sve.
Davno je netko reko : "čovjek je najveća beštija ! Na sve se navikne !".
Je li to zaista tako !?
Pa sve mi se čini da je. Čini mi se da je čovjek itekako biće navike.
Navikneš se da tvoja zemlja gdje živiš ima četiri godišnja doba.
Moje dijete se navikava da postoje tri godišnja doba, barem je tako bilo prve četiri godine njegovog života.
Nije bilo snjega po zimi, već je padala kiša i za Božić i za Novu Godinu.
Možda bi mogao u budućnosti ovako zvučati razgovor djeda i unuka : znaš, dijete drago, nekoć ti je ovdje kod nas postojalo ljeto !?
.....a što je to djede ljeto !?
....pa znaš, to ti je bilo razdoblje kada je bilo zaista toplo, ljudi su se skrivali u hladovini od sunca, odlazili na more, kupali se......

Ili bi isto tako moglo biti i za hranu, i za sve ostalo.
Jer priroda radi svoje, čovjek radi svoje. Malo po malo sve se nekako mijenja. To su ta vremena, kako volimo reći, neka nova vremena.
Evo, ovo je bilo moje prvo ljetovanje, pa da si ga pospremim tu, jer nisam još ništa spremio u banci u vremenski trezor....


Ne, nisam ja ovaj u čamcu, to je moj brat također na ljetovanju. Ja sam ovaj u majčinom trbuhu.
Tada se nije pričalo o vremenu, a bome ni o hrani, ni o politici. Nije da se sjećam, ali pričali su mi.

Danas se djeca privikavaju na proizvode iz umjetnog uzgoja, možda GMO ili čega već sve ne.
Jer kad im ubereš iz vrta rajčicu, oni vele da to ne valja, i da hoće iz dućana.
Eto, privikavamo se pomalo na sve i svašta.
Zašto bi bilo neobično paliti grijanje u autu u 8. mjesecu !?
Pa upalim ujutro ako mi je hladno, mada netko kaže : pa nisam lud, još je ljeto, kakvo grijanje !!?
Onda sam ja lud ! Jer palim si tu i tam grijanje i u 8. mjesecu, ili se samo privikavam.
I velim ženi neki dan : daj nam izvadi poplun, nekak je zima .
A ona veli : pa nije još vrijeme za poplun.
I onda se sakrijemo ispod plahte, pa se nekak već zagrijemo.
A tam pred jutro uzmemo si još neku deku.
Jer nije još vrijeme za poplun, moramo se navikavat da će poplon trebat bez obzira na kalendar.
Eto toliko o vremenu, da ne bude predugačko.
Jel se vi na kaj navikavate !??

ONOMATOGENEZA

pametnizub888.blog.hr

Image and video hosting by TinyPic

Sastali smo na kavi, konačno, nakon tko zna koliko, možda i godina, bilo je i vrijeme, bilo je i vrijeme, ponavljali su svi. A onda je Ronda Oregon počela srati:
„Radim na doktoratu“, reče ta glupača, „rad je o porijeklu jezika – da se čovjek smrzne! Sve riječi za koje znamo porijeklo vuku od – pazi sad…“
„Od prve-prvcijate riječi što je posija Bog ili kolega izvanzemaljac?“, prosere se Ilja Ilinoj, taj sterilni fridmanovac koji se u naše društvo ubacio neznano kako.
„Kakav kolega izvanzemaljac?“, razbludi se upadicom Lidion Kalifornjavac, taj najobičniji tumplek kvrgavih koljena, „ako je kolega, može biti samo zemaljac!“
„Ali ja sam mislio“, dočeka se na noge Ilja Ilinoj, „da smo kolege po svemiru kojeg dijelimo. Fizičari već ozbiljno razmatraju mogućnost višestrukosti…“
„Dosta!“, prodere se Ronda Oregon. „Sad ja govorim! Onomatopeje. Sve riječi potječu od onomatopeja. Recimo: šuškati potječe od šu-šu; bomba od bum!; kašljati od kaš-kaš – evo, usput sam i grlo pročistila; rivijera od jer-jer-jer – riv; Hrvatska od hrrrrr –a, hrrrrr – a, za to je čak nađen zapis na sarmatskom, u jednom selu blizu Sverdlovska.“
„Draga moja“, zagadi besmislicama razgovor još i Hutra Sipimis, ta proračunata svinjska podmiguša po defaultu, „u svojem istraživanju nisi se usudila zaroniti do hiperrealnih dubina jezične baštine. Jer ovo tvoje šuškanje, šu-šu, samo je odjek stvarnog šuškanja realnog lišća gonjenog realnim vjetrom, ne? O bombi da ne govorim, ista stvar: kad ona kašljucne, ovo tvoje bum! čujemo prije negoli ga mozak uobliči u riječ-onomatopeju. Jer-jer-jer – riv je, dakako, šum oblutaka na obali mora pod režimom popodnevne plime, a hrrrrr –a, hrrrrr – a jest u sluhu krivo provaren zaratustrijanski pozdravni zaziv. Eh, ti stari Hrvati, mislili su da, ako ne razumiju jezik, da to nije jezik nego skup slučajnih šumova – onomatopeja, uostalom.“
Ronda Oregon uslijed šoka zaspi i stane micati očima ispod spuštenijeh vjeđa. Ostali u društvu otpiju gutljaj kave, ni ne primijetivši njezino sneno stanje, a netko, blesav kao i svi ostali, nastavi gnjusnu diskusiju:
„A ne“, kao fol se uznese Kilim Nevađanin, taj nedoučeni kvazipseudovac „svi vi griješite, i još kako! Nisu riječi nastale od onomatopeja niti su onomatopeje nastale prema zvukovima iz prirode – istina je upravo suprotna, i to dijametralno. Na početku bijaše riječ, i ta se riječ stane množiti. Onda je tek nastala priroda i sve njezine spektakularije. I priroda je stala prevoditi razmnožene riječi na svoj nemušti jezik, izvodeći iz njih te svoje slavne 'prirodne zvukove' koji, kao što vidimo nisu autohtoni, nisu primarni, jedva da su i sekundarni, mnijem. Prvo je smišljena riječ za kašljanje, potom je netko zakašljao, a tek onda se začuo zvuk: kaš-kaš!“
„Ja mislim“, ubacih se konačno i ja u razgovor, ja kreten nad kretenima posve imbecilnog intelektualnog habitusa, „da se na hrvatskom ne kaže kaš-kaš nego kof-kof.“
„Pravo govori!“, zapogromaši se Linda Tenesijanković. „I ne kaže se šu-šu nego apšššš, apššššš!“
„I ne kaže se“, pridruži se jezično-purističkim bakanalijama Konfet Konektičković, „hrrrrr –a, hrrrrr – a nego harahvaitishishgush!“
„Velikim slovom, velikim slovom“, ubaci se netko. „To nije onomatopeja, to je nacionalno ime, ajmo reć' blago!“
Uto već poodavno zaspala Ronda Oregon usni sveopći um pa progovori u snu:
„Sve ste pomiješali! Poništavam sve riječi, sve onomatopeje i zvukove prirode. Krećemo ispočetka, reče neimenovani glas iz gore imenovane šupljine usne, pa izgovori novu početnu Riječ.
Ali, nije se uhvatila, ta riječ, nije bilo dovoljno rječita.

kapljice..kapaju....

mekon.blog.hr


I dalše dež curi ….



Zbilam.. ništ se ni sprepetilo na bolše od ščera.. Dež i dalše curi pa kak vse zgledi nebu tak skoro stal.. Viš.. malo gledim tu štangu kaj poprek stoji spredi te nove glazbene akademije na Kazalištnom trgu.. Pa je majnše važno to kaj nit umjetnik kaj je to naredil zapraf nezna kaj to predctavla.. Maa.. koga je to opče briga.. Al si gruntam.. Da je tak nekaj postavleno v vreme dok su po našemu Gradu plandrali pravi fakini.. nebi nit dva dni prešlo a da se kakšni nebi po tem spentral.. A denes to nogdo nit ne primeti.. Znaš.. gda su naredili oni neboder na početku Ilice.. nisi bil pravi Zagrebački frajer ak se nisi spentral gor na zajdnem katu na ogradu od terase i barem par korakof naredil.. Narafski da sam ja bil med prvima kaj su to naredili.. Gda su tam na Zrinjefcu deli nove žlebe na oni Muzički Paviljon.. ja sam bil med retkima kaj su se spentrali gor na krof .. Gda su dole na Tomislafcu v oni vodoskok zmontirali reflektore v boji.. a je to onda bilo skoro svetcko čudo.. ja sam taki prvi stal vsred teg vodoskoka na taj reflektor i čak na jeni nogi stajal.. O tom kak smo se pentrali po kandelaberima i njihali lampe sam več pripovedal.. No.. pa nis ja jedini to delal.. samo pravi gradcki fakini i frajeri.. Narafski da je to imelo i ..se reče.. odjeka.. med ženskim svetom.. Bil si negdo barem par dni dok te kakšni drugi ni sprehajbal.. A denes nigdo takšne norije ne dela.. Zdaj si velka faca gda si kaj bolše moreš zapikneš iglu v venu na ruki… jebal ga vrag …………..



I kak da me je čul da prigovaram.. oni bradati gor na nebu je malo zaštopal rupu čez koju vodu zpušta na grešnike.. Pa je bilo i vreme.. več me ruka začela bolet kolko dugo držim tu vražju ambrelu.. Al nebu dugo bil dobre volje oni špengler v Raju.. Kak se vidi gor od Medvedgrada se pak črni oblaki slažeju… Pa gda je tak.. bum i ja polahko prema Ilici išel.. Znaš.. čim si na Ilici.. to je kak da si i domof.. Ima trajvana.. ima brtija.. ima štacuna.. pa kam ti je volja tu zavrneš.. Čuj.. neki dan sam tu spredi samostana Svetog Vinceka videl jenu častnu sestru.. pometala je te štenge.. Jezušek.. kak je bila zgodna.. prava lepotica.. Skor sam ju pital da kaj tu dela kog vraga.. Al.. lepo sam ju pozdravil.. Faljen Isus.. a ona je odgovorila .. Navjeke.. Škoda.. ta nikak nezna kaj vse propušta v živlenju..Hmmm.. a morti ona i zna nekaj više neg ja o tem poslovanju z bradatim…



Evo ga na.. dok sam si ja gruntal o častnoj sestri oni je odzgor pak pipac otprl..a ja ambrelu.. Pogleč..tu gde je ovi kafič.. piše nekakšni Gastro.. Eeee.. tu je negda bila prava brtija po meri človeka.. se zvala.. Rovinj.. pa to ni ništ štentalo prave Zagrepčance ..a ponajveč Grafičare tu iz Frankopanske da se tu okuplaju.. Prafzapraf.. da ni bilo Grafičara nebi taj pajzlin nit delal bogznakak .. Narafski.. kak sam i ja bil grafičar tu malo dalše dole.. i ja sam z svojim dečkima iz firme tu navek visel.. Pošteno smo mi grafičari podjelili to svoje radno vreme.. Pol vremena v poduzeču.. pol tu v Rovinju.. A tu su se i kuhali fini gableci.. gulaši.. fileki.. klobase.. bažul z špekom.. a točilo se vino z demižonki.. I tak vsaki bogovetni dan ..narafski osim nedelje.. Fajn let sam ja radnog staža tu zaslužil.. Al takšna su to bila vremena.. grafičari su dobro zarađivali.. a ne kak denes.. Zdaj su najvekša radnička sirotinja.. se veli.. socijala.. A tu je bil naš najbolši konobar.. Ivek.. Taj je za nas dobro znal.. imal nas rad i navek nam je nekaj posebnog pripremal za gablece.. Se razme..vse smo mi to dobro platili i njemu tringelta ostavlali.. I onda se jenog dana negdo zbrcnul i zaprl tu brtiju.. preuredil ju i nazval.. Pivnica Rovinj.. Je da smo mi grafičari malo krivo gledeli na vse to.. Ni više bilo našeg velkog šanka na kojem bi se lepo ljudcki nalaktili i lokali.. Zapraf.. lepo su preuredili tu brtiju.. vse črno ofarbano masivno drevo.. moderni šank.. samo su mesto stolof i stolci tu deli nekakšne klupe .. kak da smo školarci v osmoljetki.. Bile su nam nekak pretjesne .. ai mi smo navek rajši cugali na stoječki.. I dalše su se nudili gableci..al ni to bilo kak prije.. Jedin kaj je novega bilo je da se piva točila v krigline.. I tak smo se mi grafičari prešaltali na pivu.. obvezatno pol kriglina bjele i pol črne pive.. smo rekli.. Mišung .. No.. posle sam ja prešel v drugu službu v isti firmi..al tam v Preobražensku vulici v upravu.. .. Tam sam pa bil med samim ženskama i nis imel nikakšneg ozbilneg pajdaša za pijaču.. Naš direktor je pil samo kavice.. a drugi su kak dobri dupelisci sledili nejgof primer.. Pa ja to nis mogel tak gledeti.. znova sam se prešaltal v tretu službu v isti firmi.. of put v Prodaju..kakti voditelj..al v izložbeni salon knjiga v Švearovi vulici.. To je tam pokraj Križaničeve gimnazije.. Eee.. tam je bilo dobro….ahh.. da se hoče ponovit.. I tam sam bil vse do oveg zajdneg rata pa me rat odvlekel na frontu …… Ma fučkaš vse to.. zdaj si zbilam idem nekaj zapraf spiti …

…. Bok …………

Sva lica konzumerizma

zenagaza.blog.hr

Prošli petak prijateljica, kustosica u jednom muzeju, priča mi kako priprema izložbu o konzumerizmu. Izložbu je pripremila, ali zapelo je s cateringom i osmišljavanjem domjenka za otvaranje.

Htjela bih nešto posebno što će se pamtiti – kaže ona.

Ne čudi me. Njezine izložbe su uvijek posebne.

- Ja joj kažem da catering na temu konzumerizma nikako ne bi smio biti uobičajen, kako to danas svi rade, iće i piće u potocima, razna minijaturna lisnata tijesta, minimalistički sendvići s egzotičnim kombinacijama namaza, sira, voća i povrća. Tako je nekada rijetke delicije kao dimljeni losos, haringe, kavijar globalizacija trivijalizirala. Naša nepca su postala imuna na invaziju okusa koja se agresivno nude. Dok su naše bake znale za tek nekoliko začina: crvenu papriku, peršin i češnjak, danas nema kuhinje bez džumbira, korijandera, kumina, praha cikle, crnog kima, čili papričice, churija, cejlonskog cimeta...

- Dosadne su te izmišljene kombinacije, ti okusi koje ne poznaju nepca naših predaka. To je stvorio konzumerizam!

- Catering na izložbi o konzumerizmu mora biti neočekivan, ljude moraš zadiviti idejom, iznenaditi, nahraniti dojmom hrane, nepredvidivošću pojma o konzumiranju, a ne konkretnim ićem i pićem. Catering ćeš tako nadostaviti na temu izložbe, a hrana svojom konkretnošću pokazat će čistu ljudsku potrebu, ogoljenu od ikakve nadogradnje i obrade, globalne trgovinske mašinerije..

- Ali, catering mora savršeno izgledati, hrana kao eksponat mora zračiti golemu iskonsku privlačnost, mora pokazati kako je hrana danas simbol žudnje onima koji nemaju dovoljno i simbol žudnje za kontrolom onima koji imaju u izobilju. Na koncu, hrana je savršena tema konzumerizma.

- Zato je najbolje da postaviš brdo sirove hrane: najljepše sorte voća, povrća, mesa i složiš na bogate pladnjeve – zaključujem elaborat.

Mojoj se prijateljici svidjela ideja, oduševila ju. Kaže mi – pa ti kao da si na konzumerizmu doktorirala.

Ja u šali dodajem – naravno da jesam, ma tko danas nije doktor konzumerizma... i u zanosu nastavljam - ma sve ću ti ja i nabaviti, baš kako sam zamislila.

Istoga dana vukla sam prema muzeju torbu s krumpirima, mrkvom, celerom, lukom, voćem, sve ubrano i počupano iz jednog plastenika u Šancima, sve kako je priroda stvorila i kako je čovjek u pohlepi potpomogao. Torbetine teške. U jednoj kokoš priklana, još dobro nije niti očerupana. Krv kapa.

Ostavljam sve u muzeju i žurim kući preodjenuti se. Obećala sam vratiti se i pomoći složiti pladnjeve.

Starim popločanim kolnikom grabim prema kući. Težina torbe upozori me da sav teret nisam istovarila u muzeju. Vučem eksponate kao nečistu savjest.

Žurim.

Doma u ormaru na ofingerima nagurana moja odjeća. Tek sam stigla s puta pa je dio i u koferima. Na brzinu biram što ću odjenuti.

Novu zagasitu košulju s ruskom kragnom. Hlače pepita, karirana majica i dugi šal.

Slučaj je iz prepunog ormara odabrao baš tu kombinaciju koja u nepovezivom ima unutarnju nit koja sve spaja. Poznati dizajneri vješto su se igrali mustrama i bojama.

I taman da ću krenuti sjetim se da navečer moram pojaviti na jednom vjenčanju, moja sestrićna Miljana se udaje, moram joj makar s vrata čestitati.

Panika me lovi. Kako ću sve stići, sve sastaviti. Ne razmišljajući zgrabim crvenu dugu košulju, crvenu torbu i izlijećem iz kuće.

Crveno je svečano.

Žurim prema gradu. Na pola puta rubom kolnika projurio je neki kreten automobilom i svu lokvu prljave vode sasuo je na moj žarko crveni ogrtač.

Van sebe sam.

Znači – moram nazad. Doma navlačim prvo što mi dolazi pod ruku i pravo put centra.

Zadihana zovem prijateljicu u muzej i dajem joj upute kako da slaže svečarski eksponat. Ona je pedantna, sve uređuje kako sam zamislila. U sebi bjesni. Opet sam zeznula. To je moja stara boljka.

Prolazeći uz hotel Westin odlučim načas uletjeti, čestitati rodici, obećati dolazak iza ponoći.

Kad tamo svatovi su već zauzeli mjesta, svjetina se nagruvala u Kristalnu dvoranu. Da predahnem od trke, odem do toaleta.
U zrcalu vidim kako sam se slojevito odjenula, savršeno točno za dvije različite prigode.
Na meni je duga heklana prozračna suknja od oker svilenoga konca sa zlatnim nitima, gore crna čipkana košulja.
Kad maknem suknju, ostajem u crnim tajicama, košulji i dugoj zagasitoj košulji s ruskom kragnom.

Ne, ja nemam veze s konzumerizmom, ja sam konzumerizam nadrasla – ironično se rugam samoj sebi.

U toaletu luksuznoga hotela natiskale se moje rodice. Za raziku od mene, očito, većina je imala potpuno povjerenje u protjecanje vremena, bez intervencija, pustile su da se lice spušta prema podrbratku, struk u proporcijama takmiči s bokovima i grudima.
Odjelule su besprijekornu konfekciju koja ja krojena za neke nepostojeće žene. Mojoj Anđi lamata zrak oko suknje u bokovima, a bluza puca na grudima.

Ali koga briga zato! Smiju se i vesele.

- Kvragu, pa ti uvik kasniš! Da se nisi mrdnula. Plesat ćemo, pivati cilu noć, Miljana nam odlazi.....započela je Anđa.

Sitni vez minuciozno isheklanih duhovnih obzora o današnjici potopi se u jednostavnosti i neopterećenosti mojih rodica.

Ostat ću ovdje, meni je danas pametovanja dosta.

02

uto

09/14

Od velikog "da" do velikog "ne"

barbarellanazemlji.blog.hr

Kao i većina djevojčica i ja sam bila pomalo psihotično opsjednuta svojim savršenim zarukama. Te zaruke su se odvijale na milijun i jednoj lokaciji i u milijun i jednoj kombinaciji.
A svaki moj momak morao je o tome slušati svakodnevno.
Doduše, većina bi ih nakon par mjeseci pobjegla, ali Milkica je bio poseban. Tokom prvih godinu dana veze sa mnom, riječ "prsten" čuo je više nego ijednu drugu riječ.
Polako se bližio 5.mjesec te sam sve svoje misli usredotočila na najbitniji dan u mom životu - moj rođendan. Da, kraljica Teddea je trebala proslaviti svoj 22. rođendan i ništa, ali baš ništa nije moglo biti bitnije od toga ni njoj, a ni Mili.
Htjela bih samo napomenuti da Mile o darivanju nema pojma. Njegova majka/kraljica mu je napunila glavu sa pizdarijama poput "bitna je ljubav" i "materijalno je nevažno". Naravno to i ono njegovo "srećice, zamotat ću se u mašnu i biti tvoj poklon" su mi trebali biti dovoljan znak da će sve poći po krivu.

Početak je 5. mjeseca, a ja sjedim na rivi ko troma mačketina pokušavajući uhvatit malo boje.
Krajičkom oka u lijevom kutu svoga obzora ugledam Milu. Stoji moj Mile ispred zlatarnice "Dvornik" i priča s Denom (Za one koji ne znaju, Dena radi u zlatarnici i već od prvog susreta zna veličinu moga prsta - jel, ako mu zatreba). Dakle....stoje oni i pričaju, a ja se u sljedeće 3 sekunde preobražavam u divovsko uho koje se moralo približiti žarišnoj točci. Neprimjetno sam krenula put toaleta, kao napudrati nos - jer zapamtite ovo puder se vrlo lako skida sa nosa, ako ga svagdje gurate. Šušur je bio posvuda, ali moja koncentracija je bila savršena te sam čula ...

"je, je... 15.5."

Čuvši samo taj fragment… Taj mali djelić rečenice sve mi je bilo jasno. Nisam ja zabadava studirala fiziku, mi fizičari vam sve skopčamo iz prve. Naučnica poput mene je kao iz šale shvatila što je Mile govorio. Za vas koji ste možda malo sporiji, i niste odmah skopčali- Mile će me zaprositi za rođendan!!! Poput napirlitanog purana koji je tek raširio lepezu perja sam izašla iz toaleta... Bio je to najsretniji dan u mom životu.
Na brzinu se udaljivši od zlatarnice, utipkam Mašin broj da ju obavijestim o skorašnjim zarukama. Mašenka je kroz sve moje veze slušala o mojim svadbama i zarukama te je tako morala biti i prva osoba koja će saznati da je njenoj muci došao kraj i da možda naše prijateljstvo sadrži više tema za razgovor od toga za koga ću se/kada/gdje/zašto udati.
Zabrinuto sam joj rekla:

"Maše, ako mi pokloni neku glupu narukvicu ili naušnice, bacit ću mu ih u glavu!"

Maše me odmah utješila da Mile nikad ne bi bacao novce na tako nešto. Odahnuvši, morala sam obavijestiti cijeli svijet o svojim skorašnjim zarukama. Uskoro su za moje buduće zaruke znali Barbara, seka, pa čak i mama i tata...
Sutradan, umjesto da euforija prestane, ja sam se probudila puna briga. Mislila sam si: "Ajme Teddea moja, pa znaš Milu... Nema ti on baš ukusa. Što ako ti kupi neki vlaški prsten? Pa ga nećeš moć stavit ni na fejsbuk da ga vidi sva bliža i dalja rodbina." Nisam htjela pustiti sudbinu da odradi svoje već sam uzela stvar u svoje ruke. Obukla sam se i otišla do Rive. Tamo, točno ispred zlatarnice sjedila je Silvestra (Denina cura). Prišla sam joj, te kao žena ženi rekla:

- "Slušaj, sve znam. Mile će mi ovih dana kupiti tu prsten, ali me strah njegovog ukusa. U znak ženske solidarnosti molila bih te da kažeš Deni da kad bude savjetovao Milu koji prsten da kupi, neka mu kaže da uzme neki starinski sa zelenim ili crvenim kamenom.Skromna sam ja cura, ne trebaju mi dijamanti, ali loš dizajn na prst neću!"

Iznijevši sve kriterije za moj prsten mirne duše sam odšetala kući. Dani su prolazili sporo, a Mili sam prekopavala džepove više puta na dan. "Pametnica moja ga je dobro sakrila, tko zna možda je naslutio da nešto sumnjam."
Napokon je došao 14.5. te smo tu večer otputovali u Rogoznicu. Moram reći da od uzbuđenja nisam pola noći spavala. Došavši k svijesti i ugledavši zoru razbudila sam se brzinom svjetlosti sa osmjehom od uha do uha. Naravno još sam sat vremena morala čekati da se moj budući muž, grof Senjanović, probudi. I tako sam opet čekala... Kad se napokon ustao, znala sam... Sigurno ide po poklon! Desetak minuta kasnije ušao je u sobu sa osmjehom:

-"Evo kavice za moji srećicu, slavljenicu".
I tada sam shvatila...
-"Pa prsten je u kavi!!"
A budale...ako mi se ošteti u vrućoj kavi, zadavit ću ga!
-"Ok...polako...samo polako..."

Razmišljala sam u sebi i pila guc po guc ko vrabac da ne bi progutala prsten. Nakon par minuta šalica je bila prazna da praznija nije mogla biti. Ustala sam se i nervozno počela vrzmati po kući.
"Taj Miletov humor... Uopće mi trenutno nije bio drag. Zna on da ću izludit od iščekivanja..."
Prošlo je podne... Ma koga ja zavaravam? Već je predvečer! Nisam mogla izdržati više niti jedne milisekunde. Rasplinula sam se poput kokice. Jedva održavajući smireni ton glasa došla sam do njega. Gospodina zavaljenog na kauč i okupiranog teletekstom.

-"Mile što si mi kupio?"
-"Kako misliš što sam ti kupio?"
-"Nemoj ti meni kako misliš što sam ti kupio, što si mi kupio za rođendan?"
-"A srećice moja, nestrpljivice prćasta"

Odšeta do frižidera, vrati se sa osmjehom te mi uruči poklon. Gledam i pokušavam shvatiti. Pogledam u poklon, pa u njega... pa opet u poklon.

-"Zar je ovo sve što mi imaš za dat?"

Vidjevši u njegovom pogledu da je to sve i shvativši da stojim sama sa svojim izmišljenim svijetom i 4 Čokse u rukama (svaka različitog okusa), rasplačem se ko kišna godina. Jedva dolazeći do zraka pogledam Milu koji me osupnuto gleda ne shvaćajući što se upravo dogodilo. Ne trudeći se objasniti ono očigledno još sam samo uspjela prosiktati:

-"Hvala ti na najgorem rođendanu u životu!"

E sad, dok ja ležim u sobi i plačem prevrtimo malo film i pogledajmo ga iz Miletove perspektive.

Riva gori od vrućine. Moj Mile uvik govori:
-"Bogati ma ko je vidija radit na ovu žegu"
Uzme si pauzu te ode proćakulat sa Denom.
-"Eeee..kako je?"
-"A evo, radi se... mora se."
-"Hoćeš ić u Rogu?"
-"Je je, 15.5 mi srećica ima rođendan pa ćemo malo otić sami na romantični vikend"
-"Lipo, lipo nema šta."

Pričaju oni tako ne obraćajući pažnju na šušur oko njih.
Mili su fala bogu ostali dani prolazili ka i inače. Red posla, red kuće, red picigina. A onda nakon dvi sedmice je napokon na red došla Roga.

-"Eee, ja i moja srećica. Baš će nam biti lipo u Rogi... Tamo smo se upoznali."
Razdragano je razmišljao Mile.
-"Kupit ću ja njoj Čokse, to su joj najdraže čokolade. Ma ko bi joj smislija tako originalan poklon? Nitko. Eto ko. Sad će tek vidit da ima najboljeg muškarca na svitu."

Sakrio je Čokse u neku kesu u frižideru i nastavio uživati u danu koji je pred njim i njegovom ljubljenom. No srećica je bila neke čudne volje i cilo se jutro nabrušeno šetala po kući.

-"Ma možda su oni dani, čim joj dam Čokse će se smirit"

-"I? Šta si mi kupio?" - prolomi se.
Pokušao se i našalit, ali srećici nije bilo do šale pa je veselo odskakutao po svoj poklon.

-"Evo srećice moja"

Kako je predavao poklon tako su munje sijevale, a lice njegove srećice nije više bilo dražesno.
Mile je pokušavao povezati konce što se točno dogodilo, ali nije mogao ni pomisliti što je to napravio da njegova srećica postane ljuta ko neka zmija kraj puta.

-"A možda je na dijeti pa ne smije čokolade"-mislio je Mile.

Ostatak dana kućom je vladala tišina.

-"Ma smirit će se ona, ne može ona dugo bez svog viteza", zaključi u sebi Mile, legne i nastavi gledat tenis.

E, sad vi meni recite da znatiželja nije kurva. Ona me do ovog dovela i malo popaprena sa maštom dotukla me na najgori mogući način. Jer naravno da mi je taj dan stiglo 47 poruka prijateljica sadržaja:
-"AAAA...kako te pitao?"
-"I kakav je?"
-"Kad ćeš stavit sliku na fejs?"

O, sudbo kleta!Ostat ću stara i neudata! Utopit ću se odmah tu u Rogoznici... Ta Ofelija Rogoznička ću postati! Poludit ću.
Da... Drama je to bila. Drama mog mozga. Nakon par dana smogla sam snage shvatiti tu priču kao nešto iole komično, te sam ju podijelila sam ukućanima. Na kraju je moj svekar Ćićo rekao:
-"Pa, Karmela dušo, ako ti je to tako bitno ja ću ti kupiti prsten pa ti aj govori da ti ga je Mile kupija."

Moram li reći da sam skoro pristala. Potez očajnika.

A moje prijateljice, one mi od tada stalno poklanjaju Čokse - čisto da ne zaboravim ;)

još jedan dan je prošao...

lotaidorian.blog.hr

Danas na povratku s posla razmišljala sam o tome kako mi je glava puna razno raznih ideja i misli i shvatila sam kako ih želim podijeliti s nekime. Iako inače nemam vremene niti da odem na wc, jer sam zaposlena majka s dvoje malče djece... bacila sam se u istraživanje o bloggu. Baratanje s računalom mi se svodi na face, gmail i ono drugo vezano uz posao. Moj suprug, kao profesor u Algebri naprosto je zgrožen mojim nepoznavanjem osnovnih kompjuterskih "pravila". Zato se unaprijed ispričavam ako naiđete na koju kardinalnu grešku!! Kako nemam točno određene teme o kojima bi pisala, mislim da ću se posvetiti svakodnevnim brigama... o ljubavi, obitelji, poslu.... moram priznati da od kada radim u Domu za starije i nemoćne osobe imam teškoću koordinirati poslovni i privatni život. Često se u 4 sata vraćam kući mrtva umorna i nemam volje za ništa. Daniel (moj suprug) radi popodnevne smjene, odmah po mom dolasku izlazi iz stana i ja preuzimam brigu o djeci. Dakle, nakon 350 dragih starčeka koji me uhode čitav dan i imaju bezbroj pitanja dočekaju me klinci Dorian (7) i Lota (1,5) koji su puni energije i imaju još i više pitanja i zahtjeva. Iako ih obožavam, moram priznati da jedva čekam deset sati, kada se svo troje ušuškamo u krevet pred televizor i gledamo Nicolodeon i Dorianovu najdražu seriju Big Time Rush. U crne dane ne vidim smisla u životu u kojem robujem obavezama i nemam vremena niti za kavu... bojim se da ću ostariti čekajući neku promjenu u životu. Ali opet, kada sve skupa zbrojim i oduzmem znam da sam borac i da se ne predajem i da idem dalje. Nesiguran posao u statusu vježbenika, uvijek premalo novca, nedostatak vremena za sebe, sklonost bježanju od problema i stvarnosti, sve je to moj život i želim ga podijeliti sa vama!!!! nadam se uspješnom druženu...vaša nova blogg mama!!

Ledeni BANZAIII!

umornooko.blog.hr

Ova ideja je, ka i miljardu sličnih, potekla iz Amerike. Reka bi moj pokojni dida da nimadu pametnijega posla pa se prolijedu vodon, a još stariji od njega bi mudro dodali staru poslovicu „kad vrag nije jema ča radit, onda je trpa materi lug u ...“ znate već di, ovo čitaju i maloljetnici cerek
Ali za razliku od pusti monadi koje su same sebi svrha, ova jema i humanu notu:
Pomoć oboljelima od teške bolesti kriptičnoga naziva ALS oli još manje razumjivo na latinski „amyotrophic lateral sclerosis“, bolest živčanoga sustava koja u puno slučajeva dovodi do smrti, a još nema efikasne metode liječenja.
Nekome, ne da mi se sad pitat barba Googla kome, je palo napamet, ajmo se polit ledenon vodon da skrenemo ljudima pažnju da svi tribamo pomoć pri traženju likarije za otu boleščinu.
Puno triba za žabu u vodu natirat, ljudi su bili prilično maštoviti pri izmišljanju načina kako se šta efektnije isprolivat ...

Jedan od njih, Sir Patrick Stewart je, ka pravi čovik, otklonija mogućnost prolivanja po glavi, vengo je lipo napisa ček i meknija led tamo di mu je i misto – u čašu viskija!



Zločesti momčić estrade Charlie Sheen je lonac kojin se proliva napunija sa pinezima zanamisto ledene vode ...



... i da ne nabrajan još nebrojene varijacije između ove dvije krajnosti. Jema bit da su i većina nji pri toga ispisali ček/uplatnicu/whatever jerbo su, od početka akcije, prihodi fondacija za ličenje ote bolesti naresli za miljardu posto.
Kako se priko Facebooka ovi izazov širija brže vengo gripa španjola nazad sto godin, bilo je samo pitanje vrimena kad će se zavaljat i našin medijskin prostoron. Doša je, malo brže vengo san mislija, red i na mene. Danas kad san doša sa posla, otvorin fejs i jeman ča vidit: Tiho Melvan, moj fejs-prijatelj, ...

 photo tiho_ku17E0ina_zps87efbf4d.jpg

... inače malo je reč čovik i po, nominira mene i još dvoje, Mislava Luketina i Ivanu Matković.
E baš ti fala lipa, Tiho, mogu ti reč da san osta ugodno iznenađen. I počašćen, dapače! Tribalo je zato brzo djelovat. Srića da mi Zakonita još nije spremila mudantine, ispraznija san sve leda iz frižidera u lavel za prat robu ... najprin je tribalo sve namistit, stativ, fotoaparat, tajmer, pišiću, kakiću. Triba li reč da san zaključa vrata od banja, da mi znatiželjnici ne upadaju na „set“ party
Najprije san mora , glede moje prilično trodimenzionalne figure, isprovat je li banj dovoljno veliki da stanen u kadar, da se vidimo i ja i lavel cerek

 photo priiprema_zpsbe4051b6.jpg

OK, probno snimanje je prošlo kako Bog zapovida! Sad je doša oni najmokriji dil posla ...



Nisan reka koga nominiran. Pomalo, sve u svoje vrime, cukar dolazi na kraju!
Mene su, za današnje doba, krivo odgojili, pa uvik dajen damama prednost.
Mislija san se koju ću meknit na prvo misto, jerbo ga obedvi miritadu, ali evo neka prva nominirana bude SANDRA ZOKIĆ, buduća predsjednice Europske komisije, i neka niko ne misli da se zajebajen ... samo počekajte još malo!
Druga nominirana neka bude DIJANA PUTNIK, najoštrije novinarsko pero u svi sedan Kaštili, a i šire, rekli bi iz dobro informiranih krugova.
Treći i blaženi meju ženan neka bude NENAD SOKOL, najbolji Moralićev recepcioner i meštar od interneta ... teško da ćete nać koji portal u Kaštila u kojemu on nije jema svoje prste, makar na početku, a jema i više nego po jedan u svako selo! party
Eto, sad san miran, jerbo san daleko pri zadanoga roka od 24 ure učinija ono zašto me je Tiho nominira.

A ono najbitnije? Jesan, jesan, šušnija san koju kunu ...

 photo uplatnica_zps20be80aa.jpg

Sitnica, nije vridno spomena, neka nas ča više makar ovako pomalo šušne, da pomognemo onima kojima je u ovi momenat gore nego nama samima. Kad van god dođe z ronzat na ovoga i onoga ... sitite se samo oni koji nisu jemali sriće, i jedina in je želja da ča pri ozdravidu.
Ako je još koga volja uplatit koju kunicu, evo računa na koji san i sam uplatija, ako van je tlaka prepisivat sa slike:

HR0223300031553355921HRK
UDRUGA OSOBA OBOLJELIH OD ALS-A I DRUGIH RIJETKIH BOLESTI NEURON

Zdravi i veseli bili! mah mah mah

Statistika

Zadnja 24h

30 kreiranih blogova

505 postova

831 komentara

433 logiranih korisnika

Trenutno

13 blogera piše komentar

47 blogera piše post

Blog.hr

impressum

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se