novi korisnik

kreiraj blog!

registriraj me!

cool

Isključi prikazivanje slika

20

sri

08/14

Toplo je …. fajhtno….

mekon.blog.hr

Tak.. malo pripovedam sam z sebom … jee.. navek sam biral zkim bum …..

Tak ti vreme prolazi..sunce žge kak v Kalahariju.. ja se držim debele sence i hladovine..I nekak ispadne da je najbolše ostati domof.. Celu noč luftam hižu.. vjutro zpustim roletline..zaprem obloke.. i onda prejdem malo po našem lepom Zagrebu..tek tolko da moj Grad ne pozabi na mene.. Ni za nekakšne velke štrapacirunge.. a nis ja nit za preveč dugačko sedenje po brtijama.. Morti me potrefi da se znekim najdem na kratko..se reče..na kavici.. makar ti ja tu črnu vodurinu ne pijem.. A rekel bum ti zapraf.. ni dobro nit te moje Ožujske z citronom preveč zlevati v sebe.. pa se od tega samo još bolše švicaš.. jena.. dve dobro pašeju.. bi pasale i one posle te dve..al onda mi je želudec kak krafski..se napuhne..i ta piva samo bučka i žlabra po trbuhu..



A dok sedim pri svojemu domu ni takšna velka potreba za tekučinom.. mirno sediš.. ništ ne delaš..gdo bi delal kaj po takšnem paklenskom vremenu.. no.. morti si nekaj malo pospremim.. prekopam celi oni..Internet.. I na kraju si zemem libru i čitam.. Me zajdne vreme nekaj spopalo..pa čitam stare i prastare libre z moje stalaže.. Of čas imam pri ruki i pod okom debelu libru oneg Čarlsa Dickensa.. Život i doživljaji Nikolasa Nicklberyja.. Mi se čini da sam ja tu libru čital gda sam išel v srednju školu.. Od onda stoji .. A je to ..se reče..izdanje od 1959. leta..kaj bi značilo da je ta libra meni ostala još od one moje pokojne bake ..plemenitašice.. Jeee.. imam ja dost teh starih libri ..još od vremena Kralevine..Endehazije.. i vse na ovam.. Se prikupilo okol dve hilade tega.. pa nekaj držim na stalažama po hiži.. nekaj po škatulama na tavanu i podrumu.. nekaj sam prenesel v onu moju brvnaru..nekaj su si pobrala moja deca.. Pa si ja z vremena na vreme zvadim kakšnu staru zaprašenu libru i čitam ju znova .. Znaš.. to su stari romani gde se vse događa nekak laganejše neg v ovim novim librima.. A meni je fest interesantno čitati kak se negda pred sto i več let živelo v Londonu.. Pa isto tak rad imam oneg Balzaca..taj je opisival živlenje po Frančiji..al zemeš kakšneg ruskog..veliju..klasika pa znaš kak je negda davno bilo v Rusiji.. Vse su to pripovetke z naravneg..stvarneg živlenja.. nisu to glupave zmišljotine.. Sam nema tomu dugačko čital i pjesme.. onak mi je došlo pod ruku.. oni Federico Garcia Lorca.. morem ti reč da je težko čitati..zapraf razmeti te nejgove stihove.. Moram poiskati negde na stalažama .imam i oneg .. Edgara Alana Poa.. taj taki piše fest mračne stihove.. A tu mam pri ruki su mi se našle i pjesme kaj ih je naškrabal oni naš Arsen Dedič.. Brod u boci.. Pa te pjesme ne čitaš od početka do kraja kak kakšni roman..pjesme se čitaju onak.. gda ti dojde..pa pročitaš jenu ..dve..pa ostaviš za.. drugi put.. A za vsakom pjesmom si nekaj o tem razmišlam.. jeeee.. i onda zadremlem v svoji fotelji… Evo.. viš.. tak treba.. vse polahko dok su te vručine.. Pa je tak i po zimi.. zimi ti je zima pa takaj sediš v topli hiži i nekaj čitaš.. ..no pa bumo o tem po zimi škrabali..
Narafski.. z jutra odmah poiščeš po Večernjaku vijesti i najnovije događaje.. Morem ti kazat da su to vsaki dan vse veče cirkusarije i bedarije.. kaj vse delaju ti politikanti.. gda to čitaš neznaš zapraf dal bi se smijal al bi plakal.. vse to zgledi i kak komedija al kak tragedija.. Pa gdomu to oni lažeju..a lažeju tak da to prokužiš za jen čas.. I ništ ih ni sram zato kaj ih narod mam otkrije kak lažljifce.. A kaj bi se sramili lagati gda se ne sramiju fraksti i gepati od naroda. A ljudi samo po cajtungama iščeju najnovije vijesti gde je kaj i kolko poskupilo.. gdo je koga prevaril.. gdo je maznul državne peneze.. kak si je kakšni politikant prisvojil stane..hiže i kilometre zemlišta.. I tak… Onda prejdeš na onu Črnu Kroniku.. to ti je vse skroz črno.. pa je jen vbil drugeg.. dva su oplačkala tretog.. tri su stradala v oni saobračajni nesreči.. baba prevarila muža..a of ju je stukel kak vola v kupusu.. pa je tat provalil v kioska i fkral cigaretline..onda je nekakšni z pištolom počistil zlatarovo zlato.. I tak malo po malo dojdeš do kraja Večernjaka.. i onda čitaš gdo je vmrl … Pa vse dobro pazim da ne preskočim obavijest da sam i ja vmrl.. ha …….Ma.. fučkaš taj Večernjak..vse je to isto.. i po onem Internetu nema več kaj spametnog najti..tam je još gorše kak vsega tega ima i preveč..
I onda malo spregledam one naše Forume.. Fejse.. Bloge.. To ti je negda gda je začelo bila dobra zabava i kakti nekakšna zamena za žive ljude.. Pa je i vse to prešlo vrit.. zapraf mislim da su se ljudi zasitili tega.. Lepo ja velim da se buju ljudi jenog dana spominali i družili kak negda.. v brtiji.. na vulici.. Ovak si gledel v ti komad stekla spredi sebe i spominal se z nekakšnim..a nisi nit znal gdo je taj i kakšni je.. Tu si mogel bit i car i prosjak ak si štel.. nigdo ti ni mogel ništ.. Zapraf ja sam na taj način i stekel nekakšne poznanike pa i sličnomišlenike..ak se to more tak na brzinu najti..barem tak zgledi.. No.. nema veze..glavno da se najdemo kak živi ljudi i pospominamo se jen drugom v brk.. Pa to ne važi za ženske..one nemaju brke.. A morem ti reč da su ljudi sasvim drugačiji v pravem živlenju od oneh na komadu stekla.. Ove kaj sam ja fpoznal su sasvim dobri i jenostavni ljudi.. i dobro se razmemo gda se ponekad najdemo zkup.. Pa i ja skoro ništ ne škrabam po teh Forumah.. nit Fejsu.. tu i tam nekaj na ovem Blogu..tek tolko da je tradicija nastavlena.. A to kaj ja škrabam o mojem dragom Gradu Zagrebu..to je moja namera da zbudim prave Zagrepčance.. pa zgledi da ih je fest malo..al pa pretvrdo spiju i nemreš ih zbuditi … A tak ti je to.. vse se menja.. ide vreme ….

Viš.. ščera mi je odgovora poslal oni moj virtualni pajdaš..Zagrepčanec.. z oneg Zagrebačkog firtla tam prek velke bare.. Na… človek voli svog Zagreba kaj je stareši to večma.. A bi se reklo..gda nekam dalko prejdeš i dost vremena iztekne..onda buš i pozabil kaj je negda davno bilo.. pa drek.. kaj si stareši to te više vleče na ono negdarnje.. Taj moj pajdaš je skupil lepa leta na grbači.. i ja verujem da bi zutra došel kmeni v goste gda bi mogel.. al kaj. Leta delaju svoje pa se nit gibat več ne moreš kak negda.. I kak zgledi taj moj pajdaš i ja nebumo se nigdar vidli.. šteta.. mislim ja da bi imeli kaj pripovedati o našem Zagrebu.. A ja sam pred dost leta bil v ti nejgovi Avstraliji..v Sidneju.. imam tam i ja nekakšnu familju.. pa v to vreme nis čul za teg Zagrepčanca . V to vreme ni bilo još teh.. veliju.. društvenih mreža.. A je ti moj Zagrepčanec bil na začetku nove Horvacke tu pri nami v viziti.. pa nit on onda ni znal za mene.. Viš..kak se ljudi kaj imaju nekaj zajedničkog obilaziju…. I tak.. si gruntam ..pa nemreš v Zagrebu videti človeka i po dvajset let..kak da bi v zemlu prešel.. A gdo zna.. morti se baš taj pela v trajvanu v prvem vagonu a ja v zajdnem..
Ti vrapca..kak ta vručina loše dela za pamet.. svakaj si zmišlavam.. a dobro kaj imam velku tikvu pa se pamet lahko rasteže po njoj.. Je..je.. vse se po vručini rasteže.. i železo i smola..i nokti hitrejše rasteju.. koža se obesi.. je.. da.. koža… hmmmm …. Ništ..pemo dalše.. Pa sam več rekel da ja domof nemam oni klima uređaj.. ne zato kaj nemam penez..neg ga jenostavno nis trebal.. Bogmeš sam si ovo leto začel premišlati da si ga kupim.. Evo.. sedim domof v zamračeni biblioteki.. tak ti ja nazivlem ti moj del hiže gde su libri..kompjutor .. muzika.. šrajptiš.. i kak god okreneš ni preveč friško.. od jutra je hiža lepo razhlađena..pa kasno popoldan se i tu začne toplina skuplati.. I čim padne kmica onda ja bežim van na terasu iza hiže.. pa onda tu sedim v kmici i uživam na friškom zraku kaj dojde gor od mojeg pajdaša Suseda z Medvedgrada.. Je..pa i taj moj Sused.. to ti je jen moj pajdaš.. Habsburgovec.. se zaprl v tem Medvedgradu i nejde dole ni da mu celu gajbu pive ohladiš.. morti za dve bi.. Pa se čujemo prek teh mobitelof … al nema taj preveč vremena.. mora puže pobirat za paprikaš delati.. a kak zgledi i one coprnice gor mora bedinat..ha .. No..baš sam se razkokodakal.. kak nekakšna baba na plotu.. Pem zdaj ipak malo škrabati o mojem dragom Zagrebu.. nekak sam se denes vlenil.. pa kakšnu slikicu zvleči z aparatlina.. od ščera ga nis spraznil .... A vjutro pemo spet na španciranciju …

............. Serbus ..............................


101. ću ga zvati

misli2204.blog.hr

Bajka

Nekako s jednog proljeća (kao u onim bajkama), bršljan vjetrom (bez pitanja, bez dopuštenja) korijenom čvrstim od početka kad sjeme još bio je, pred vrata moja došao je. Što proljetne kiše životom zvale se, ljeti moje kapljice vode bez razmišljanja za sutra u danas danu dopuštale mu da raste. Bršljan, bez očekivanja uzimajući sve što dano mu je, rastao kao zaštitnik bez maske Z, zrake sunce uzimajući sebi, sjaj mjeseca u noći blistao na listićima njegovim. Pazio na snove, duljio san. Ni zvonce malo vidjelo se više nije.
Dobrota je bršljan pitala i odgovor dobila. Duhovi i sjene ni pitale nisu, u pruženoj ruci razmicali (crvenu jabuku što otrov je skrivala) osmijeh nudili. Prijateljice nudile se biti, s ogledalom skrivenim u njedrima nošenim. U svojoj samoljubivosti smijale se ružici maloj u bršljanu izrasloj.
Što može im ona, tako malo i istinski lijepa? Ni dobrota njena ništa im ne može, dok njihovo trnje rašireno je, uvjerili sebe oni jesu. Tko ubosti mogao ih je, tko zaustaviti u pohodu osvajačkom da zarobe svijet?
Ni trebao im nitko nije, ni mačevi oštri ni strijele ravne. Presudiše sebi sami, u samoljublju svojem svijet skratili, u bršljanu se izgubili da lutaju u kutku bez svjetla i puta.
Bršljan kao zaštitnik pravi prepusti mjesto svoje ružici lijepoj. Uljepša ona dane, obasjava noći i osmijehom ispuni praznine one.
Kao u bajci pravoj, sreća otkrije zvonce i pozvoni na vrata da priča traje i dalje. I ne bude više samo riječi na papiru, već u govor lijepim glasom pređu. Odzvanjale note s pianina starog, plesni koraci prelazi iz sobe u sobu. Sunce im svjetlo bilo, a mjesec i zvijezde snove im tkali.

Istina

Noć u kojoj ću sve boce ostaviti potpuno prazne, u kojoj ću svaku čašu razbiti. Noć u kojoj ni alkoholi destilarija raznih pomutiti mi razmišljanje neće. Položiti ću sve kraljeve i aseve pokerom ojačanim, flash kraljevske obitelji pomoći im neće. Ni „kupe“ ni „špade“, kad pozovem na red odgovoriti neće moći. Zašto mi opet „tučeš“ kad izgubili smo unaprijed, jer „baštonima“ i „dinarima“ na izazov se ne dam. U prvoj boci zaljubljeni pogledi će se izgubiti. S drugom ću ljubav utopiti. Što s trećom da radim? Neka riječ voljeti izbriše. Zajedno (dok još smo tu riječ znali), i ručicama dječjim skupa je trošili, tek možda u četvrtoj bijeloj boci, mirisom ruske rakije s previše otopljenog leda ostaviti ću tamo gdje mjesto joj i je. Ali, uvijek i uvijek to „ali“ i u petoj mi se javi. Čaše sam razbila, petu ispijam s pravim mirisom što boca je samo može dati, da tebi zelenim očima zbogom kažem. I nemoj slučajno u šestoj što sreću znači, da pronađem te opet tamo. Jer „ali“, utopit ću te u moru plavom (u dubinama mojim).

Pjesnik sam htjela biti

Nisam ni mjesec, djevojčica sam
Nisam ni zvijezda, sjati ne znam.
Oblak kako da budem kad krila nemam.
Sunce je toplo i sjajno, a ja hladna kao kamen.
Nebo bih mogla biti, ugostiti i mjesece i zvijezde.
Suncu i oblacima bijelim domaćica dana postati.
Vještica bez metle kako da budem,
S ružnim nosem i bradavicom na njemu.
Dobra vila s čarobnim štapićem
Da biti ću to.
Djeci ću uspavanke pjevati,
Zaljubljenima poljubce slati.
Voljenima još ljubavi dati.
Jednog dana se pojaviti
I još poneku riječ napisati.


Cijelu noć Tratinčica zaspala nije, zadatke svoje izvršila je. Lutale joj misli k poljanama zelenim, razigrala nožice svoje opet, više nego što trebala je. Zaustaviti ne zna se ona, kao da jedna i druga i pomalo treća greška joj dovoljna nije. Dijete kad probudi se u njoj, igri kraja nema. Odrasti već jednom, glas je opomene. Bumbar prstićem svojim, leptir raširenih krila. I zastane ona, pred zoru novoga dana. Pero zlatno u ruke, riječi na papir stavljati krene. Razumljive riječi samo sebi znane, drugačije nikad znala nije.
Jutro se javilo, doručak zvao. Buđenje bugenviliji objavi i novom danu na ocjenu krene.

Primadone među nogama!

lunachick.blog.hr

Baš kad pomislim kako je ova zemlja zaista napredna i divna, neke me činjenice potpuno razuvjere u to. Evo, upravo mi je potvrđeno kako u Ujedinjenom nam Kraljevstvu ginekološke preglede obavljaju liječnici opće prakse ili čak i medicinske sestre. No, prije nego me neka medicinska teta napadne, oduvijek sam ih branila i govorila kako bi im dala super-velike plaće jer čiste (i jedu) govna svaki dan i fakat im ne bih bila u koži.

No, za Boga miloga - pa nemrete mi to radit! Medicinska sestra uzima papa-test u lokalnoj ambulanti, bez da itko postavlja bilo kakva pitanja. Super kaj sam to čula prije nego sam uopće pomislila kako je prošla godina dana od kada sam se popela na taj odbojni stol i pokazala međunožje stričeku u bijelom s velikom, iritantnom lampom (koja te dodatno ubije u pojam). Ginekološki pregled je najčešće doista nelagodan za mnoge žene i tu zaista mogu pohvaliti hrvatske privatnjake koji se za oko 300-400 kuna zaista potrude da se osjećaš ko ljudsko biće, stoga me ovo zaista šokiralo. Oni to zovu 'office gynecology’ i tvrde da su potpuno osposobljeni za takva postupanja s pacijentima.

Čak sam naišla na članke o toj temi i žene poput nas (koje smo navikle da nam određene organe pregledavaju ljudi koji su se za iste i specijalizirali) nazivaju razmaženim primadonama! Najčešće govore kako su to žene iz SAD-a i istočne Europe koje troše dragocjeno vrijeme ginićima, a sve to ovdje može napraviti i medicinska sisterka, bez problema. Hm, malo zbunjujuće. Ovdje znači ideš profiću dok si u zaista u banani. Ne znam kaj da mislim o tome. S jedne strane, njihove bolnice, usluge i ophođenje s pacijentima su zaista na visini, no izgleda da ću za sada obavljati svoje godišnje preglede u lijepoj našoj.

Kada sam jednoj teti ispričala kako sam zaista zadovoljna sa svojim ginićem u Hrvatskoj, koji mi okrene ekran i pokaže science fiction filmić mojih jajnika, koji odvoji vrijeme kako bi mi ispričao gdje je što i kako radi te je čak jednom otvorio i knjigu punu slikica i objasnio mi anatomiju žene iznutra pri određenim ženskim pojavama u tijelu...Škotkinja je ostala paf. Samo je rekla: 'Wow, amazing!' Pa da, ispada da smo mi Hrvatice vrlo napredne i...razmažene.

Izgleda da ću morati malo oguglati i lupiti samu sebe po razmaženoj guzici. Ne znam kada ću se, doduše, uputiti k sestrici u plavom s štapićem u ruci, ali znam da faking Easy Jet prestaje letjeti za Zagreb. To je činjenica koja će utjecati na moje ugodne susrete s hrvatskim stručnjakom-picologom!

Imam osjećaj da ovdje možeš završiti tečaj za jednostavne operacije i po kućama vaditi mandule! Zato valjda ljudi misle da je ovo zemlja velikih mogućnosti. Možda upišem tečaj za pilota (imam dovoljno iskustva s video igrama) pa tko zna - možda me zaposle u nekoj avio-kompaniji, na pola radnog vremena, ako tu i tamo neka razmaženka treba skoknut do svog ginića u domovinu. Tako će određeni dijelovi moga tijela i dalje uživati u tom primadona-tretmanu.

Ma zamisli kako mi žene „puno tražimo“! Pih, whateava!

Mudre riječi

huc.blog.hr

 photo hucova_gitra_zpsc57b1148.jpg

Moja baba sa majčine strane doživjela je, štono bi se reklo, fine godine. Preživjela je dva rata i četiri države. Sjećam se, jedno jutro složio sam neizostavnu tursku kavu, pa smo sjeli za kuhinjski stol.
- Dakle, baba, o čemu je sve to bilo – upitao sam ju engleski konstruiranom rečenicom.
(Baba, what was all about?)
Umjesto dogovora osmjehnula se blagim, buddha iz predgrađa, smajlom.
«A ne-ne, nećemo tako», pobunio sam se «doživjela si duboku starost i mene doista zanima o čemu se tu radilo? Molim te, sažmi meni za ljubav, za ljubav svog unuka prvijenca, sve te dane, sate i minute, ispljuni bilo kakav, iako bih preferirao, mudar zaključak.»
Baba se ijope osmjehnula istim onim, za prosječnog Europljanina iritirajućim, pasivno agresivnim smajlom.
«Neodgovorno se ponašaš, draga moja», upozorio sam ju « ja doista želim ZNATI, ja naprosto izgaram za ZNANJEM, i iskreno govoreć' već sam pomalo lud od sve te potrage za SADRŽAJEM, ekstenzivno – SMISLOM, lud od sveg tog artističko-udbaškog promatranja, osmatranja, zamjećivanja, uočavanja, bilježenja, od sveg tog traganja za repetriajućim uzorkom, u povijesti, u svakodnevici, u trenutku, za uzorkom koji će mi budem li dovoljno ustrajan, dovoljno budan, dovoljno oštrouman, napokon otkriti božji blueprint, božju nakanu.»
Bez obzira na moj očaj i blagu nervozu dočekao me isti onaj blaženi buddha smile.
«Prljavo igraš, starice», uzdahnuo sam obeshrabren i srknuo kavu.
Pogledala me samilosno, pogledom bistrim kao gorski potok. Zapravo, nikada nije bio bistriji, osim možda, u trenutku njene smrti.
„Nemam vražjeg pojma“, rekla je smijuljeći se.
„Ne vjerujem ti“, odvratio sam poput uvrijeđene frajle.
Nastavila se smijuckati.
Bio sam uvjeren da mulja i ljubomorno čuva svoje spoznaje.

Treća je godina otkako je preminula i ja je se (očekivano) spominjem u fragmentima. Tipkam riječi kraj otvorenog prozora, prežvakujem prošlost, rekonstruiram viđeno i doživljeno. Predamnom titra plamičak iz replike rimske uljanice koju sam kupio u suvenirnici u El Djemu. U daljini, sa crkve sv. Franje na Opatovini javljaju se zvona. – Večernji zvon, kad čujem plah, osjećam tad, proljeća dah – odmah se sjetim stihova pjesme koju smo kadkad pjevali uz gitaru, nas dvoje, baba i ja. Oh, imali smo sjajan repertoar! Da samo znate: Bele rože - nežne rože, Ulicama kružim, Bolujem ja, Imam jednu želju, Jesenje lišće, Tužna je nedjelja... Većina starogradskih pjesmi i romansi bila nam je u malom prstu.
Nakratko napuštam tipkovnicu, osluškujem crkvena zvona. U smiraj dana oživljuju mirisi. Kanda se ćuti rajski vrt. I lepet krila, kao da se čuje. Pripaljujem posljednju cigaretu.

Nemam vražjeg pojma.

Kad razmisliš, niti boljeg, niti iskrenijeg odgovora živ čovjek ne bi mogao dati.

(18.kolovoza, 2014.)



-----------------------------------------------------------------------------------------------------

Playlist:

A duša boli
Bele rože, nežne rože
Bolujem ja
Crven fesić
Da smo se ranije sreli
Emina
Fijaker stari
Hajde kato
Hladan vetar
Ima dana
Imam jednu želju
Ja bih hteo pesmom da ti kažem
Jesenje lišće
Kad bi ove ruže male
Kad ja pođoh na Bembašu
Kad sam bio mlađan lovac ja
Kad te vidim na sokaku
Mislio sam da je život
Marijana
Moja mala nema mane
Na kraj sela čađava mehana
Nate mislim
Oj jesenske duge noći
Osam tamburaša s Petrovaradina
Oči črnje
Ribara starog kći
Sve moje jeseni su tužne
Što to šušti bagrem beli
Ti si rajski cvijet
Te tvoje oči zelene
Tužna je nedjelja
Ulicam kružim
U ranu zoru
U Stambolu na Bosforu
U tem Somboru
Za jedan časak radosti
Zlatan prsten

19

uto

08/14

Ona koja je došla sa kišom

kodnatee.blog.hr

„Prije nekih pola milijuna godina, negdje na južnoj zemljinoj polutci, živjeli su crveni ljudi na crvenoj zemlji bez ploda, poharanoj toplim ljetom.
Narod se prehranjivao od ulovljene ribe iz obližnje rijeke i nekoliko zalutalih životinja.
Bobice odavno nisu vidjeli. Suha zemlja više ništa nije imala za dati.
Tu noć, zvijezde su se složile u znaku velikih kola i iskusniji u plemenu su čudno pogledavali u nebo kada se isto zatvorilo. Počela je kiša.
Rodila se djevojčica. Nazvaše je „Ona koja je došla sa kišom“.

Izmjenjivale su se godine i godine dok kiše opet nisu stale. Plesali su uz zvukove bubnja po toploj prašini i tapkajući barama koje su kratko ostajale na površini, otrgnute od hlapljive zemlje.
Večeri su provodili učeći, to nije bilo obično učenje. Sjedeći u krugu, mudraci su usmenom predajom prenosili znanje prepoznavajući učenike koji su spremni.
"Ona koja je došla sa kišom", slušala je samo vjetar i gledala odsutno u daljinu, priče ju nisu zanimale. Nitko joj to nije zamjerao, donijela im je kišu, sa njom i hranu.
Učitelj je znao kako njen duh samo spava, ali da u isto vrijeme, pomno sve i "piše".
Jednog dana došli su Drugi, zbog zemlje. Otrgnuta iz krila majke, odvedena je zauvijek. Osakaćena i osramoćena.
Više nije pronašla stazu sreće. Njen duh i dalje nemirno luta obalom rijeke tražeći put natrag…ka kući…“

Opet je stiglo njeno vrijeme. Vrijeme kiša.
Često sam znala pročitati kako su četrdesete najgluplje godine, prestar si za pobunu, a premlad za kraj.
Za jednu ženu, ovo su najbolje godine. Više ti se nigdje ne žuri, nisi u kasnim dvadesetima pa da se moraš udati, roditi djecu.
Koliko krivih savjeta za jedan život. Imam vremena za sve.
Tek sam na pola puta.
Iako, da smrt sutra krene po mene, rekla bih joj: -„Dobrodošla“. Jer život i nije neka bajka.
Rođendani me nikada nisu radovali, ne zbog godina i starosti već zbog spoznaje koliko sam ih prošla.
Moji duhovni prijatelji na to bi mi rekli: „Stara duša“.
Ne želim vas zamarati filozofijom života, ni davnim indijanskim običajima, večerima provedenim uz vatru iz kamina i onu pravu, koja dolazi iznutra.
Želim samo taknuti svakog od vas i probuditi nešto…možda će to biti i uspavana zvijer koja će me na kraju progutati, možda i neki topli osjećaj ili riječ koja će se aktivirati u trenutku najveće potrebe.
Svi djelujemo, uloge su, rođenjem, podijeljene. Postanimo bolji ljudi.

Ja sam i Ona sa „Perom“ i „Ona koja je došla sa kišom“.
Davno prije sam znala za moje prijateljice „Riječi“, nitko ni na faksu nije mogao pisati bolje referate, makar se radilo tek suhoparnom gradivu, začinila sam ga sa puno ČŽŠSĐDž koje ovaj jezik nosi. Letjela su kod mene uvijek slova, a ne samo to, često; čaše i tanjuri…
Željela sam upisati žurnalistiku, nikad nisam ni sumnjala u uspješnost sebe u toj profesiji.
Uspjeh ili neuspjeh stvar je izbora i afiniteta, manje slučajnosti i sreće.
Pokojni stric me je odgovorio rekavši: uvijek stigneš biti novinarka, daj, završi nešto konkretno, uostalom, kao najstarija od nas sedmero, morala sam voditi brigu o svima. On je tada vodio veliku firmu sa preko 2000 ljudi i brinuo za bratovu djecu. Danas nema te firme, nema ni njega, otišao je sa 44, tata tek sa 34. Prerano su „izgorili“ za ljude koji nisu vrijedni njihovih života.
Neću ponoviti istu grešku.
Nisam upisala novinarstvo, iz drugog razloga, jer uvijek moram po svome… Novinari su kritični, cinični, zajedljivi, površni i što je najbitnije, djeluju nakon nekog događaja ili pojave. Post scriptum, to nije moja rola. Nazivam ih lešinarima.

Prošli smo vrijeme i rata i prve ljubavi.
Vjerojatno danas negdje čuči iza ovih lažnih profila jer tvrdi da još me voli.
Bio je moja prva velika ljubav, za mene je to tada bila svetinja.
Slijedi uobičajena priča, otišao je za drugom; bila je plava i imala velike sise.
Od tada, više na sise ne gledam isto.

Prolaze i dalje godine, stigle su i četrdesete.
Nigdje ne žurim. Udati se više neću.
Prekrasna djevojčica, moja najbolja mala prijateljica, osoba je na koju ću prenijeti sve svoje strasti, one prema životu, prema ljudima koje razumijem i volim, unatoč, njihovim slabostima i grijesima.
Ispraviti ćemo ih zajedno, jednu po jednu.
Nikada više ispravaka ne ide odjednom, tako ni dvije jedinice ne mogu popraviti u istom danu.
Ispričavam se i onima koje sam nehotice povrijedila i molim za oprost.
Žao mi je što neke nisam na vrijeme zgazila.
Ponekad štetočinama ne smiješ dozvoliti puno kretanja jer ugrožavaju ostalu Vrstu, ali svejedno, i njih volim.
Jer i kad gazim, radim to nježno.
Čekam opet svoju kišu i svoje sunce.
Vatru života.

Vožnja zagrebačkim tramvajima

kodnatee.blog.hr

Najčešće na posao idem tramvajem, automobil je ovdje meni stres na stres.
Podsjeća me i na neke, ne tako davne dane, kada sam jutro započinjala sa dva telefona na uhu, prolazeći kroz sela i ne vidjevši ništa.

Danas više gledam i bolje slušam.

Vožnja tramvajima može biti zanimljiva iako jutarnje gužve, umorni i nezadovoljni ljudi i nisu neko društvo za razbuđivanje.
Ali ljeti je drugačije, ne čuju se glasna telefoniranja majki koje svoje školarce upozoravaju na manje računala, TV-a i više učenja, redoviti obrok i umiruju svađe sa sestrom.
Jutros je bila veća tišina nego obično, nije se čak ni komentirala aktualna politička situacija, službenice ogovarale svoje šefove.
Najslađe su mi one, koje okrenute leđima ne znaju da slučajno, njihove i poznajem, ali svejedno sam kimnula sa odobravanjem jer zagrebački šefovi nešto su ufuraniji od onih iz ostatka zemlje, ukoliko, u poslovnom smislu, ostatak i postoji.
Koliko puta sam se i sama stresla na spomen imena svoga šefa, nije bilo odlaska u dućan da prodavačica nije lupala po kasi glasno govoreći: Ajde Liniću, požuri…- čekajući račun.

U tramvaju je politika nezaobilazna tema. Znaš tko će pobijediti, a tko izgubiti.
Znaš i kakav auto tko vozi, tko je s kim, tko koga ne voli.

Bandića svi vole.

Preko puta mene muškarac, muškarac sa brkovima.
Ne volim ta sjedala gdje gledamo jedni u druge jer ipak moram paziti da li je sve na svome mjestu.
Na križanju Maksimirske, sat, kazaljke spojene, nasmiješim se tim sitnim znakovima i pomislim: netko misli na mene.
Brzo povučem smajl jer meškoljenje muškarca preko puta mene, lagano popravljanje frizure i češkanje iz uha ukazuje da bi mogao krenuti u napad.
Napravim ozbiljnu facu jer stvarno sam zabrinuta, prvi znakovi starenja su kada te gledaju samo oni +60.
U svakoj vožnji, najmanje jedan.
Tobože, nezainteresirano gledam kroz prozor, a zapravo zanimljivo ih je promatrati kraičkom oka.
Neki se trgnu kad skuže da su promašili stanicu, a neki izlaze gdje i ti.
Ovisi.
Nakon Kvatrića se dalje ohrabrio i upitao me vrlo domišljato pitanje: - Gdje ide ovaj tramvaj? Ljubazno mu odgovorim: - Glavni kolodvor.
Nisam bezveze naglasak stavila na brkove jer taj me je i sačekao i pitao da li idemo u istom pravcu i čak, pozvao na kavu.
Drznik jedan.
Odbila sam sve po redu.
U tome sam, kažu, vješta.

Jedva čekam da se ti brkovi ponovno vrate u modu.

I tako, danima, odmaram dušu lagano se vozeći, nigdje ne žureći, slušajući ljude i gledajući cestu.
Čudim se ovima u vozilima, nervozno se ubacuju u drugu traku, zapisujući, usput, narudžbe i sastanke.
Puno sam naučila i o braku, muževi dok voze žene na posao, stisnutih usana i krutih lica razgovaraju.
Nije to umor, to je kronično nezadovoljstvo.
One sa BMW-om nikada neću ni pogledati.
Ti su uvijek umorni, neobrijani, u izgužvanim košuljama, ispijeni.
Krv im piju njihove pijavice čije održavanje ima svoju visoku cijenu.

Za vrijeme studentskih dana, nisam koristila javni prijevoz jer u Osijeku se svugdje moglo stići i pješice.
Doduše, nije bilo ni klimatiziranih tramvaja, mi smo ih popularno nazivali „Treska“ i stvarno, sve se treslo.
I danas se drma.
Osjeti se bujica nezadovoljstva, ta jutarnja tišina ukazuje na ozbiljnost situacije.
Bojim se tišine.
Kada narod utihne, oluja počinje.




Ništa

ziz.blog.hr

U stvari nije imao budućnost kao što je želio. Imao je nešto poput ništa. Osjećaj je bio toliko jak da mu nije smetao ni miris mokraće koji je dopirao iz madraca, ni paukova mreža na stropu. Ni spavanje sa strašnim snovima koji su ga pritiskivali.

Samo je li težina doista strašna, a lakoća divna. Zastala sam i namrštila izraz ogorčenog oklijevanja.

Moja porođajna priča

famousblue.blog.hr

(jesen, 2013. godine)

- Gabi, Gabi, puko je vodenjak, otišla je! – uzbuđeno vičući, susjeda me dozvala na balkon. Otišla je u rodilište Nikolina čiji je termin istoga dana kada i meni. Znači, prekjučer. Zbunjeno podijelim radost sa susjedom, još se zbunjenije nasmiješim i vratim se u kuhinju dovršiti rezanje baklave s višnjama. Hoću li ja ikada roditi? Upitam samu sebe preživajući sada već drugi komad kolača. Ako ne rodim uskoro, skuhat ću sva jela ovoga svijeta, ispeći sve kolače i dobiti sve kilograme. Službeno je, sve trudnice koje poznajem rodit će prije mene. Ne mogu više. Psihički, fizički, duhovno. Luda sam. S obzirom na to da je u pitanju prva trudnoća, prvi porod i prvo dijete, ja ne znam što me čeka niti sam u potpunosti svjesna što proživljavam u ovim posljednim trenutcima suživota s Jerkom. Optimistična sam i nestrpljiva. Osjećam ženu u sebi koja je samopouzdana, hrabra i snažna, pomirena. S vremena na vrijeme, pojavi se u meni ona mala Gabica koja tri dana nakon vađenja krvi onemoćalo kuka nad nanesenom boli. Mogu li ja to? Šetam svakoga dana, kuham nekoliko puta dnevno, izbjegavam vagu i divim se veličini trbuha. Želim roditi. U nedostajanju buduće uloge, po stanu nosam pripremljen novorođenački jastuk i nunam ga. Mogu. Želja za Jerkom veća je od straha.
Ženin čas i smrtni čas. Rečenica koju cijelu trudnoću vrtim u glavi i promišljam. Čas. Označava porod, dakle ženin čas i smrt, smrtni čas. Kakvo je porod iskustvo ako je posredno kategorizirano sa smrću? Filozof u meni tješi malu radoznalu Gabicu zaključkom kako je biblijski pisac muškarac koji u iskustvenom neznanju i istovremenom strahopoštovanju prema ženi u/i čudu rađanja, ne nalazivši pravi termin, a nazivajući ga ženinim časom, porod stavlja na pijedestal i daje mu vrstu misticizma kakvu ima samo smrt koja je objema spolovima nedokučiva. Uostalom, da je to toliko strašno, ne bi žene rađale.
Četvrti je dan poslije termina, budim se s istom mišlju: „Još uvijek nisam rodila“. Pregledi plodove vode koji se sada odvijaju svakog drugog dana i CTG ne pokazuju skori porod. Ginekolog je mjesec dana prije termina predvidio da bi Jerko, ako dogura do termina, mogao doseći četiri kilograma. Moj je termin prošao, a trbuh je ogroman. Opet se tješim. Lakoća poroda ovisi o otvaranju, a ja ću garant, jer sam si ja tako odlučila, roditi prirodno i brzo, bez induciranja.
Prijepodne prolazi sporo, kao i vrijeme koje je nakon 10. listopada, što se mene tiče, stalo. Marin dolazi na kavu, Damir javlja da bi mogao naletiti poslijepodne. U vremenu između Marina i Damira sjedim u blagovaonici i suprugu pjevam sve pjesme Doris Dragović kojih se mogu sjetiti. Nazivam sestru na posao da mi pomogne u prisjećanju. Iako oboje ne slušamo Doris, nagovaram Dinka da nauči Baklje ivanjske pa ćemo u duetu. Smješka mi se, udijeli pusu i odlazi na posao. Ponedjeljak je, radi do 20 h, preda mnom je dugo i dosadno poslijepodne. Damirova kava skraćuje vrijeme iako sve o čem trenutno mogu razmišljati i razgovarati stane u nekoliko riječi: „Bebo, izađi van“. On djeluje kao da razumije. Na odlasku je pomilovao i blagoslovio trbuh.
Ostajem sama, prepuštam se kauču, televiziji i drijemežu. Ni za što drugo, osim toga i kuhanja, nisam, a stvarno, kuhati i jesti više ne smijem. Gospođa vaga pokazala je sedamdeset i četiri kilograma, to bi bilo sedamnaest kilograma u devet mjeseci. Pada mračak, s njme u stan upadaju Luka i Eni. Zadrže se kratko, dobace koju o veličini trbuha i odu. Vrijeme je za baklavu s višnjama. Vijesti na televiziji baljezgaju i bljuzgaju, a ja ionako gledam samo da gledam. BH kontrakcije muče me već tjednima, no sad su "baš baš". Nešto curka. Ma ne može biti! Šetnja kupaonica – kauč skratila je vrijeme, Dinko je došao s posla. Radostan i u neznanju, donio je vrećicu čipsa. Dijelim s njim svoju sumnju na otjecanje plodove vode. Zaključujemo da bi to moglo biti to. Počinju nekakvi čudni trudovi. Ništa, trebali bismo krenuti. Stojim spremna na ulaznim vratima, trudna do zuba s koferom uz nogu, Dinko zastaje da opere suđe. Smijemo se i okinemo pretporodni "selfie".

(to be continued)

Ljubav je na selu - br.2

belator.blog.hr

Kak je prošli post dobio taj naziv sasvim slučajno, zbog umora, ostavio sam ga , nije mi se dalo ispravljati. A i nema potrebe, može ostati taj naslov.
U ovom postu neće biti toliko boje kao u prošlom, jer ovim postom selimo većim dijelom u rane 70-te.
A neke fotke još dalje u prošlost.
Ne znam kako vi, ali ja obožavam gledati stare fotke, i to baš one crno-bijele. Uvijek mi je to bilo fora.
I današnje neke si ostavim crno -bijele kad fotkam neke obiteljske, baš zbog toga jer ih obožavam.
Ovaj post bit će priča o dedi i baki, a nekako je povezana sa prošlim postom, jer Ficho je sada tamo.
Samo ovdje je riječ o dedi i baki dok još nisu to bili, odnosno ima fotki dok se još nisu ni poznavali.

Pa ako volite pogledati nekad te stare slike, ostanite s nama.

Dakle, ovo je on....frajer deda.....


.....možete si misliti koji je frajer bio sa pilom.....dobro, nije samo ganjal ženske, veli da je bil dinamovac (još je uvijek) i da je najmanje 50 puta išao tim motorom na tekme u Maksimir....nekad ih se vozilo tri, nekad četiri na motoru.....


.....ali osim na tekme išlo se valjda i nekam van na plesnjake.....a žene, motori, plesnjaci, sve to nekak ide skupa....


...a ne nije to Fichina baka.....to je valjda neka suseda.....ne znam , reko mi je deda tko je to ,al sam zaboravio....hm, trebalo je tog zagorskog veseljaka nekako uloviti.....

.....nije velika razlika u godinama, da ne mislite da je sljedeća fotka baš iz tog vremena......baka je još mala, eno je dolje desno.....


...ali evo jedne iz ranih sedamdesetih.....čagica....uspjela je baka ćopiti dedu :)).....


Ove dalje fotke sam odabrao tek toliko radi toga jer su mi fora iz nekog razloga.

Na ovoj je jedan čovjek koji mi je isti onaj "Cinober" iz Gruntovčana ako se ne varam....


....ova je isto iz Gruntovčana donekle, zbog one žene u pozadini : "Isusek, Isusek "........pak buju se napili......


.....ružiona....


... i jedna morska.....


Eto, to je crno-bijela ljubav puna boja.
Nismo našli dedu dok je bio mali, ali imamo još jednom baku.......

povratak ....

suncokreti11.blog.hr

Dakle,

nevera od života je prošla, more se smirilo i nastala je životna bonaca .....

Sad je pravo vrijeme da se vratim tu gdje sam jednom nekoć i bila .....

Dolazim uskoro ...

Još jena trajvanska pripovetka …………

mekon.blog.hr

… da ni smešno bilo bi žalostno …………




I tak ti se ja pelam v trajvanu.. narafski od Kustošije prema gor..ha..razmeš.. No.. kak i navek.. ja ti se stanem v vuglec pri vratima.. tak imaš dobar pogled na celi trajvan.. pa vidiš gda zajde nutar kakšna zgodna ženska.. a i vsaki put gda se vrata otpreju dobiš malo friškog lufta .. zapraf v vuglu je najbolše jer te nigdo nebu trknul.. zgazil ti papke.. zahakljal z cekerom.. i još ima dost prednosti spredi drugih mesta…. Več sam ti kolko put izpričal kak se v trajvanu svakaj more videt i doživet.. kolko put zna bit fest zanimlivo pa se otpelaš i dalše neg si štel .. Znaš.. v poslednje vreme su fest začeli kontrolirat karte.. a kaj.. loviju švercere..To nije ni najmanjše lepo gledeti.. to gda kontrolor pričepi kakšnu žensku kaj ni kartu štancala.. A navek ti je to nekakšna sirotinja.. se mam vidi da nema penez za takšni luksuz v Metropoli.. I kaj zdaj.. koji put se ženska plače i cendra kak nema peneze.. druga bi se žalila kak je kartu pozabila domof na gredencu.. treta kopa po taški i cekeru pa tvrdi da je karta tu negde.. jena pak pokuša pobegnut spram vrata.. i tak.. vse ti je to žalostno.. Kolko put bi ja takšnem nekom rad tu kartu platil.. to ni ništ..al je ona kazna takšna da se mam zašvicaš.. Čuj.. ti kontrolori navek vloviju samo ženske brez karti.. mužki im zmakneju čim trajvan stane..a i ti trajvanjski žohari zaobiđu kakšneg muškog kaj nema kartu.. Jenostavno kakti pozabiju na nejga.. Jeee.. se nejemput desi da ti kontrolori dobiju po frnjoklu ak je švercer kakšni rabijatni tip……….. Al ima i kavalirof.. Ovak ….
Jemput sam gledel onak zdalka kak su dva kontrolora vlovili žensku brez karte.. Aaaa.. ta se ni dala preveslat.. Gda ju je kontrolor zgrabil za ruku.. kakti bu ju zvlekel van z trajvana.. ženska je začela kričat …. Upomoć.. napada me.. manijak.. pusti me.. ne diraj me… ljudi pomagajte….. I kaj se je desilo.. Jen onak malo bolše razvijeni mlajši mužki se progural do njih.. teh kontrolorof..pa je jenog tak maznul prek vuha da se of mam zrondal na pod.. I dok mu je kolega štel pomagat.. trajvan je spet stal a of mladi je z ženskom prešel nekam čez vulicu.. I znaš kaj.. vsi su putniki v trajvanu dali za praf toj ženskoj brez karte i tom mladom človeku kaj je oveg vdrapil prek vuha.. I tak su se kontrolori pokupili kak pesi i prešli …. Pa su i cajtunge o tom donesle vjest…




A ovo kaj bum ti zdaj zpripovedal je bil posebni doživlaj v trajvanu…
Znaš tam na Ilici pri Selski cesti je trajvanska stanica.. I navek tu ima fest ljudi kaj čekaju trajvan.. pa dost njih prihaja gor z brega.. z Svetog duha z bolnice .. pa največ stari ljudi kaj se jedva krečeju i trebaju mam slobodneg stolca kireg im.. narafski nigdo ne ponudi pa moraju prosit.. Sramota..al tak je to.. Ljudi sediju na stolcu i tak uporno glediju čez oblok kak da nigdar nisu vidli Ilicu.. A vse samo zato da ne vidiju gdo morti stareši stoji pokraj njih.. Stoga baš ja fest retko sednem v trajvanu.. Mam se pokraj mene najde kakšna stara pa puše.. stenje.. jamra.. tak da ti je bistro da bi ona rad si sela.. A najgorše mi zgledi gda me odostrag onak potapša po ramenu pa me lepo zamoli…. Mladi gospon.. bi me pustili da sednem… Kak ne.. izvolte.. ja sam navek uslužan.. A znaš.. ta kaj me snubila za stolec je mlajša od mene.. vrabec ga dal.. Več sam jemput rekel da si bum pustil dugačke sjede vlasi do ramena tak da se vidi da i ja imam nekaj let na grbači.. A ovak sam fort obrijane tikve z vojničkom šiltericom.. črne naočale.. Levis rubača.. pa ti to vse nekomu zgledi kakti da sam ja nekakšni šmrklivec.. Ti vrapca …baš svakaj.. ja stari kojn …pa šmrklivec… bah…
No.. pa sam začel pripovedat kak je taj put to bilo v trajvanu .. Kak sam rekel ..tam na Selskoj ti svakakšni zajdeju v trajvan.. a posle deset vur je najgorše.. Znaš tam na početku vulice je ona velka cirkva Svetog Duha.. pa tam imaju oni.. Karitas.. se još reče.. Pučka kuhinja.. Eee.. tu ti dolaziju razna sirotinja.. bezkučniki.. klošari.. skitnice.. cigani i vrag bi ga znal kakšne još vuši.. Dolaziju na ručak..zapraf.. dobiju tu skuhanu hranu v svoje rajnglice kaj ih prineseju..A gdo ni donesel rajnglicu.. taj dobi teg čušpajza v najlonsku vrečku.. pa gor zafrkneju na čvor i deneju v svoje torbe.. Pa im tam te častne sestre još koječega natrpaju v nijhove torbe.. vrečke.. cekere.. A tu ti dolaziju z celoga Grada.. pa kak drugač neg z trajvanom.. narafski.. takšni se švercaju.. a kaj gda nit za kruheka nema… I tak ti denes na Selskoj v trajvan zajde jen sitni čovečuljak..saf pohabani.. ofucani kak da je zdaj z kanalizacije zišel.. Znjim je v pratnji jena ženska.. onak.. prek pedeset let.. Bog dragi.. ta je pak zgledela kak da su je spodi trajvana zvlekli.. Sva je bila v nekakšnim dronjkima.. imela rubec na tikvi.. bogmeš ni bilo farbu teg rupca za prepoznat..razčupane vlasi joj strčiju na vse strane.. Ono kaj je interesantno i kaj te mam v oko štrecne je to kaj je ta ženska visoka.. široka.. i okrugla kak da bi dve velke bačve jenu na drugu del .. Čim su zašli v trajvan mam su se ljudi začeli micat proč od teh.. čuj.. tak su smredli da to ni bilo za zdržat .. I lepo su se stali v sredinu trajvana i v jeni ruki držiju svoje cekere a z drugom se držiju za štangu.. Of mužki samo šuti pognute tikve.. ni moči videti kolko ima let.. a ženska gledi čez oblok i celo vreme nekaj potiho mrglja sebi v bradu ..
I kak je trajvan malo bolše zabremzal tam pri Slovenski.. of mali tutlek se je skorom prekobicnul kak je odletel od štange.. Ni mu ništ bilo al se je nekakšna juhica..al retki čušpajz razlijal po podu trajvana.. Ljudi su se začeli još bolše odmicat pa i naglas prigovarat.. Nooo.. gda je ova korpulentna pohabana ženska prek tikve šupila teg maleg čovečuljka skorom je pak odletel na drugi kraj trajvana … Zdaj je on začel tu babetinu prosit za oproštenje i da se bu on vrnul nazaj po drugu juhicu.. Bi da vrag razmel kaj su vse mrgljali.. sam se čulo vsakih par sekundi kak baba veli tom pingvinu.. Idijot.. i to na saf glas.. Kak je nastal celi cirkus ljudi su se v trajvanu pomalo podsmehivali.. A kaj.. je to i žalostno i smešno ..



Tak ti trajvan več juri na Mali Plac pa se ljudi kaj izlaziju dižu sa stolca.. I of mali človek kaj je ostal brez juhice.. a juhicu su putniki raznesli po celomu trajvanu.. zaleti se prema jenom praznom stolcu i sedne si.. No.. evo ti mam za njim i te ogromne alapače.. ljudi dragi.. gda ga je spet puknula odostrag po tintari mam se je zdigel i njoj prepustil stolec.. No.. kak se baba naprčila da se bu smestila v stolec.. tak joj je gromoglasni prdec z guzice izletel kak da se oni Đambođet uzdiže z aerodroma… Eeee to je bilo za poscati se kak su se ljudi začeli smijat..al neki i glasno zgražat .. Nastala je prilična galama pa je čak i vozač trajvana dok je stajal na Malom Placu došel videt kaj se događa.. valjda mu je negdo od putnikof rekel.. Čudil se je taj kaj se to razlijano ljepi po podu.. komadi kelja.. krumpireki i vse drugo kaj je onem jadniku ispalo z cekera.. Samo je zdigel obrve gda je videl ovo dvoje kak lepo mirno .. baba sedi a tutlek stoji pokraj nje.. a zdaj dok je ona sedela on je stoječki bil ravni znjom.. I tak.. vozač trajvana samo zdahne.. slegne z ramenima.. i prejde dalše pelati trajvan.. A ja sam zišel dol na Trgaču.. pa neznam kak je bilo dalše

………… Serbus ……

Zlatna krila

impossiblev.blog.hr

4. POGLAVLJE

Leni je parkirao automobil pored oronulog sivog kamioneta koji je pripadao nekom klincu iz prvog razreda. Ema je zaista pozvala sve ljude iz škole!
Dok se približavao njezinoj bijeloj trokatnici modernih prozora bez zavjesa, tulum je bio u punom jeku.
Nekoliko Lenijevih poznanika hodalo je prema centru zbivanja držeći svoje hihotave djevojke za ruke. Mnoštvo automobila poznate marke bilo je parkirano na kolnom prilazu ili nešto dalje, a drugo mnoštvo je tek pristizalo. Ti su se klinci baš voljeli razmetati.
Iako je i Leni bio iz bogate obitelji koja mu je mogla priuštiti automobil koji je vozio, nikada se nije uzdizao zbog toga. Vjerovao je da bi bio ista osoba i kada uopće ne bi imao svoj automobil. Nikada nije bio jedan od onih koji su se izrugivali ljudima koji su imali manje ili nisu imali uopće i mrzio je one koji su to radili, čak i svoje prijatelje. Nije oduvijek bio bogat i dobro je znao što znači oskudijevati. Da bi imao to što ima sada, bio je potreban golem trud i neprestan rad njegovih roditelja koji su se uputili u inozemstvo kako bi Leniju i njegovoj maloj sestri jednoga dana priuštili dostojan život. Prevalili su golem put i zbog toga je cijenio sve što je imao.
Glazba je postajala sve glasnija. Leni je pomislio da će ostati gluh ako stane pored glavnog zvučnika. Bio je najpopularniji srednjoškolac u Marioru, ali nikada nije uživao u glasnim tulumima. Odlazio je na njih jer je morao i jer se to od njega očekivalo.
Promatrao je okolinu i neprimjetno se okretao ne bi li negdje ugledao Iris, djevojku koja je jednim pogledom potpuno osvojila njegovo srce. Bit će užasno i neopisivo razočaran ako se ona večeras ne pojavi.
Možda još nije stigla, a možda je već unutra.
Bila je unutra.
Gotovo se sudario s njom dok je otvarao ulazna vrata i ulazio u predvorje obasjano visokim lampama, čiji su zidovi bili crveni i prepuni obiteljskih fotografija i portreta. Od svih klinaca koji su se nagurali u prostrano predvorje on je naletio baš na nju. To ne može biti slučajnost, zar ne?
Val topline prostrujao je njegovim tijelom dok ga je pogledala smeđim očima i uputila mu najblještaviji osmijeh na svijetu. Glasno nabijanje glazbe natjecalo se sa silovitim udaranjem njegovog srca. Postao je nervozan zbog njezine prisutnosti i taj mu se osjećaj svidio.
„Oprosti“, rekao je i poželio sam sebe protresti. Tako je nećeš osvojiti, dodao je u sebi.
„U redu je“, odgovorila je uz još jedan osmijeh i nestala u gomili ljudi koji su glasno razgovarali. Leni nije bio siguran je li ga pogledala onako kako je on nju gledao ili je to toliko jako želio pa mu se samo učinilo.
Ova cura nije bila kao druge. Bila je posebnija, otvorenija, pristupačnija. Nitko mu se nikada nije tako nasmiješio, čak ni Sabrina. Pomisao na Sabrinu izbrisala je osmijeh s njegovog lica i u trenutku je ponovno postao mrzovoljan. Zaljubljeni Leni izgubio se u gomili, zajedno s Iris.
Osjećao se poput najvećeg gada jer je lagao Sabrini, jer se u vezi s njom uspio zaljubiti u neku drugu. Sigurno je brinula za njega. Možda će nazvati njegove roditelje da provjeri kako mu je. Sranje. Ako ih nazove ili se, ne daj Bože, prošeće do njegove kuće, njegova će laž biti otkrivena.
Nikada to nije planirao. Volio je Sabrinu, zaista ju je dugo i iskreno volio i vjerovao je da će zauvijek biti zajedno. Nije se planirao zaljubiti u Iris, to se jednostavno dogodilo. Nije mogao protiv toga.
U početku si je govorio kako je sve umislio, kako mora prestati misliti na nju, kako nema šanse da bude s nekim tko nije Sabrina, a kasnije je shvatio da srcu nitko ne može zapovijedati. Nitko ne može izabrati kada će se i u koga zaljubiti.
„Hej stari“, Rene ga je opalio šakom u rame, onako kako su to radili na košarkaškim utakmicama i treninzima u znak pozdrava i time ga prekinuo u razmišljanju. Bili su prijatelji cijelu srednju školu, ali Leni se često pitao zašto se druži s arogantnim i bahatim tipom poput Renea. U svom životu nije upoznao toliko umišljenog frajera.
„Gdje je Sabrina?“ Rene je upitao. Mahnuo je Emi koja se probijala kroz gužvu s poslužavnikom prepunim kolačića, na što mu je uzvratila usiljenim osmijehom. Nitko Renea nije pretjerano obožavao.
Leni je pokušao ostati smiren. Definitivno nije želio razgovarati o Sabrini, pogotovo ne s Reneom. Osjetio je kako mu se obrazi crvene. Nije znao što bi rekao pa je samo šutio i trudio se izgledati što je normalnije mogao.
„Iris je tu, znaš?“ Rene ga je gledao ispod oka i zločesto se smiješio. Bilo je zaista iritantno znati koliko to zabavlja njegovog najboljeg prijatelja.
„Koja Iris?“ Leni je pokušao slagati. Pogled mu je letio s jedne strane prostorije na drugu iako se silno trudio zadržati ga na jednom mjestu. Nikada nije znao lagati i ponekad se prekoravao zbog toga. U ovakvim trenucima dobro bi mu došlo. Bilo je dovoljno da ga netko pogleda u oči i shvati koliko je nesiguran u to što govori.
„Nemoj meni pričati“, Rene je glasno govorio prolazeći rukom kroz svoju kratku smeđu kosu kao da je tom radnjom želio naglasiti koliko je zgodan. „Samo se pobrini da najprije prekineš sa Sabrinom. Cura te stvarno voli.“
Leni mu se unio u lice. „Možeš li, molim te, pričati malo tiše?“ Bio je spreman svaki čas puknuti i odalamiti ga. Reneovi glupi komentari bili su zadnje što mu je večeras trebalo.
„Ok, ok, sori. Samo, obavijesti me kada bude slobodna, možda konačno dobijem šansu kod nje.“
Te su riječi na Lenija djelovale poput oštrice koja mu prodire želudac. Ni u jednom trenutku nije pomislio da bi Sabrina mogla biti s nekim drugim, nekim poput Renea. U njegovoj je glavi pomisao na njega i Iris izgledala više nego dobro, ali pomisao na Sabrinu s nekim drugim nije bila prihvatljiva. Možda je to znak da je ne treba ostaviti i da je još uvijek voli.
Nadao se da će Rene otići gnjaviti nekog drugog, da neće reći ni jednu riječ koja bi ga mogla dodatno uzrujati. Umjesto da shvati da nije pravi trenutak za neslane šale, Rene je rekao: „Čovječe, ti si se ozbiljno zatreskao u tu malu.“
Dvije djevojke koje Leni nije znao začuđeno su blenule u njih, spremne iste sekunde proširiti najnoviji trač.
To je bilo to. Kap koja je prelila čašu i pretvorila bujicu Lenijevih osjećaja u eruptirajući vulkan. Više nije mogao zaustaviti svoje ruke koje su snažno odgurnule Reneova prsa.
Netko iz gomile je povikao: „Tučnjava!“
Rene ga je najprije iznenađeno pogledao. Nije se tome nadao. Bio je naviknut da Lenija može piliti do krajnjih granica. U trenutku je izraz njegovog lica postao bijesan, a ponos poljuljan. Spremao se zadati mu udarac.
Izgledali su poput dva gladijatora u sredini arene dok su ljudi iz škole navijali i urlali. Leni nije bio svjestan što radi. Zar će se stvarno potući s najboljim prijateljem pred ljudima koji su to jedva čekali? Znao je da tučnjava s Reneom neće rješiti njegove probleme, mogla bi mu samo zadati još veće.
U glavi mu se vrtjelo. Nije bio siguran gdje se nalazi. Zamućenim je pogledom uspio vidjeti Reneovu šaku kako se brzinom munje približava njegovom licu. Izmaknuo se u zadnji tren. Silovito se okrenuo i progurao se kroz gomilu začuđenih i razočaranih lica. Osjećao je kao da će ga progutati svojim znatiželjnim pogledima. Ljudi su bezosjećajni, tako bolesno bezosjećajni. Zar ih je tučnjava dvojice prijatelja mogla toliko oraspoložiti?
Začuo je Renea kako ponosno viče: „Kukavica!“
Nije ga bilo briga, neka ispadne kukavica. Na kraju krajeva, to je već neko vrijeme i bio. Najobičnija kukavica koja se bojala priznati što osjeća.
Izjurio je u Emino stražnje dvorište ne obazirući se na ljude s kojima se sudarao. Otišao je dalje od mrzovoljnih pušača koji su stajali okruženi smrdljivim oblakom dima. Nadao se da će mu svjež zrak razbistriti misli, no to se nije dogodilo. Bila je sparna ljetna noć, a povjetarac je bio jedva primjetan.
Osjećao se poptuno nemoćno. Sjeo je na tlo i ustao gotovo istog trenutka kada je iza sebe začuo nekoga kako govori: „Jesi li dobro?“
Omamljeno se okrenuo. Najprije je ugledao crvene balerinke na njezinim bijelim nogama, zatim bijelu haljinu s crvenim cvjetnim uzorkom i traper jaknu podignutih rukava. Smeđe šiške neposlušno su padale preko njezinog čela i tamnih očiju, a ona ih je uporno odmicala rukom.
Iris.
Djevojka koja je u isto vrijeme bila osoba za kojom je žudio i glavni uzrok svih njegovih problema, a da toga nije bila svjesna.
„Dobro sam“, posramljeno je rekao. Ova se večer nije odvijala onako kako je planirao. Ili možda jest s obzirom da je od svih ljudi na tulumu jedino Iris pošla za njim.
„Jesi li možda za šetnju? Želiš li porazgovarati o tome?“ Premještala se s noge na nogu i Leni je osjetio nervozu u njezinom glasu. Njezino je pitanje nekoliko trenutaka odzvanjalo u njegovim ušima. Nije bio siguran je li dobro razumio.
„Ovaj... Može.“
Iris se nasmiješila. „Dođi“, rekla je i poput djevojčice potrčala preko ceste, prema šumi. Leni je gledao za njom i upijao svaki detalj na njezinom malom, zgodnom tijelu. I sam se počeo osjećati poput djeteta, a Sabrinu je otjerao iz svojih misli. Prvi put te večeri bio je zaista sretan i nije to želio upropastiti.


Ljubav je na selu

belator.blog.hr

Iako znam da Ficho uživa, prikupio sam dokaze. Nek budu dokazi na sigurnom.
Naravno šalim se, ne trebaju mi dokazi, znam da uživa kod bake i djeda na selu, a usput je izbjegao dežurni vrtić.
Žrtvuje se :)).
Vidli smo se, družili, smijali se , igrali i sve što već ide.
I mislim si da sigurno i većina djece zapravo uživa na selu. Ficho je ove dane imao društvo, jer su još neka djeca bila s njim na selu ( sestrične).
Sada je opet sam s bakom i djedom i pomaže im u seoskim radovima, koliko stigne između igranja.
Eto malo prikaz zašto ljeto na selu !?
Zato jer to djeca vole !!

.....društva uvijek ima......



...ima i sanjkanja po ljetu.....nisu sanjke,ali je traktor.....



....spust i onda penjanje....baš kao po zimi.....


...selo njima dođe nešto kao ogromno igralište....


...mogu vježbati.......


...mogu biti i istraživači.......biljaka....



...ali i životinjskog svijeta....



....i ne treba previše igrački...ionako je bitna igra....



...naravno da selo traži i neku svoju zaštitu....


...kao i budno oko djeda ili bake.....


.....a djeca kao djeca.....što vide to kopiraju....



...ali nije selo samo za djecu dobro....nađe se tu zanimacija i za malo starije....


....i za tren slijedi okupljanje oko starog oraha.....opojni miris što se širi zrakom jednostavno okuplja.....


....i začuje se neki glas što doziva : juuuuhaaaa !!.....nitko se na to ne oglušuje.....i mlado i staro dolazi bez pogovora....


.... i dok sva vika nekako splasne, čuje se pokoji zveket metala o porculan.......mi radimo to što već radimo. a vi pogledajte još koji pejzaž i još koju boju sa sela......













....naše malo Sunce ostavili smo tamo, a mi krenuli putem grada.....


PS.....nikad kraja ovom postu.......i naravno opet pretjerah sa fotkama, pričom i svime......ali nije ni prvi ni zadnji puta....obećajem :)).....

18

pon

08/14

Komešanje

ziz.blog.hr

Divno je kad žena ima petlju...

Žuta ..................

mekon.blog.hr

Bilo pa se spominalo…. Zapraf je tu navek …………….





To je Žuta..gdo nju nezna v Zagrebu taj baš i ni nekakšni velki fakin z našeg lepog Grada..Žuta je .. jednostavno rečeno.. žicarica.. je..baš tak.. Ide po vulicah i zaustavla ljude.. Lepo vas molim ak imate dve kunice..gladna sam.. nisam jela tri dana.. moram iti doktoru a nemam penez.. I tak od človeka do človeka.. Pa največ po Ilici..Jurišičevi..Vlaški.. Maksimirski i gde ima največ ljudi.. I pazi se.. ak se staneš preveč blizu Žutoj.. maaa.. nebuš dobil buhe..al buš lahko ostal brez geltašna …ha ….

Žuta je došla v moju osmoljetku v Varšafsku iz škole v Draškovičevi.. je to bilo v petom razredu.. Su je od tam hitili van.. Poznati problem.. Velki problem.. Nigdo joj ni mogel stati na kraj.. Je ta delela kaj je štela.. Narafski.. vse same jedinice..smo rekli.. kolci.. ponašanje nula.. a v školu dojde gda joj se hoče ..otide takaj tak..
I se znalo.. Žuta je takšna kaj je nema gdo naredit drukčijom.. Sjebana familja.. tateka ni.. mamica je i sama problem..a Žuta raste na vulici..
I vreme je išlo Žuta je rasla i smo mi dečki najedamput postali fest zadovoljni kaj je ona bila baš v našoj školi.. Pa ni bila v mojem razredu.. neg v susjednom .. Žuta je začela živeti kak prava ženska več sa trinajst let.. je bila onak malo nabita.. ciceki su rano zrasli.. i to je vse kaj joj treba.. I se ni moglo reč da je Žuta bila škrta.. Je dobil vsaki oni kaj ju je tražil..ali keri bi si sam zel.. Ju je bilo dost prijeti za ruku i otpelati nekam v šturc… I smo mi dečki to znali skoristiti.. Znaš.. v to vreme su curičke fglavnom još bile mamine maze.. tu i tam je bila koja malo ..se reče.. naprednija.. razmeš…



Da nebi negdo pomislil da su vsi dečki z škole bili takšni.. Smo to bili mi ..nas nekolko kaj smo bili..bi se reklo.. takaj malo napredniji v odrastanju..pa isto tak pomalo razpušteni.. Večina drugih su v tim letima još bili mamini dobri mali sineki..se reklo.. Tak i cure.. Tu i tam bi se kakšna začela interesirati okol mužkih.. pa se to znalo i moralo mam skoristiti…
I tak su te avanture z Žutom bile svakodnevne.. Prvo vreme gda se je Žuta razpojasala opče nismo išli v školu.. neg navek nekam na zabavu.. Narafski.. smo onda več dimili cigaretline..a bogmeš smo znali i potegnuti oneg Badela.. No kaj.. smo se vlekli po parkima... podrumima ..tavanima.. kaj je negdar tega bilo v svaki hiži na raspolaganju.. Pa ak je gdo od nas bil domof sam..se znalo.. bumo mam naredili tulum.. Zapraf.. onda ta rječ tulum ni bila poznata.. za to se reklo ..žur.. I tak bi se našli v kakšnem stanu.. dopelali Žutu i još kakšnu sličnu frajlicu.. i zabava je začela.. Je znalo bit nas deset mužkih..a samo dve puce.. I je to bilo sasvim dost.. Bi ga vrag znal.. su valjda v ono vreme pucice bile bolše zdržljive i manjše zbirljive neg ove denes.. Bi nas deset celi dan i noć glajzali po tim curama.. pa nit jena ni prigovorila da joj to morti škodi.. A mi mužki v to vreme baš i nismo bili nekakšni velki ljubavniki.. Ono kaj smo navčili o tim stvarima su bile pripovetke stareših dečki.. pa i nekaj smo kopirali z filmova kaj smo gledeli.. I tak je to..zapraf.. vse bilo onak na ..brzaka.. V to vreme nigdo ni mislil na nekakšnu.. se reče...zaštitu.. se znalo samo jeno pravilo.. Da treba ziti dol na predzadnjoj stanici.. To pogotovo ak smo se pri jeni pucici pošlihtali vred.. A je Žuta mogla fest zdržati.. nigdar ni prigovorila.. i gda bi vsi obavili zadovolstvo.. ona je gledela dal ima još gdo..
I je to trajalo jeno leto dni.. pa smo i vsi skup malo postali stareši i su se stvari menjale.. Zdaj su i druge pucice i dečki došli v oni .. se reče.. aktivni pubertet.. gda ih je vse nekaj začelo svrbeti.. to je bilo vreme gda su se vsi poprek začeli zalublivati.. drpati..šlatati.. i sprobavati te nove lubavne stvari…
Je tak i to vreme z Žutom prešlo… nismo je več preveč snubili.. smo je pomalo zgustirali..Zapraf su Žutu pod svoje zeli fakini z Srednjoškolskog.. i je prije kraja osmoljetke otišla z škole.. Moram onak iskreno kazat da z tom Žutom i nismo bili preveč oduševleni.. je..je.. dobro je ona nam došla..al nam ni pasalo kak zgledi.. Nigdo od nas ni z njom nigdar išel po vulici.. Ni bila nekakšna lepotica..onak obična puca.. malo jača.. Al kaj.. je bila žuta.. kak kuruza.. Kuruzne vlasi.. kuruzne obrve.. trepavice.. i vse drugo kuruzno.. pa je čak imela i žute oči.. tak da smo jedva dočekali i one naše druge puce kaj su bile bolše črne….

I to je vreme prešlo.. Žuta je postala skitnica.. problem vsake fele.. rad je i đeparila.. je bila pravi ženski razbojnik.. se tukla kak kakšni muškarac.. Narafski da je to imelo težke posledice za nju.. Vglavnom.. je loše prošla v živlenju…. Nigdar ni nigde delala.. kak ni završila nikakšne škole.. Su je i dalše razni mužki skorištavali.. tukli ju pijanci.. vlekla se z klošarima .. bilo je svakaj.. Čulo se da ima več tri svoja fačuka.. pa su bili negde v domu..
I tak sam ja dugo let pozabil na tu Žutu.. More bit da sam pokraj nje prolazil..pa ju nis ni primečival…. Smo se vsi razišli na vse strane.. Živiš v Zagrebu kak i drugi.. a ne stretneš ni jenog od njih i više od dvajset let.. Čudno je to… Se ljudi zmeniju.. pogotovo ženske.. pa se valjda nit nemremo prepoznati..
A tu Žutu sam ja spazil več prije deset let kak po vulicah prosi i žica peneze.. Pa joj se nis stigel javiti.. morti nis ni štel.. gdo bi znal.. sam pokraj nje prolazil..tek tak.. Znam samo da sam joj par put na brzinu dal nekaj penez..pa je za menom vikala.. nek me Bog čuva.. Ja bi joj dal nekaj više neg drugi..
Pa mi je prije nekog vremena došlo nekak krivo kaj ja tu Žutu ne zaustavim.. pa da znjom malom popričam.. I tak ju spazim jenog dana v Ilici i joj ja velim.. Bok Žuta.. A ona me gledi i pita.. Kaj ti mene poznaš.. Je..je.. velim ja.. dobro te poznam..



I kaj da vam dalše pripovedam.. Smo prešli v Kavalir na Trgaču i pričali dobre dve vure… Svakaj sam se naslušal..pa ništ dobroga.. Narafski da se setila i ona oneh starih dana iz mladosti.. mogli bi tak pričati i tri dni da ne prestanemo .. No..ja sam vglavnom nju slušal.. Pa sirota nema več z kim pripovedat.. I dalše stanuje v centru Grada v istem pohabanom podrumu gde se i rodila… A ta Žuta nema nikakšne zarade.. nit gde dobiva kakšne peneze.. zapraf .. .. mi je rekla da ima par stotin kuna socijalne pomoći… I tak denes mora žicati.. tu i tam nekaj fkrasti kaj bi imela malo više.. Pa nju ..veli.. nigdar nigdo ni štel zaposliti ..No jeno je čvrso rekla..Nigdar se ni kurvala nit drogirala.
Nejzina djeca su več odrasli ljudi.. pa ona sama nezna gde su ni kak denes zglediju ..
I tak je ta Zagrebačka puca još i den denes ista.. frajerica..žicarica.. Pital sam ju zakaj žica baš za dve kune.. Veli da ak prosi jenu kunu onda dobi one pohabane Lipe.. ak žica dve.. onda ziher dobi jenu …Vidim i da je friško ofarbala vlasi.. Pitam ju od kud joj penezi za frizera.. Nema..veli za takšni luksuz peneze.. Jenostavno prejde v neki drugi del Grada i sedne si pri kakšnoj frizerki i naruči šišanje i farbanje.. Gda je gotovo.. veli da nema penez i … prejde kolko hitrejše more.. A veli da još more i bežat ….ha …
Moreš ju vsaki dan sresti v Gradu..osim gda je v reštu.. neki dan me zažicala sladoled pri Vinceku.. I dobro špreha po zagrebački… ljuti se na dotepence.. Cigane i Rumunje … kaj joj deleju konkurenciju…

… ……. A kaj… bilo pa prošlo …… zapraf.. još je tu …….. Bok ……….

Statistika

Zadnja 24h

30 kreiranih blogova

494 postova

767 komentara

359 logiranih korisnika

Trenutno

12 blogera piše komentar

30 blogera piše post

Blog.hr

impressum

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se