novi korisnik

kreiraj blog!

registriraj me!

cool

Isključi prikazivanje slika

18

uto

11/14

NEPOZNATI KONJANIK

pametnizub888.blog.hr

Image and video hosting by TinyPic

Nepoznati konjanik sjedio je sam na konju. Zapravo, pokraj konja – na goloj zemlji; njegov ne uvijek suvisli vranac dopustio mu je ovoga puta da ga osedla, ali ne i da ga uzjaše. Nepoznati konjanik bijaše zbog toga razvidno uzrujan, preliven hladnim znojem poput svinjskoga buta u višednevnom pacu (jer je i agonija nepoznatog konjanika glede uzjahivanja trajala već više dana).
Naiđe putnik namjernik, sav u ritama. Na glavi je nosio maramu toliko iskrzanu da o tome nema smisla govoriti. Torzo mu umotan u gunj u toj mjeri raščerupan da na to nema svrhe trošiti riječi. A na stopalima dokoljenice vremenom unižene do razine stopalica i kaljače tako ukaljane da ti se život zgadi, ako kojim slučajem već nije (razumijemo se – stari smo životarci u ovom poživinčenom užasu).
„Oooooj“, reče putnik.
Nepoznati konjanik ne odzdravi.
„Što bijaše?“, upita putnik i momentalno uzluči tekući problem: „Ne uzhaja ga?“
„Ne“, odgovori nepoznati konjanik ponadavši se. „Već treći dan.“
„Možda ti mogu pomoći. Sličan sam slučaj imao prije dobrih deset godina, na modrim terasama Gulbenstana. Bilo je ljeto slično ovome, kiše su padale danima, a lile noćima. Imao sam kćer za udaju i od svakog sam prosca tražio da preda mnom obavi nekoliko mađioničarskih trikova, rukovodeći se onim prastarim stihom još prastarijeg Rumija: 'Ne izvodi, molim te, život sam po sebi dostatna je iluzija!'. (Zanimljiv i dragozgutan podatak: Rumi je rečenu versu istihovao u noći punog mjeseca, kad uopće nije bio u formi i kad ljiljani Zagrosa slabo peludaju, ako ikako.)
Bilo kako bilo, kćer ostane neudana, a ja se, uslijed stanovitih životnih silnica, nađoh u obranom grožđu. Otada lutam i živim od milodara raznoraznih slučajnika, namjernika i inih suzodolinara kakav sam i sam.“
„I to je tvoja priča?“, upita nepoznat konjanik.
„Jest.“
„Veze nema s mojim neuzjahivanjem vranca.“
„Nema.“
„Zašto onda…?“
„Zato. Đijaaaaa konjo!“, poviče putnik namjernik udarajući neuzjahanog vranca bridom desnog dlana po sapima, žvalama i po ormi.
Konj pobjegne u škrtu stepu, u minuti zamakne za rub horizonta.
„Uzjaši sad, ako možeš!“, reče putnik namjernik.
„Aaaaaaaa“, odgovori nepoznati konjanik.
Zapravo, više nije bio konjanik, jer konja se više nije mogao domoći; daleko je i predaleko rub horizonta, tri je dana jahanja do njega, a pješice kudikamo duže.
Nije više bio konjanik – ostade nepoznat.

Glupe kiše madagaskara

anarhandjeo.blog.hr

Kao za inat, taj tjedan kišilo je kao iz kabla u Africi, neprestano, danoćno, neobično i neočekivano, prerano za taj dio godine. Tako se barem zaklinjao naš vodič.Klima je, u svakom slučaju, više podsjećala na londonsku ili zagrebačku, negoli južnoafričku.
Vodič je bio simpatičan čovjek; afrikanac od nekih četrdesetak godina, sudeći po prosjedima po njegovim gustim, sitnim kovrčama, na kosi, ali i bradi također. Iznad svega, ponosan na ljepote i magiju svoje zemlje, te je svaki dan požrtvovno vodio po dva safarija dnevno, pa čak i jednu noćnu, tj.- ponoćnu turu. Bio bi neodoljivo simpatičan, ali i apsolutno dosadan i neumoljiv, ako bi se netko od turista slučajno nećkao da ide na safari; iako nas je sve više, svakog dana, željelo ostati u udobnosti hotelskog restorana, u kasinu ili uz bazen; neki iz čiste obijesti i dosade, a ostali ponajviše zbog ružnog vremena. "Ceste" u Africi nikad nisu ugodne, kao ni posve sigurne, a nisu ni uvijek baš sasvim prohodne, čak i kad ih ne poplavljuje pet dana neprekidnih pljuskova.
No naš vrli vodič- gonič nekako bi nas svaki put uspio (natjerao) sve natrpati u svoje šuplje staro vozilo. Bili smo mokri već kad smo ušli u njega, toliko je jako pljuštalo. Takve, nakon, napola mokre i promrzle već nakon 5 minuta, stao bi nas vozati po afričkoj savani. Bio je iskusan, poznavao je sve ceste, staze, pojilišta i lovišta.

Jedan od turista, Robert Stipe, od jutra do mraka pijani škot, povratio je, tijekom jedne ponoćne ture, po nosorogu koji se zaletio u naše vozilo sa Robertove strane; vozač nije na vrijeme primjetio ženku i mladunče što su drijemali u visokom raslinju koje je gusto okruživalo taj dio ceste, pa je prošao preblizu.
Nosorozi su ugroženi, i sve rijeđi prizor, a sad još i jedan smrdi na škotski viski. Možda smrad Robertove bljuvotine odbije krivolovce i spasi barem jednog nosoroga? Rekoh mu da je trebao povratiti onda barem po mladunčetu.

Amerikanka Bernardette Crow, ostala je bez svoje skupe mini torbice, i zalihe litija u njoj(i još tko zna čega): čopori pavijana bi se uvijek motali oko ceste, grabeći hranu što bi turisti bacali, a jedan od njih se ohrabrio, i gurnuo ruku u vozilo, pa je jadna Bernardette proživljavala epizodu krize, već i prije prve prave krize; iako ju je naš vrli vodič uvjeravao, lošim engleskim, da je hotelska ljekarna izvrsno opremljena, naviknuta na slučajeve poput njezinog.

Nisam baš dobro vidio sve te pavijane, a nažalost, ni ljutu obitelj nosoroga, kad sam bio u Africi.

Nisam uspio vidjeti ni krdo slonova danju, u tri navrata; ni čopore hijena na koje bismo nailazili noću. Ali čuo sam im smijeh.Držao sam svoj telefon u ruci čitavo vrijeme, ali nisam njime snimio lavove u lovu, ni zebre i antilope u bijegu, ni žirafe kako plaze dugačke jezike, da pobrste najslađe i nezasrano od ptica i majmuna, s vrha krošnje; nisam uspio snimiti ni kako klečeći, nespretno piju vodu.
Čitavo vrijeme, samo sam gledao u displej, u jednu ukradenu fotku tebe.

>;,)-->

Kriptorhid

anarhandjeo.blog.hr

Laganim korakom, čitavim putem, sve do kraja- ravno do dna bunara želja!
Tempo bez ustručavanja, da; idem dalje dolje. Uz nogu vlasnika mojih genetskih prava.

Poljubit ću stopala božanstva kad kleknem, pa zatim propužem, kao nov čovjek.
Pod uvjetom da uopće sretnem nešto božansko tamo; ali učinit ću to, obožavat ću, bez straha, s apsolutnom, fundamentalnom vjerom.
Slijedim, zasad, noć; bez vize i putovnice, bez identiteta i sudbine. Nema granica, barem u mraku, pogotovo ako poznaš grijeh kao svoj lijevi džep.
Postoji samo život, i sutra; osmijesi i plač. A u unutrašnjosti svefa, unutar alkemičareva jajeta je nada, da iza opne mikrokozmosa, i ljuske dogmi, ipak postoji nešto stvarnije od nas samih.

Jesam li kriptorhid, reinkarniran u opni, posteljici od sna, unutar ljuske od tvari krhke ljudskosti?
Nikad kriptorhid neće izrasti u božje djete, već samo loše križana životinja, različita od ostalih životinjskih vrsta, koliko i pas od vuka.

Pomolio bih se, stoga, prije spavanja, još samo za jedan ukradeni san - nebesa će me ionako zasigurno čuti, u ovo gluho doba - pomolio bih se, ako smijem, za onaj nemir u tvojoj duši. Molim da se vrati. Da goriš ponovo, malena moja, poput absinta: 10% šećera, i 90% otrova. Molim za tebe- da smogneš snage i razdereš posteljicu, da probiješ kroz svoju ljusku.

Pratim pomno najavljenu kišu asteroida, čekajući onog jednog koji će razbiti, dokrajčiti moj svjet.

Ne znam da sam već odavno mrtav od udara, i trunem u zaostalom jaju, u raju budala, luđaka, i lažova.

>;,)-->

17

pon

11/14

Gde smo ono stali ….ha ….

mekon.blog.hr



I gda se z Pimpeka zaputiš spram..Zagreba.. no..dobro..dobro.. kaj se mam jeziš.. dakle.. pemo prema Kvaternjaku..pa ti oko zapinje na tem starim hižama.. baš je lepo videt gda negdo makar zvana malo ofarba tu starinu.. pa malo vredi žlebe.. črepe na krovu.. a v prizemlju makar i da otpre kakšnu žderilnicu.. To je navek ..se reče.. profitabilno..a i ljudi se dobro osječaju gda ih zapuhne oni fini topli šmak z nutra.. Ti vrapca.. kak je meni težko prejti pokraj teh.. Dubravica.. Mlinara.. Pimpeka.. i vsih drugih kaj delaju te fine stvari.. Znaš.. nis ja nikakšni karakter gda se treba donesti važna odluka.. žderat i pit..al samo prejti pokraj tega kak pokraj Turskeg groblja.. maaa. Taj čas sam nutra i makar jen falaček nečeg slanog al slatkog.. Narafski to navek ima svoje posledice a to je ogromna žeđa.. Ha.. evo viš.. sam štel povedat o tim hižama.. baš gledim.. Ona velka ogromna kaj je tu pred dva..al tri leta zgrađena na mestu taki starih hiža.. ta još kak tak dobro zgledi.. prava gradska velka hiža.. I nekak ju je lagše spregristi neg nekaj ovakveg kaj sledi ….



Pa da si človek lasi zpukne z tikve gda ovak nekaj vidi.. A bormeš je to tu nekak na brzinu zraslo.. sam ja videl da se tu nekaj sprema.. pa te onda jeno vreme ni v inšpekciji.. i pogleč.. Pita se človek koji je bedak nekakšnem drugom bedaku tak nekaj dopustil..ha .. Vrag ga jebal.. kak da je komad stekla opal z neba.. Maa.. nis ja došel z Zanzibara pa da se čudim ..al zbilam ovo tu nemrem sprežvakat.. Pa bi najrajši našeg gradonačelnika.. teg dotepenca z bregof.. za vuho sim dovlekel da to vidi.. kaj nejgovi pomočniki to delaju po našemu Gradu.. Al kaj vredi.. nemaju vsi oni skup filinga za nekaj lepo.. tak sam se zapjenil da bi najrajše zutra sim dožel z pračkom i malo opral to staklovinje …



Tak mi nekak žalostno zgledi ta Maksimirska vulica.. pa ne zbog tega kaj je zdaj jesensko doba i dreva nisu zelena.. I v sred leta ti tu ništ bolše ne zgledi.. ta dreva su več tak stara da su se napol posušila.. i nisu za drugo neg posječ i nova zasadit.. Viš kak su to naredili i drugde po Gradi.. projde par let dreva lepo narasteju i onda je deset..dvajset let vse kak treba.. Jee.. Maksimirska vulica je kakti malo v šturcu.. nema tu nikaj preveč važneg.. tu ti velki glavonje ne stanujeju.. pa kaj bi se onda tu trebalo brinut kak kaj zgledi.. A baš je Maksimirska jena od najprometnijih vulica v našemu Gradu.. trajvani pelaju jen za drugim.. avti se kotrlaju navek.. brez da bude kaj lufta.. i po kmici.. i po suncu.. radni dan ..al nedela.. tu težko moreš komotnu prejti prek ceste.. Viš.. ja sam se malo na cestu stal i del to na kipec..a več mi je nekakšni majmun začel trubit kak da pela hitnu pomoč.. pa baš mu se nis štel maknut…..



Zdaj smo tu na vuglu.. mi se čini Valdecove i Maksimirske.. ta stara hiža kaj ju vidiš.. eee.. ta je tu bila prije vsih ostalih hiža.. Dok je još Maksimirska bila obična prašnjava cesta v ti hiži je bila brtija.. se reklo.. Konačište.. Tu bi namerniki v Zagreb zastali.. malo se počinuli.. zrihtali se prije neg bi vušli u Grad Zagreb.. Brtija se zvala.. Gostiona pri Jureku i Štefeku.. pa se je dost nagađalo gdo su bili Jurek i Štefek.. neki su pripovedali da su to dva prijatela.. drugi da su to dva brata.. i bi ga vrag znal kaj je bilo praf.. Pa ni važno.. Hiža je par put obnavljana .. davno več to ni konačište .. al je brtija i gostiona tu vse do denes.. Otraga gde su negda bile štale za kojne.. kasnejše je lepo vređena vrtna bašča spodi velke brajde.. To su mesto Zagrepčanci dobro poznali jer su to nazivali..Izletište pri Jureku i Štefeku.. Praf za praf.. to je negda bila velka provincija i tu su se Zagrepčanci dolazili gostit i častit..oblokavat i veselit.. Okol su bile livade i vočnjaki pa je to bil..se danas reče.. izlet v prirodu na kraju Grada.. Ja se sječam da je to delalo dosta leta.. pa je najemput zaprto.. i letima je bilo prazno i zapušteno..sam je na fasadi ostal i još je denes natpis kaj se jedva vidi.. Gostiona pri Jureku i Štefeku.. Negde pred kakšnih deset let je negdo štel to spet obnovit..pa je kakti vse bilo zrihtano kak negda.. Je delalo jeno kratko vreme..pa je spet zaprto.. i denes je pak zapuščeno.. i vnutra i pozadi je ona bašča prešla vrit .. Praf za praf.. kak i fajn drugih restavracija.. brtija.. gostiona.. bufeta… je nestalo a zamenili su ih kafiči brez duše i srca… Ni poznato čija je to denes ta stara hiža.. nigdo nutar ne stanuje.. nigdo dole v štacunima ništ ne dela.. a gostiona se samo spomina v kakšnim škrabotinama



Zdaj bum malo zastal tu spredi ove hiže pozadi te ofucane breze.. Eee.. tu je stanovala jena lepa mala.. je imela guste črne lasi vse sfrčkane…loknice.. razmeš.. Jee..posvud je imela te loknice.. No.. sam ja nju upoznal na nekakšnem plesnjaku..pa kak to več svršava.. sam ja nju pratil domof..skroz od Grada cipelcugom tu na periferiju…ha … Pa ni bil problem zajti na trajvan.. ona bi se pelala nutra ja na pulferu..al kaj.. bi preveč brzo stigli.. Dakle.. več prvi dan pemo mi čez Vlašku..več na Kvaternjaku sam ju celu sprešlatal.. iskal sam one loknice.. razmeš.. Pa kak ni bilo preveč velke pobune.. več smo v nejzinom dvorišču pozadi hiže vse stvari stavili na svoje mjesto.. Čuj.. bum rekel onak..praf.. nis je ja zatreskal v tu malu.. jenostavno se njoj dopalo..a meni.. kaj da ti velim….. Pa je to tak potrajalo par tjedni.. i evo mene jemput pri njoj v hiži.. makar ovak hiža ne zgledi velka..al je ima fajn pozadi.. Ima ona svoju sobu .. No dobro.. nebumo fort pri meni domof .. Veli ona da su mamica i tatek nekam prešli i da buju fest kasno došli.. Jee..a kaj.. ja sam tu.. ak me gdo posle hiti van.. ha.. nebu mi prvi put da nekakšni tatek pobjesni gda me najde v nejgovi fotelji..
Gledim ja malo po stanu..ima nekolko soba.. vse to skupi moderni mebl.. debeli tepihi po zviksanim parketima.. Velke slike po zidima.. A nasred jenog zida v ogromnem špajzcimeru je velka slika oneg črlenog maršala.. malo dalše na zidu je zaheftan pravi prafcati mitraljez.. i još par oneh starih puški tanđara..a na jenom ormareku je.. prava pištola.. onak kak za ukras narihtana.. I posvud naokol oni mali stakleni stalki u med staklom fotografije nekakšneg partizana.. Ti vrapca.. pitam ja ovu malu da gdo je taj človek.. Veli ona da je to nejzin tatek.. partizan.. pukovnik.. al ni vojak neg je direktor fabrike cipeliša Zagreb… No.. za čas sam ja nejga pozabil gad smo se začeli valjati po nejzinoj sobi po podu.. I vse je kak i navek prešlo kak se spada i zdaj sedimo na podu pokraj gramofona.. slušamo muziku i premečemo ploče..
Najemput se vrata otpireju kak da ih je Veli Jože z nogom ritnul.. i gliboki glas naredi.. Gasi odmah to.. kasno je ..ljudi spavaju.. I čez vrata u sobu zajde velki človek.. naj mi Bog grehe oprosti.. zgledel je kak ogromni majmun.. Črni..kak i kćer.. kosmati.. obrve kak partviši.. glas kak oni stric Bedanec z Kekeca…. Ostal je zevati gda je mene spazil na podu..a ja sam taki zeval od kak je on zašel v sobu.. Aha.. veli on.. to je to.. a tko si ti.. pita on.. No.. kčerka se je mam snašla i veli da sam ja nju dopratil domof kakti da nju nebu strah po kmici hoditi.. Šuti taj ogromni črni tatek.. pozove mene v špajzcimer i pita kaj si bum spil.. Fala nikaj.. delam se ja fin.. Nudi me z cigaretlinom..pa ja nit to ..fala nebum.. ne pušim.. Hmm. A rajši bi zaraufal cigaretlina neg Boga videl ..
Nejzina se mamica.. nekakšna sitna plava ženskica samo naluknula i rekla da je umorna i da pe spat.. Bilo je več prešla jedanajsta vura po noči.. I ja velim kak ja zdaj odlazim daj e kasno..Al stari veli.. sjedi tu da malo porazgovaramo.. No dobro.. ja sam več došel ksebi.. i ak bu kakšne frke.. lahko bum ja zbrisal.. več sam se nagledel naokol z čim bum starog heznul po tintari…A ona moja mala stalno nekašne grimase dela spram mene a ja nis ništ kužil dal je to na dobro al na zlo vleklo.. I zdaj pita mene taj ogromni majmunski partizan.. vse onak.. v koju školu idem..kakšni sam đak.. gde stanujem.. z čim se zabavlam ..jesam kakšni športaš..i još celu vreču bedastih pitanja.. Narafski ja sam skorom vse zlagal kaj sam mu odgovaral po pitanju moje persone.. Skoro pa sam bi pomočnik svetog Petra v raju.. Stari važno klima z tikvom i najemput me pita.. A tko je Tvoj otac.. Ha.. kaj bum zdaj zmišlaval.. lepo mu velim da je moj japa fačuk taljanskog grofa.. da je moja baka plemenitašica.. a da je i moja mamica nekakšna princeza .. Sluša to of.. a ja si gruntam..dal on to mene spitava kaj misli da bi njemu morti bil kakšni zet..ha.. Ona moja nafrčkana mala stoji v vuglu sobe i dalše premeče gramofonske ploče po stalaži.. I pak najemput opali taj pukovnik pitanje.. A jeli Tvoj otac bio u partizanima za vreme rata.. Hmmm.. kaj zdaj.. to je fest sklisko pitanje.. Al znam ja kak je moj tatek bil ponosni na svoje ratovanje..pa nebum ja zdaj nikaj zmišlaval.. Lepo ja ovem velkom črnom partizanu velim da je moj japa kakti dobar Taljanski državljan prešel služit Benita pa je čak bil z njim prijatel.. a gda su Benita za noge obesili.. moj je japa prešel Adolfu još jeno dva leta.. pa je na koncu služil črlenom maršalu pet let na robiji v Jugoslaviji..
Vrabec ga dal.. se ja više ne sječam kaj sam si ja taj čas vrtel po tikvi..al ovi tetek od te moje male se je zdigel z kauča.. stal se je spodi slike črlenog maršala i spodi mitraljeza.. podbočil se i zagrmel.. Sad si tu i nikad više.. ovaj čas nestani da ne gledam.. I rista se onak opasno podbočil z rukami.. Nis ja dva put čekal da mi to ponovi.. Zgrabil sam svoje cipeliše pokraj ulaza u onak samo v čarapama skliznul čez štenge na Maksimirsku..
Kaj je dalše bilo nigdar nis saznal.. Tu sam malu nakon puno let susrel v kinu Balkan.. pozdravili smo se a ona mi je prectavila svojeg muža.. Vrag ga dal.. taj je mamlaz još gorše zgledel neg nejzin tatek ……

Pemo dalše ………………….. trong>

Oteli me Marsovci !

belator.blog.hr

Nisu me baš oteli, nego su me lijepo pitali.
Pitali da li hoću malo do njih.
Vele da prate sve kaj se događa kod nas, i vele da se sve ponavlja.
Zainteresiralo me, pa sam pristal.
Jedino su mi povezali oči da ih ne vidim i da ne vidim kak smo i kojim putem išli.
Kad smo došli bilo je mračno, nisam ih vidio, ali sam im čuo glasove.
Zvučalo je onak malo kao preko onih računalnih programa modulacija glasova.
Pitali su me kak to da se neki od nas tak ponašaju, kak to da promatramo prirodu i svijet oko sebe nekako drugačije ?
I kak to da neki od nas ne uništavaju sve oko sebe ?
Zanima ih najviše to naše divljenje i promatranje prirode, i to kak gledamo u lišće kao da je zlato i divimo se toj jeseni i svemu.
Ja im velim da je to zato kaj poštujemo prirodu i da volimo primjetit lijepe stvari oko sebe.

E tu su me zaustavili i rekli : e zato smo te i zvali !!
-pa nastavi pričati :
"mi već tisućljećima živimo na Marsu, i znaš , Mars je nekad bio baš kao i ta vaša Zemlja, imali smo sve, i drveće, i lišće i jesen, i jezera, i mora, ali sada nemamo ništa.
Živimo, tu u dubini Marsa i polako pokušavamo ispraviti to što smo s godinama napravili, uništili.
Imamo i mi tehnologiju i napredniji smo od vas u tome, ali nemamo prirodu, ne dišemo kao nekad, sad imamo razna pomagala, kao i ti sad što imaš ovo preko glave, rijetko možemo izaći, skoro nikada.
Tu i tamo svratimo do vas na Zemlju i uzmemo komadić zemlje, koju biljku i sve pomalo ne bi li vratili ono što smo imali.
Zaboravili smo se diviti životu oko sebe, jer kao što vidiš, sve je pusto i mračno, osim tu dole gdje smo kao u kavezu.
Zvali smo te da ti probaš pogledati ovo malo što smo posadili i pokušaš se diviti kao kod sebe na Zemlji, i da nam napraviš koju fotku da pokazujemo svojima. Onako na svoj način, pokušaj prikazati našu jesen, a mi ćemo za uzvrat tebi dopustiti da se vratiš s tim fotkama ! "

Prihvatio sam taj zadatak i oni su bili oduševljeni. Rekli su da će fotografije pokazivati svojim mlađim naraštajima da ih što više potaknu da taj Mars ponovo zablista.
I još mi je na kraju ovaj jedan rekao : probaj sve učiniti da vam se ne dogodi naš Mars, jer vrlo brzo vaši naraštaji će ovako kao i mi živjeti.
I poslušajte ljude koji imaju viziju, jer te vizije im šaljemo mi povremeno, kao što smo ih slali vašim najvećim izumiteljima.
Pokušali smo i to preko Tesle, šaljući mu informacije, ali nije uspjelo, jer ljudi su to pregazili, a da nisu danas bi vi koristili samo prirodne resurse i Zemlja ne bi bila već napola uništena, sva iscrpljena i napaćena.
Dogodilo se suprotno od onoga što smo htjeli, a htjeli smo vam pomoći, da ne završite ovako kao mi.

Prestali smo slati te informacije jer smo vidjeli da ljudi to ne žele iskoristiti, nego samo trče za profitom i svojim interesima.
Radite upravo isto kao mi, uništavate sami sebe.
Eto sinko, kaže mi još na rastanku : čovjek oduvijek želi prema Marsu, ali žalosno je što imate sada predivnu Zemlju, a Mars bi vam se vrlo lako mogao dogoditi.

To su zadnje riječi koje sam čuo, prije ulaska u neku kupolu.
Odjednom sam se našao doma, na Zemlji.
I vidio da imam te fotografije kod sebe.
Hvala vam Marsovci !!

Sad imam jesen na Marsu.......







Ako to nisu dokazi života na Marsu, onda ne znam što su.......





..skoro sam zaboravio....
Kad smo krenuli nazad prema Zemlji, prije nego su me nekako uspavali, čuo sam u pozadini pjesmu.
Valjda su si u nekom od posjeta Zemlji nabavili i neku muziku.....sjećam se da je ovo sviralo kad smo krenuli.....

Mjesečeva trilogija-part III.

belator.blog.hr

-----pod autorstvom Mjeseca----

Hvala vam svima koji ste pratili ovu trilogiju.
Nije to trebalo gledati kao neke dobre fotografije, jer teško je napraviti noćnu i čistu (barem meni) fotografiju, za razliku od npr. zalaska Sunca.
Ovo je više priča o ravnoteži, o čuđenju, o divljenju.
Jer ta večer na moru je bila prelijepa, usudio bih se reći : čudesna !!.
Ali, kako je to sve samo u našim glavama, tako ta večer nije uopće bila ništa spešl, ovisno o našem pogledu.

Inače, u životu volim puno toga gledati kao čudo.



Od toga što smo uopće ovdje gdje jesmo, pa do toga što smo postali to što jesmo.
Meni je čudo sami taj Svemir, pa to kako je sve zapravo odigrano u prirodi i širem okruženju, da bi smo mi mogli tu hodati, da bi smo mogli disati.



Za mene je čudo i taj sami čovjek, kako je to sve posloženo, gotovo savršeno.
Zamislite kakav je to stroj u kojem jedna pumpa neprekidno radi, naravno ne kod svih, ali gledajući u globalu.
To srce kuca, radi.



I taj mozak, kao najbolji pokazatelj savršenstva, koliko je tu raznih podražaja, upravljanja, koliko je tu povezanih veza.
Toliko je zapravo neiskorišten, a toliko moguće naoružanje.



Pa i samo rođenje za mene je bilo itekakvo čudo. Dok je naše dijete bilo u majčinoj utrobi, već tada sam shvaćao koliko je to uopće čudo da žena zatrudni.
Zvuči kao bezvezno naklapanje, pa kaj je tu tak čudno, ali kad vidim koliko ljudi ne može imati djecu, a voljeli bi, zaista je čudo.
Kad bi gledali koliko se tu čimbenika mora zapravo pokolopiti, zaista bi smo i to morali gledati kao veliko čudo.

Naravno da bi svijet bio puno ljepši kada bi to sve zaista gledali kao čuda i bili zahvalni na tome.
Ali koliko samo ljudi uzima sve zdravo za gotovo, pa tako i jedno "obično" rađanje života.
Koliko ljudi uzima zdravo za gotovo da mogu gledati, da mogu čuti ili osjetiti.



Zašto to sad sve tak pričam ?
Pa zato jer sam pod utjecajem Mjeseca.
Isto tako mogu biti i pod utjecajem Sunca, ili pod utjecajem drveća, lišća, ili pak običnog malog mrava ili bodljikavog ježa.



Zaista promatrajući ljude, vidim kako razmišljaju da je zapravo Mjesec ili Sunce tu radi njnih, ili da drveće raste upravo radi njih da bi oni mogli disat, ili postoji atmosfera upravo zbog njih.
Ali ne razmišljaju na način da su oni tu baš zbog toga što to sve postoji i što je netko ili nešto dovelo do toga da mi sad hodamo. Da se dogodila ravnoteža koju sada poznajemo.



Znam da je moje čuđenje svemu zapravo ljudima čudno, ali ne mogu protiv toga.
Još se uvijek čudim rođenju, ptici u letu, i tome što sad dišem dok ovo pišem, jer koliko se toga prije mene moralo dogoditi u toj svemirskoj ravnoteži da to sada bude tako.
Eto, malo da shvatite jedan dio mog mozgića, jer stvarno puno toga gledam kao čudo.

A vi nemojte sad gledat ovo sve skupa kao nešto jako čudno, jer ja sam sad pod utjecajem Mjeseca, nisam samo ja kriv :))
I nemojte ove fotke sad gledat kao nešto posebno, tu su samo kao podsjetnik na jednu predivnu večer.......






---------kraj---------

Nešto plavo

plavizen.blog.hr

Telefoni su se užarili na relaciji Zadar-Šibenik-Split, rodbina je šaptom prenosila vruće vijesti. Maja je sve to promatrala s nevjericom, pa kog vraga stalno rade drame, nek puste ljude na miru? Nije li im život već dovoljno kompliciran? I zašto se svi moraju miješati i pametovati? Njena mama je bila izvan sebe, nikako nije mogla vjerovati da se to događa. Grintala je cijeli dan kako mora nešto poduzeti, u slijedeću subotu će napraviti kasni ručak, svi moraju doći i dovesti djecu sa sobom; mogu klinci žrtvovati jedan subotnji izlazak, neće im pasti kruna s glave! Maja je uzdahnula, ručak s cijelom obitelji i slušanje njihovih priča iz djetinjstva, prava noćna mora. I nije da su te priče loše, ali kad ih čuješ stopedeset i peti put...

Mrzila je tu gužvu petkom u Shakespearea , nije se moglo disati od dima, a na podiju se trebalo boriti za prostor. Lena i Suzana su se smijale, pa neće valjda doći četvrtkom kad nema nikoga? Kad je vidjela kolika je gužva za šankom, odmah je odustala, ne pada joj na pamet naguravati se s gomilom čekajući da je konobar primjeti! Otišle su odmah na podij, ionako su mogle neumorno plesati satima. Kad se gužva za šankom malo smanjila, uočila ga je. Stajao je tamo svaki vikend i promatrao je svu noć. Lenu je to zabavljalo, ta igra očima, u beskraj. Ona nije bila toliko oduševljena, nije voljela te što pridržavaju šank i nikad ne plešu. Zvale su ga Grof, bilo je nešto u tom njegovom stavu, iako nije imalo veze s aristokracijom.
Oko dva sata, kad su se svjetla prigušila, zbrisale su na balkon. Suzy je otišla po piće, uvjerena da će šarmom preskočiti cijeli onaj beskonačni red pred šankom. Nisu je očekivale barem pola sata, no ona se snašla i za manje od pet minuta vratila s čašama u ruci i Grofom. Jednim udarcem, dvije muhe- govorile su pobjedonosno njene plave okice. Grof je imao ugodan bariton i zabavljao njene cure, no Maja je stajala po strani, ne želeći mu ni malo olakšati. Konačno zamolio ju je za ples.
Na podiju je bila poprilična gužva, a oni su plesali toliko sporo da je na trenutke izgledalo kako se uopće ne kreću. Pokušavala se poslije sjetiti što joj je ono šaptao na uho, ali je njen um bio usredotočen na prikrivanje nevjerojatne reakcije na njegovu blizinu. Kemija među njima bila je uočljiva s kilometra i varnice su frcale na sve strane. Iako su zapravo plesali na pristojnoj udaljenosti, osjećala je jagodice njegovih prstiju kroz haljinu i toplinu koja se širi po leđima.
Sjećala se tek da ju je pozvao van u nedjelju, jer je sutra zauzet. Hm, nije joj se to doplao, ti što su subotom zauzeti, obično su petkom prije izlaska zaboravili ostaviti veru na ruci. Premišljala se par trenutaka, a potom ipak rekla da će doći, uostalom i ona je sutra imala obiteljsku večeru.
~
Oko šest se počela skupljati rodbina, stan se orio od žamora, dovikivanja, zvučnih poljubaca. Podmladak se skupio na balkonu, a stara garda potiho se došaptavala u kuhinji. Svi su imali što dodati o vrućoj temi koja je potresala obitelj. Neki su bili zgroženi, neki ljuti , neki začuđeni. Ponovo se u detalje prepričavao nemili događaj. Bilo je i neupućenih, koji su htjeli čuti sve detalje.

Josip je služio vojni rok u Zadru. Kako mu je ostalo još dva ispita, na fakultetu, odlučio je to vrijeme iskoristiti za učenje. U gradskoj knjižnici upoznao je Anu, bibliotekarku. Ana je ispočetka bila prilično imuna na Josipov šarm, odnosno, nije baš htjela gubiti vrijeme s vojnikom, pa se trudila ostaviti dojam nezainteresirane . Josipa to nije pokolebalo i zaista se potrudio da je osvoji. Na koncu Ana je popustila, te provela s Josipom prekrasna četiri mjeseca. No onda je vojni rok završio i Josip se morao vratiti kući. Iako se Ana bojala kako će tu priča završti, to se ipak nije dogodilo , jer Josip je zvao svake večeri , a i dolazio je svaki vikend . Izluđivalo ih je to stalno rastajanje, pa se Ana godinu dana kasnije preselila k njemu. Nakon tri mjeseca zajedničkog života, taman kad su planirali upoznati roditelje, Ana je ostala trudna .
Tako je Ana jedne nedjelje stigla sa sličicom ultrazvuka i cvijećem kod Josipovih roditelja. Uslijedio je šok i potpuna nevjerica, jer vrata su joj otvorili tetak i teta.

Maja je bila umorna, sinoć se otegao izlazak do jutarnjih sati. Cure su bile baš raspoložene za ples do jutra, potom gladne, a ni Grofu se baš nije žurilo. U zoru su jeli tople krafne, Lara i Suzy su neumorno ogovarale dečke, zaboravljajući na trenutke kako nisu same. Grof se odlično uklopio i činilo se kako se cijelu vječnost poznaju. Zaista se potrudio impresionirati, ne samo nju , nego i njene prijateljice. Konačno razišli su se kad su ih susjedi počeli pozdravljati, žureći na posao.
Uspjela je odspavati svega dva sata kad se kućom počeo oriti usisivač. Uh, pa zar od jutra već strka zbog večere, mrmljala je sebi u bradu? Njena mama je naravno požurila sa pripremama, kolače je pekla već tri dana. Nevoljko je ustala.
Oko šest počeli su pristizati gosti, ako se tako mogu nazivati tete, barbe i rođaci. Maja nije pamtila da ih je ikad vidjela ovako svih na okupu. Nije bilo samo teta Maje, iz Šibenika, po kojoj je dobila ime. Dok je bila mala , svakog vikenda ju je posjećivala, a teta joj je uvijek ugađala omiljenim jelima. Konačno, teta Maja je zvala kako će kasniti, jer Goran ima hitan slučaj i neka slobodno počnu s jelom bez njih. Goran je inače bio veterinar i u tren je za stolom nastala smijurija oko toga koja se krava hitno razboljela, pa su joj krenuli izmišljati imena: Gala, Čula... I dok su se mlađi, kako mladosti i priliči, zabavljali zbijajući šale, stariji su se još uvijek došaptavali. Jedni su osuđivali Anu, drugi Josipa, a treći slijegali ramenima i krivili okolnosti.

Ana i Josip su unatoč svemu odlučili ostati zajedno. Obitelj se zgražala. Nisu mogli razumjeti što ih još uvijek vezuje i zar ih sad nije sram? K tome Ana nije htjela ni čuti za pobačaj. No, pritisak okoline je bio preveliki i nakon nekoliko mjeseci odselili su se u Njemačku. Dijete se srećom rodilo zdravo. Obitelj ih je i dalje preklinjala da se raziđu i da se naprosto ne smiju voljeti. Nakon toga, Ana i Josip prekinuli su svaki kontakt s njima.

Konačno , oko sedam stigla je i teta Maja s punim rukama kolača, eklera, naravno- zna teta Maja što njena ljubimica i imenjajkinja najviše voli. Goran je za to vrijeme uzaludno tražio parking. Maja se pokušavala sjetiti kad ga je zapravo zadnji put vidjela, nekako u magli se sjećala kako joj je ispirao krvavo koljeno na svadbi jedne sestrične, prije desetak godina. Poslije je studirao i vješto izbjegavavao obiteljska okupljanja. Začulo se zvono, vrata su se otvorila i krenulo je opet pozdravljanje, zagrljaji i poljupci, potom iznova rasprava tko se koga sijeća i koliko je vremena prošlo. Potom upoznavanje s onima koji se ne poznaju ili se više ne uspjevaju prepoznati. Maja je nijemo promatrala prizor. Grof je konačno došao do nje, na licu mu je titrao nervozan osmijeh, a zaklela bi se i da mu je glas podrhtavao. Teta Maja ih je posjela odmah jedno pored drugog. Miris nelagode širio je silnice oko njih, Maja više nije mogla jesti, a ni Goranu baš nije išlo. Silno su se trudili gledati u suprotnim pravcima i komunicirati sa ostalima, ali ne i međusobno. Tek kad bi se laktovima okrznuli oboje bi ustuknuli i utihnuli na tren. Uskoro je stigao i ujak iz Minhena, pa su se za stolom stisnuli još više. Maja je jedva disala, bio joj je preblizu. Osjećala je njegovo bedro cijelom dužinom svoga. Nije mogla više to izdržati, ustala je naglo i odjurila u kuhinju. Ostatak večeri stalno je nalazila načine da bude što dalje od njega. Tek oko ponoći, kad su se teta Maja i Goran spremali otići, nije mogla izbjeći susret. Zagrlila je tetu i zvučno je poljubila, onako kako ona to baš voli. Goran je stajao nepomično, ukočeno i šutio. Nije se usudila pogledati ga. Popela se na prste i brzinom svjetlosti jedva dodirnula usnama njegov obraz. On je i dalje stajao ukočeno i šutio, teta Maja je za to vrijeme veselo cvrkutala oko njih.

Cijelu noć se vrtila po krevetu pokušavajući usnuti, ali san nije dolazio na oči. Znala je ona odmah da tu nešto ne štima, bilo je predobro da bi bilo istinito. Baš joj je morao biti rođak! I što će sad s onim dogovorom za večeras? Treba li doći? Čemu? A opet bilo bi nepristojno da ne dođe, pa obitelj su. Ili se sad ne očekuje da će se pojaviti, nakon svega? Bože dragi, što da radi sad? Predvečer je odlučila ipak otići, bilo je neugodno, al bolje da se pojavi i da tu blesavu situaciju riješe. A možda se on uopće ne pojavi, razmišljala je, time bi joj olakšao. Stajala je pred ormarom i razmišljala, ono što je planirala obući, sad više nije dolazilo u obzir. Navukla je stare jeans hlače i crvenu dolčevitu, zavezala kosu u rep, zgrabila ključe od auta i krenula. Poslijepodne se dogovorila s Lenom, ako se Goran ne pojavi, da joj bude pričuva, za izlazak. Točno u osam parkirala se iza Bobisa.
Goran je stajao naslonjen na čempres i promatrao pod reflektorima tenisače. Ipak je došao. Udahnula je duboko i krenula polako prema njemu.
-Nisam bio siguran hoćeš li doći.
-Nisam ni ja znala vrijedi li dogovor još.
-Pa sad kad smo oboje tu, idemo popiti tu kavu?
-Da, naravno.
Sjeli su za zadnji stol u uglu. Svuda oko njih stajala su velika zrcala. Pomislila je kako ih opominju, kao da im govore: Vidimo vas! Razgovor nije tekao tečno kao preksinoć, zapinjali su stalno, birajući neutralne teme i pazeći da ništa što izgovore ne zvuči kao provokacija. Bilo je to pravo mučenje. Ona je gledala u svoju kavu i nepotrebno je po stoti put miješala. On je prevrtao ključeve svoje alfe i promatrao je ispod trepavica. Zašto je i dalje osjećala tu nemoguću privlačnost, pitala se? Konačno ona je prva ustala, ispričavajući se obavezama. Krenuli su prema parkingu.
Sjeća se i danas škripanja šljunka pod cipelama, ugaženog lišća, kiše koja je počela sipiti i glasnih uzvika tenisača u pozadini, svaki put kad bi reketom udarili lopticu. Dopratio ju je do auta. Šutjeli su neko vrijeme tako, dok je kiša je tapkala po krovu starog forda.
Goran ju je intezivno promatrao, osjećala je to, ali se nije usudila podići pogled.
-Ako si htjela izgledati manje privlačno u jeansu i s repićem, nije ti baš uspjelo.
Šutjela je, uostalom što da kaže na to? Ovo je opasan i sklizak teren. Oni su obitelj. Obitelj. Obitelj. Kao pokvarena polača , na starom gramofonu, odzvanjalo joj je u glavi.
-Reci nešto, molim te.
Obitelj. Obitelj. Obitelj. I ona ne može ništa osjećati.
-Majo?
Obitelj. Obitelj. Obitelj. I ona ne smije ništa htjeti.
Uhvatio ju je za bradu, prvi put ga je te večeri pogledala. Plave oči bile su tamne, mutne i tako su je intezivno promatrale, kao da će se utopiti u njoj. Progutala je zrak, stisnula usne i pokušala ponovo spustiti pogled.
-Reci nešto...
Obitelj. Obitelj. Obitelj. Ništa ona ne osjeća. Ništa ona ne želi. Hoće li, za Boga miloga, spustiti te prste s njene brade.
Spustio je prste, ali na njen vrat, približio se toliko blizu da je osjećala njegov dah na obrazu. Zatvorila je oči. Htjela je, o da itekako je htjela da je poljubi.
-O Majo...
No, nije je poljubio. Stajao je tako par milimetara od nje i teško disao, ostavljajući njoj da ona odluči. Ona se nije usuđivala. Obitelj, obitelj, obitelj- ponavljala je stara gramofonska ploča i sve brže se vrtjela u zapećku sivih stanica. A htjela je, još kako je htjela, utopiti se sasvim u tim plavim očima; zaroniti prstima u tu gustu kosu, osloniti se cijelim tijelom na njega, zagristi ugao tih punih usana...
-Bilo bi dobro da se neko vrijeme uopće ne viđamo.
Šutjela je, još uvijek joj je bio preblizu i sva alarmi u njoj bliještali su crvenom bojom. Sklonio joj je neposlušni pramen s lica, zatvorila je oči i njegove usne su se našle samo milimetar od njenih. Nije odoljela, dotaknula je tu donju usnicu...

~

Stajala je pred ogromnim zrcalom u sobi i promatrala svoj odraz. Mama joj još nije oprostila, pa tko se još udaje u ljubičastoj vjenčanici, ponavljala je po stoti put? Njoj je to bilo smiješno, pa što se koga tiče njena vjenčanica? Osim toga obećala si je kako na njenom vjenčanju neće biti robovanja tradiciji. Bila je smirena i opuštena, za razliku od svih ostalih, a posebno Suzy i Lene, njih dvije su izgledale kao žene na rubu živčanog sloma! Stalno su se oko nečeg uzrujavale; oko torte što kasni (kao da nije bilo deset drugih!), kiše što je počela padati, pa će frizure biti uništene(čisto sumnjam, nakon toliko tona laka na njima!)...Njoj je sva ta strka bila smiješna, ali ona ionako nije ljubiteljica vjenčanja i cijelog tog cirkusa. Činilo joj se kako taj preintiman čin između dvoje ljudi treba biti doista samo za njih, a ne za svekoliku rodbinu.
Goran je ispunio obećanje, ono neko vrijeme koje se ne bi trebali vidjeti, pretočilo se u punih šest godina. Oboje su vješto izbjegavali rođendane, dva krštenja i jednu krizmu. Nadala se da će i danas biti jednako umješan. Naravno , morala mu je poslati pozivnicu, jer kako bi to inače objasnila obitelji.
Iz razmišljanja ju je trgnulo kucanje, Suzy i Lena su odmah u glas histerično graknule:
-Mlada se oblači, nema ometanja!
Tolika strka, nizašto, pomislila je i rekla im da otvore. Na vratima je stajao Goran, a njih dvije su ostale bez teksta i zabrinuto je promatrale. Rekla im je da izađu, jer što god da joj je htio reći, treba biti nasamo. Ostali su sami. Promatrao ju je onim svojim plavim očima i prilazio polako, korak po korak.
-Prekrasna si.
-Hvala.
-Mama je bolesna, a ona ti je danas trebala pokloniti nešto plavo.
-Da, znam.
-Donio sam ti ogrlicu. Nadam se da sam dobro izabrao.
Izvukao je bijelu kutijicu s ružičastom mašnom.
-Dogovorio sam sa zlatarom da je možeš zamijeniti, ako ti se ne sviđa.
-Predivna je.
Stavio joj je ogrlicu oko vrata. Je li on to nespretan ili se njoj samo čini da joj zakopčava ogrlicu cijelu vječnost? Opet joj je preblizu, a njegovi prsti na vratu , doslovno joj pale kožu. Sagnuo se i poljubio je u kosu. Prestala je disati na tren.
-Sretno dušo.
Prije no što se pribrala, on je već izašao iz sobe.

Nije ga poslije vidjela na izlasku iz crkve, niti u sali; a silno se bojala tog plesa s njim. Ti glupi običaji, zašto mlada mora plesati sa svima? Ne bi li ta noć trebala pripadati mladencima?
Otišao je bez pozdrava.
Ispod ljubičaste čipke konačno .je opet vladao mir

TIM BUILDING PREKO VOLJE

narodnapolitika.blog.hr

Svatko se u životu nalazi točno tamo gdje mu je mjesto.
DAMIR M.S. prijatelj i kolega

Jedna od najbolnijih, najokrutnijih i najistinitijih rečenica svih vremena. Kad sam je prvi put čuo nije me se toliko dojmila, ali nakon podrobnije analize shvaćam njezinu težinu.
Normalno, odnosi se na zdrave, normalne i radno sposobne ljude. Lopove i sličnu gubu tu ipak nećemo ubrajati.
Pala mi je pamet prije par dana kad se jedan pojedinac žalio da mu je mala plaća. Obrazovanje kerumovsko, radne navike ništa, opća inteligencija ravna kutiji za sapun, ali eto - malo čovjeku. Nema jadan za život. A voli pušiti, voli se lijepo obući, voli on i vikendom izaći i kad se podvuče crta - malo. Fali.
Da bi se ova greška ispravila treba shvatiti da je svijet puno, puno veće mjesto od granica vlastitog sela.
Moj prijatelj Mali već godinama radi na platformama. Prosječna plaća je u visini gajnc novog (doduše malo skromnijeg) auta srednje klase. U mjesec dana se zaradi svota za koju ovdašnji živalj pet godina isplaćuje kredit tresući se od straha.
Teško je, zajebano je, nije lako, sve puno stranaca, ali eto - kad sjedne na svoj novi motor i opali gaščinu vjerujem da se sve te stvari brzo zaborave.

Budući da sam savršeno svjestan da me Bog kaznio da nisam mješavina Rocca Siffredia i Indiana Jonesa kao moj drug ja mu (po starohrvatskom običaju) uopće ne zavidim nego mi je iskreno drago. Sa milijardom eura na računu za mene će biti uvijek onaj isti lik s kojim sam prije oho ho godina na najgornjoj stepenicu u stubištu zgrade igrao briškulu.
Bilo je ljeto i bilo je jako dosadno. Pušili smo, tresli pepeo kroz ogradu u tamni ambis suterena i slušali 'S primorske poneštrice'.
U jednom trenutku došlo mi je kihnuti i onu sekundu mi se učinilo baš zgodno kako bi bilo kihnuti njemu u glavu. Bez onog kurtoaznog stavljanja ruke na usta, pardoniranja i bale od pola metra koja visi s vrha nosa.
On je gledao u karte i nakon par mojih udaha, kihajući impuls je postigao kulminaciju i krenuo prema njegovoj glavi brzinom od 400 km/h. On nije stigao ni reagirati, a meni je tu stotinku sekunde bilo smješno kako na zidu oko njegove glave u širini cca jedan metar zid bliješti u milijardama kapljica. Mali je u djeliću sekunde to malo zateklo, ali povratna reakcija je došla jako brzo.
Zamahnuo je rukom i svom snagom mi ugasio čik u nogu.

I dan danas me razveseli kad se sjetim lica susjede koja se u tom trenutku zatekla na početku skalina kako gleda dva duševna bolesnika; jedan popljucan od struka naviše, a drugom viri čik iz bedra i krkljaju, grče se i plaču od smijeha

TIMSKI DUH

Prije nekih petnaestak godina radio sam u jednom kolektivu koji me neodoljivo podsjećao na autobus iz filma 'Tko to tamo peva'. Moj tadašnji kolega firmi je nadjenuo 'Lakrdija' tako da i dan, danas kad se sretnemo obnovimo sjećanja na ta legendarna vremena. Gazda tog megauspješnog konglomerata je standardna hrvatska privatizacijska priča. Ambiciozan, uspješan, izvrstan poslovni strateg. Obrazovan kao netko tko kupi originalni CD Mate Bulića.
Ono što je meni bilo daleko najsmješnije je njegovo inzistiranje na - timskom duhu.
One kenedijevske priče - ovo je Vaš drugi dom, ne pitaj koliko je firma dala tebi već koliko si ti dao firmi bla, bla ...
Kolega i ja smo srećom radili u sektoru pošteđenom timskog duha, ali onima u timu mora da je bilo veselo.
Ništa me na svijetu ne iritira kao ljudi s kojima takoreći jedeš i piješ, ponekad mu i povjeriš nešto osobno, a on te u datom momentu posere kako bi sebi digao repicu i dodvorio se nekom tko je zaslužio jedino da ga se ...ma ništa .... U životu sam se tih ljigavaca nagledao sasvim dovoljno, a otkad je politika postala naša najfrekventnija ...hm ... djelatnost broj se udeseterostručio.


Najsmješnije u priči o timskom duhu je u tome što su kod većine djelatnika mjesečna primanja ekvivalentna iznosu kojeg je šef natočio u svoje vozilo ili jahtu. Neke to čini sretnima. Osjećam se manje jadan kad vidim kako je moj šef bogat.
Tražiti timski duh kod nekog tko sam sebi j ... mater jer se ujutro mora dići iz kreveta i otići na posao je nešto stvarno urnebesno.

Moj kolega i ja smo dosta puta svirali na tim bildinzima.
Tim bilding Vam je ona kapitalistička izmišljotina kad umjesto da vikend provedeš sa ženom i djecom ili prijateljima moraš sjediti za stolom skupa sa ljudima koje gledaš sasvim dovoljno da bi s njima provodio i slobodno vrijeme i budući da ti se s većinom njih ne jede i ne pije cijelo vrijeme paziš da ti ne izleti neki dosjetka koja bi ti se mogla obiti o glavu i istovremeno pažljivo promatraš tko je od tvoji kolega najljigaviji i tko će se najglasnije usiljeno smijati njegovim glupim dosjetkama o seksu i štajaznam.
Fuj!
Budući da smo kolega i ja simpatični, duhoviti i poprilično otvoreni ljudi te su večeri dosta često završavale u alkoholnoj izmaglici sa ljudima koji preziru tim bilding, ali vole ljude poput nas.
Uvijek me uhvati smijeh kad se sjetim priče čovjeka koji je taj vikend htio provesti s rodbinom i obitelji u zagorskoj kleti, a mimo njegove volje ga je posjelo u kajak, vezalo, na glavu mu stavilo kacigu i BAAAAAAANZAAAAAAAAAI - niz Zrmanju.
Rafting preko svoje volje mora da je stvarno iznimno iskustvo.
Kao da te posjednu u bob dvosjed u ranu zoru nakon pijane noći.

Inače, ovaj post pišem dok čekam da žena završi ručak i upravo mi reče da idem po malog u vrtić i da skočim do pošte. Ovaj idući odlomak je trebao biti urnebesno finale, ali neeeeemaaaaaa viiiišeeeeeee vreeeeemeeeeeenaaaaa .... zaaaadnjeeeeee su seeeeekuuundeeeeeee ... Radanović, Radanović ...
Jebi ga.
Gotovo.

Zadnji odlomak - večeras kad se vratim s posla.








16

ned

11/14

Eeeh.. taj .. Furbi …

mekon.blog.hr



Denes je vjutro okol šest vur dež curel..baš su oni prognostičari pogodili kak z prstom vrit.. No.. dobro.. gruntam si ja .. stojim pokraj obloka i čoham se po riti.. al su lepo rekli i da bi se moglo razvedrit i da bu čak sunčeko sijalo..Hmm.. jenu vuru sam se čohal.. i na koncu donesel odluku da ovi oblaki kaj visiju kak forhange.. buju pak nekaj zpustili..al ja svejeno pem v špancirung.. Za vsaki slučaj bum si ja oblekel svojeg kožnjaka i del kožnati škrlak na tikvu …pa ni ambrela morti nebu zviška..
I več sam ti ja v devet vur vsred mojeg lepog Zagreba Grada.. Pa naredim jenu klobasu okol Zrinjefca..pa malo prek Kaptola i Dolca..bumo se malo naluknuli i v Jurišičevu.. a morti se kaj noveg zbiva v Petrinskoj .. Praf za praf.. nikaj posebnog nis videl.. jedin kaj moram priznati da vsaka ženskica i pucica zgledi drugač od one druge.. pa kak bi to i bilo gda bi vse bile jednake.. I na koncu sam skončal.. a gde drugde neg na Trgaču.. Si gruntam.. morti je dobro kaj je naš gradonačelnik.. oni dotepenec z bregof.. prešel malo na odmor.. Konačno da več mesec dni na Trgaču ni oneh Sulejmanovih šatri.. Baš je lepo gda si na jenom vuglu na Trgaču..a komotno glediš v drugi vugel.. onak poprek.. I tak ti hodim sim tam.. lepo me sunčeko grije..i preveč.. vrag jebal teg kožnjaka kaj sam ga na sebe navlekel.. a i ambrelu bi najrajši nekam v šturc hitil.. Al sam baš zel onu starinsku ambrelu kaj ima oni železni gromobran .. škoda bi ju bilo hitit nakon tolko let..
Pa nit ne gledim i za falaček kaj se nis zabubal v človeka kaj je z ženskom stajal na sred Trgača..spredi mene.. Pardonček.. prosim.. velim ja .. i onda spazim da je to moj pajdaš Furbi kaj ga još od Bloga nis videl .. Bok sim.. Bok tam.. kak si ..tak si.. jesam.. nisam.. i nebumo stajali tu kak kandelaberi.. Narafski ..sam se pozdravil i z ženskom makar ju prvi put vidim..
Znaš .. Furbi ti je velki fakin.. pravi Zagrebački.. je da je nekaj mlajši..zapraf.. je dost mlajši..al ti zna vse o našemu lepom Gradu.. kaj deset drugih neznaju.. pa ženskica v sredinu kak se šika i mi tri lepo..kam bi drugam neg v Tkalču.. A bu za malo deseta vura i Tkalča se začela hitro punit z ljudimi.. Velim ja da hitrejše bezeciramo mesta dok se još more.. Znaš.. milina.. spružiš si malo noge.. ljepo je toplo kak da je svibanj mesec.. Furbi se je mam namestil i gledi v sunčeko.. valjda bi štel još kaj farbe vloviti.. ženskica sedi otmjeno.. vse si gruntam kak se dela važna..al zapraf je ..onak.. skromna.. povlečena.. Baš dobro.. gruntam si ja.. konačno jena kaj nebu v muškoj pajdašiji glavnu reč imela.. I tak.. Furbi i ja navalimo na Nesice od vanilije.. ženskica bu samo vodu.. Jezušek.. vse me je sram žensku počastit z vodom.. Pa je i konobarica malo čudno gledela..al kaj.. gost je gost.. moraš mu vdovolit …
Kaj da ti velim.. konačno da imaš z kim o Zagrebu pripovedat.. a o tome se ..fala Bogu.. more leto dni pripovedat a da nit scat ne prejdeš.. jee.. vse smo važne stvari spominali.. falili.. kritizirali.. žalili se i veselili.. Vrabec ga dal.. dve su vure prešle kak dva časeka.. Z Katedrale tučeju velka zvona.. podne je.. top z Griča je heznul .. A kaj.. dost je bilo.. vidim ja da je več i ženskica nervozna.. No.. strplivo šuti.. pomalo pijucka vodicu.. mi smo dva svoje Nesice potrošili.. Došlo vreme .. treba dalše ..vsaki na svoju stran..
Razmeš.. nismo stigli nit malo tračati ..smo na koncu zaklučili da smo skroz na skroz na to pozabili.. No.. Furbi je fest zabavan človek.. dobro se razmemo pa nam trači nit nisu ništ faleli.. I gde smo se našli tu smo se i razišli.. na sred Trgača.. Furbi i ženskica na jenu.. ja na drugu stran.. Narafski bumo se pak našli za nekaj vremena.. A..baš mi je lepo prijepodne v nedelju prošlo.. kam zdaj.. bum se čez Ilicu sprešetal kolko bu mi se dalo pa onda na trajvan..
Jeeeeee.. vrabec ga dal.. skor sam pozabil povedat.. ta ženskica z Furbijem.. to ti jen lepi kak snježna pahuljica beli… Haski ………………



Serbus …………. trong>

Dok se vani ne razdani

citacica.blog.hr

Okrenula sam stranicu željno gutajući slova, no zvonjava mobitela mi je prekinula užitak čitanja. Uzdahnula sam, označila stranicu i dohvatila mobitel s poda pored kreveta. Na ekranu je pisalo „Danijel“. Pritisnula sam nepromašivu zelenu tipku i prislonila mobitel na uho.

„Gdje gori?“, upitala sam sa smješkom.
„Nama pod petama.“, glasio je odgovor, bez tračka šale.
„Što bi to trebalo značiti?“, upitala sam, iako sam znala da njega samo jedna mogućnost može natjerati na takvu ozbiljnost.
„Pronašli su nas, Ana. Moramo nestati iz grada do kraja dana.“
„Do kraja dana?!“, uzviknula sam, a onda duboko udahnula da se smirim. „Do kraja dana. Dobro... smislit ću već nešto.“
„I ja sam to saznao prije nekoliko minuta, ne brini. U istoj smo gabuli, samo što ja trenutačno nemam ideja kamo ćemo.“, odgovorio mi je.
„Zato ja imam.“ , sinula mi je ideja. „Pakiraj se, srećo, i ne zaboravi putovnicu.“
„Putovnicu?“ upitao je sumnjičavo.
„Rekao si da su nas našli...“, počela sam.
„Nemamo baš prevelike šanse ako ne odemo iz države.“, dovršio je moju misao.
„U 11 navečer budi na željezničkom kolodvoru.“, rekla sam dok mi je mozak radio punom parom – ovaj put praveći listu stvari koje do tog vremena moram dovršiti.
„Ponoćni vlak.“, zaključio je.
„Do navečer.“, pozdravila sam ga i prekinula vezu. Duboko sam udahnula, zadržala dah nekoliko trenutaka, a onda ispustila sav zrak iz pluća.

Dohvatila sam bilježnicu i kemijsku sa stola i počela raditi popis svega što moram ponijeti sa sobom i svega što moram napraviti prije nego odem na kolodvor. Zahvaljivala sam svojoj inače nepostojećoj sreći što su mi obje cimerice bile kod rodbine do kraja tjedna. Kad se vrate bit ću daleko, a one će biti sigurne.

Kratko sam razmislia, a onda odvojila nekoliko komada odjeće koju ću obući prije nego odem na kolodvor, jer ću ovu koju trenutačno imam na sebi, obzirom na činjenicu da je vjerojatno starija od mene, na kraju baciti. Nakon što sam se dogovorila sama sa sobom u čemu ću putovati, otvorila sam ormar, izvukla kofer i otvorila ga na sredini sobe. Počela sam vaditi odjeću iz ormara i slagati ju u tri hrpe: ponijeti, donirati u Caritas i baciti.

U jednom trenutku pogled mi je pao na zrcalo koje je vjesilo s unurarnje strane ormara i shvatila sam da je moja duga, svijetlosmeđa kosa puno previše uočljiva.
„Ana, dušo, moraš se ošišati.“ zaključila sam.

Rasporedila sam čitav ormar u dotične tri hrpe (dio stvari koje sam namjeravala ponijeti je bio značajno manji od onih za donaciju i smeće) i bacila se na pakiranje. Iz iskustva sam već znala da je obuću najpametnije staviti na dno kofera, a odjeću zarolati kako bi se što manje zgužvala. Bez obzira na činjenicu da sam 70% ormara odlučila donirati ili baciti, ipak sam ostala iznenađena činjenicom da sam kofer zatvorila bez ikakvih problema. Vjerojatno zato što sam ponijela samo stvari koje ću zaista i nositi.

Iz kuhinje sam donijela vreću za smeće i sve što je bilo za baciti potrpala u nju, a odjeću koja je bila za Caritas sam ubacila u kutije kojih je uvijek bilo okolo po stanu. Nakon toga sam proces s ormarom ponovila na čitavoj sobi – sreća moja pa sam studirala i živjela s dvjema cimericama – nisam imala puno stvari, a tako ni pretežak izbor između onog što ću ponijeti, što baciti, a što donirati.

Kada sam konačno spremila sve što mi je trebalo, šokirano sam shvatila da je već šest sati poslijepodne. Cijelo jutro i većinu poslijepodneva sam provela pakirajući se, a nisam ni ručala. Odmahnula sam glavom i brzinski poharala frižider – jedino mi je bilo važno da se ne srušim od gladi, ono što će to spriječiti nije bilo toliko bitno.

Smirenog želuca uhvatila sam trmavaj, odnijela kutije u Caritas i ubrzo upala u frizerski salon. Na svoju žalost, nisam bila jedina pa sam morala neko vrijeme provesti čekajući svoj red. Iskoristila sam ga križajući s popisa stvari koje sam spakovala i napravila i dopisujući ono što još moram obaviti. Kada sam konačno došla na red, nakon uobičajenog pranja kose nekoliko sam trenutaka zamišljeno promatrala svoj odraz u zrcalu, dok se nisam odlučila kakvu frizuru želim.

„Vrhove, kao i uvijek, pretpostavljam?“, sa smješkom me upitala frizerka koja me šišala otkako sam krenula na fakultet.
„Zapravo, ne.“, odvratila sam na njezino čuđenje.
„Nego?“
„Bob, do brade, sa šiškama.“ Nekoliko me trenutaka pomalo šokirano promatrala, a onda svezala većinu moje kose u niski rep, dohvatila škare i odrezala ga. Hrpica kose na podu je rasla, a s njom i moj strah da neću stići sve na vrijeme napraviti, da ću nešto zaboraviti i to shvatiti tek kada sjednem na vlak, a tada će biti prekasno.

„Gotovo.“, uzdahnula je frizerka, a ja sam se iz svojih misli prešaltala natrag u stvarnost.
„Ooooh.“, bio je jedini komentar koji sam mogla izustiti. Bila sam više nego zadovoljna rezultatom. Bila je i ona, ali nije joj baš bilo drago što je morala odrezati toliko kose s moje glave, obzirom na činjenicu da sam joj dopuštala šišanje isključivo vrhova od dana kad smo se upoznale. Zanemarila sam tu činjenicu, platila frizuru i vratila se u stan.

Presvukla sam se i preobula, dovukla sve svoje stvari u kuhinju i prekopala polovinu ladica dok nisam pronašla pošteni komad papira i funkcionalnu kemijsku. Sjela sam za stol i počela pisati.

„Drage moje!

Stvari su se zakomplicirale i bila sam prisiljena otići iz grada. Obje znate da sam oduvijek sanjala o odlasku iz ovog grada, ali ne ovakvom. Ne pokušavajte me pronaći, više ne koristim ime pod kojim ste me vi poznavale, Ana koju ste vas dvije upoznale više ne postoji. Ne znam gdje ću biti od sada pa nadalje, ali znam da ću biti daleko kad se vi vratite kući i da ćete zbog toga biti sigurne.

I da. Naljutit ću se ako moju sobu ne iznajmite nekome, jer sve tri znamo da naša gazdarica neće dugo čekati prije nego vam utrapi nekoga koga ne poznajete, stoga se bacite u potragu da ne biste završile s nekim vampirom u stanu kad opet dođe vrijeme za plaćanje stanarine.

Volim vas i čuvajte se.

Ana“

Stavila sam pismo na stol zajedno s novcem za moj dio stanarine i natjerala se da nekoliko puta duboko udahnem – suze su bile posljednje što sam sada trebala. Uspjela sam se smiriti dovoljno da iz ladice sa zajedničkim dokumentima izvučem svoje stvari – putovnicu sam spremila u ruksak, a ostalo poderala/polomila i spalila u sudoperu.

Posljednji put sam se osvrnula po našem stanu veličine orahove ljuske i preplavila su me sjećanja – zajedničko učenje prve pomoći kad sam polagala vozački, subotnja čišćenja u kojima bismo uvijek pronašle stvari koje smo smatrale izgubljenima, filmske večeri uz kokice i nebrojeni neuspjeli ručkovi uz posljedicu ribanja štednjaka sljedeća tri dana.
„Nedostajat će mi moje dvije biserke.“, prošaptala sam, treptanjem otjerala suze iz očiju, dohvatila kofer i ruksak i izašla iz stana. Zaključala sam, skinula svoj ključ s privjeska i ostavila ga iznad vrata, znajući da će jedna od njih, po običaju, provjeriti ima li tamo štogod kad se u nedjelju vrate natrag.

Do željezničkog kolodvora sam došla bez većih problema, ne računajući, naravno, uobičajene prometne zastoje koje je u ovom gradu nemoguće izbjeći, bez obzira na doba dana ili noći. U trenutku kada sam sjela na klupu, zazvonio mi je mobitel. Samo me jedna osoba mogla zvati.

„Bolje ti je da si na putu ovamo, inače si pokojan.“, zarežala sam u slušalicu jer je bilo 11:05, a od njega ni traga ni glasa.
„Znam, znam, ja nikad ne kasnim... Nepredviđene komplikacije, cimer je došao doma ranije nego je trebao i nisam ga se mogao riješiti do pred sat vremena.“, objasnio je. „Tamo sam za 15 minuta.“
„Držim te za riječ. Kupit ću karte.“
„U redu. vidimo se.“, prekinuo je vezu. Uzdahnula sam, stacionirala kofer pored klupe tako da ga vidim sa šaltera za kupnju karata i putem do dotičnog izvukla iz ruksaka novčanik. I dalje sam bila student, tako da su me karte koštale nešto manje od pune cijene. Zahvalila sam, spremila ih u novčanik, vratila se na klupu i čekala. Nije mu dugo trebalo.

„Čovjek bi po tebi mogao sat namještati.“, dobacila sam mu umjesto pozdrava. Umjesto uobičajenog „Hej“ i zagrljaja, dobila sam šokirani pogled ribe na suhom. Otprilike dvije sekunde sam ga promatrala bez riječi, a onda prasnula u smijeh. Nije mi se baš pridružio, no barem me prestao gledati kao da na glavi imam izvanzemaljca umjesto nešto manje kose nego inače.

„Zašto baš ta frizura?“ upitao je sumnjičavo.
„Jer je lijepa, uredna, čista, pomalo stroga... I laka za održavanje.“
„Naglasak na ovom posljednjem, ha?“, nasmjiao se jer je znao koliko muke sam imala s održavanjem svoje kose.
„Jedna briga manje uvijek dobro dođe.“, namignula sam mu.
„Imaš karte?“
„Ofskroz, zar sumnjaš u mene?“
„Ni u najgorim noćnim morama.“

Pokupili smo svoje stvari i prebacili se na peron naznačen na kartama. Sreća nas je poslužila – vlak je došao točno u ponoć, što se ne događa veoma često. Većina kupea je, očekivano, bila prazna. Smjestili smo se u jedan, a ja sam odmah spustila roletne na vratima. Sjela sam mu nasuprot i prešla na stvar:
„Da čujem.“
„Čuješ što?“
„Danijele, mene ne možeš praviti ludom. Znam te dovoljno dobro da znam da ovo nisi ti. Ti ne kasniš, uvijek dođeš ranije. Uvijek imaš plan B, u slučaju, primjerice, da ti se cimer vrati u stan prije nego je rekao. Jako malo toga te može iznenaditi.“ Skrenuo je pogled i zapiljio se u svoje ruke, koje je sklopio na stoliću koji nas je razdvajao. Stavila sam svoje ruke na njegove. Pogledao me.
„Po čijim notama plešeš? Jer sasvim sigurno ne po svojima.“ upitala sam. Uzdahnuo je.
„U pravu si. Danas su me uspjeli uhvatiti na prepad, ali znaš da ja probleme rješavam po kratkom postupku, pogotovo kad mi se netko zamjeri.“
„Zašto imam osjećaj da netko noćas neće mirno spavati?“
„Ne znam ja zašto ti imaš takav osjećaj, Ana...“, pravio se blesav. Nasmijala sam se i odvratila:
„Onome tko se tebi zamjerio, Danijele, ni pakao neće teško pasti ako tebe tamo ne bude.“


~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Ovu sam priču napisala prije nekoliko mjeseci, a naišla sam na nju tijekom jutrošnjeg čišćenja laptopa. Malo sam ju doradila, izbacila tu, dodala tamo... Trenutačno sam zadovoljna napisanim, ali znate da kod mene uvijek postoji mogućnost dorađivanja imijenjanja milijun stvari u priči...

Imam jedan post u pripremi, dotad vas ostavljam gore navedenim likovima :)

Voli vas
Bella

KARTAŠKO JEDINSTVO

blogdogg.blog.hr


u vojsci se dokolica rješava uglavnom kartama. u nas se događalo da su
Zagorci, Slavonci i Zagrepčani igrali trešetu, a Dalmatinci i Istrijani belu.
To je zasigurno bio 1 od Tuđmanovih snova. Bilo je to gdjekad i prilično komično:

-Kaj mi kurac hitaš te štapove!

-jbg buraz, nemam mačeva!

meanwhile, za drugim stolom:

-A e njega... iber moraš igrat!

-ma ča je ti iber?

Ljubavna

carlabeta.blog.hr

Osjetila sam kako mi se minijaturna jamica pupka pjeni vrućom slinom. Lice sam stisnula uz trbuh da se okupam u zapjenjenoj lokvi, da se razmažem slinom po koži prije nego me sprži do srži i već sam naslućivala novi njegov dah na mojim preponama.

Jezik mu je zmijoliko prelazio po svodu moga nepca , provlačio se u utor između usnica, ne bih spomenula raspojasanost već onu razuzdanost kojom smo uvijek iznova jurili i ulijevali jedno u drugo.

15

sub

11/14

Na Teutinom putu

nelinagustirna.blog.hr

Nekad davno u jednom periodu mog djetinjstva, onom najdražem periodu, imala sam ljetnu adresu na koju su mi prijateljice mogle pisati pisma, razglednice, čestitke za rođendan (i rođendan je ljetni) ...bila je to ulica Teutino šetalište B.B. - otok Vis
Pitala sam se tada - tko je bila ta Teuta pa da se po njoj nazvalo šetalište?
Saznala sam da je Teuta bila slavna ilirska kraljica i bilo mi je jako drago da sam jedno vrijeme u svom životu živjela na adresi Teutino šetalište B.B..

Mnogo godina kasnije saznala sam da na Visu postoji jedna špilja koju neki nazivaju Teutina špilja,
a neki Krajicina špilja. ..oba naziva se odnose na nju - ilirsku kraljicu Teutu.
O Teuti je mnogo toga napisano, povijesne činjenice uvijek će ostati povijesne, a legende će uvijek biti obavijene velom tajne...možda?
Povijesne činjenice, pa i legende mogu se pronaći na mnogim internetskim stranicama,
a ja ću prepisati jednu od legendi koja je opisana u knjizi Mitovi i legende otoka Visa ,
izdane 2009.god. zahvaljujući Učeničkoj zadruzi "Issa" - O.Š. Vis

LEGENDA O KRALJICI TEUTI
Ilirska kraljica Teuta je oko 3. stoljeća pr.Kr. živjela u našim krajevima. Vodila je brojne ratove. Rimljani su bili ljuti na Teutu i njene vojnike koji su često gusarili,
pa su joj zaprijetili ratom. Teuta nije poslušala upozorenja pa je počeo rat koji je izgubila.
Bila je veoma lijepa, hrabra kao lav i mudra kao zmija. Imala je muško srce u ženskim njedrima, što dokazuju mnoge borbe.
Nakon rata se povukla na otok Svetac, u kulu koju su izgradili njezini vojnici. Mjesto gdje se nalazila kula danas se naziva "Pod krajicino".
Teuta je poznata i kao gusarska kraljica pa se pričalo o velikom blagu koje još nije pronađeno, ali se sigurno nalazi negdje na Svecu.

Ovo je legenda koja se udomačila na otoku Visu i Svecu (Sv. Andrija - otok udaljen 13,5 milja od Komiže na Visu).
Drugi krajevi koji baštine Teutinu vladavinu također su stvorili svoje legende, ali mene zanima baš ova viška verzija legende o Teuti.
U ovoj legendi ne spominje se špilja na sjevernoj obali otoka Visa koju danas nazivaju Krajicinom špiljom,
ali po usmenim predajama koje sam čula ...smatra se da je kraljica Teuta znala boraviti u njoj za vrijeme svoje vladavine
i gusarskih pohoda koje je provodila na ovom dijelu Jadrana.
Ako ništa drugo, iz Krajicine špilje na Visu puca pogled na otok Sveti Andrija koji se spominje u legendi.
U svakom slučaju kraljica Teuta ostavila je tako dubok trag u povijesti ovih prostora da je često susrećemo u mnogim toponimima.
Naišla sam na neke forume gdje se bave tematikom Ilira i kraljice Teute i zaista je smiješno čitati neke rasprave u stilu kako se Teuta bacila baš sa njihove litice i kako je baš njihova legenda ona prava. U svakom slučaju to potvrđuje slavu i važnost ilirske kraljice Teute na prostorima od srednjeg Jadrana do Jonskog mora.
Kao što rekoh...legende će uvijek biti obavijene velom tajne i sumnje.

Ono što je stvarno i što zaista možemo vidjeti to je špilja na sjevernim liticama otoka Visa, 1 sat hoda zapadno od sela Oključna.
Nakon 10-godišnjeg pripremanja, pručavanja, raspitivanja, nakon što su svi avanturisti turisti već vidjeli našu tajanstvenu špilju,...
jednog lijepog listopadnog dana godine ove, prijateljica, njen pas Ganco i ja krenuli smo u susret našoj pustolovini.

Dovezli smo se do sela Oključna i parkirali pred tablom koju smo dobro proučili (što preporučam i vama)







Markiranu stazu smo lako pronašli (već sam je ranije sinjala dok sam bila po Oključni, ali tada nije bilo vremena za Teutine puteve)
Uskoro smo za leđima ostavili zadnje kuće Oključne...more i hrid Kamik su nam sdesna i poprilično nisko ...pred nama uska vijugava staza kroz gustu makiju, taman raskrčeno da čovjek/žena, te pas u koloni po jedan mogu proći... aj dobro, pas može protrčati uz čovjeka/ženu





Dok su Oključna i hrid Kamik sve dalje za nama, pred nama je divlja, strma sjeverna obala otoka ....sunce je rastjeralo jutarnje sivilo,
Svetac se nazire u izmaglici horizonta





Odjednom lupi nas markacija u čelo!



Učas se penjemo na nju i .....ukipimo se baš kao i ovaj kamen pod nama... osupnute ljepotom pred sobom i pod sobom





Pred nama je strmije spuštanje uz postavljeni konop za pridržavanje....još koji zaokret i sa kraja obrasle staze dotrčava Ganco...naziremo ulaz



Tu smo!
Ulaz u tajanstvene prostore Teutine-Krajicine špilje je pred nama .....palimo lampe i ulazimo





Jedna lampa ali vrijedna, jer sa slabijom čeonom lampom skoro ništa nismo vidjele. Natašina super lampa je spasila istraživanje špilje!



Zaista, ovo je špilja koja ima sve što jedna prapovijesna špilja treba imati -
stalagmite koji se dižu sa poda, te stalaktite koji se spuštaju sa stropa,
impozantne stalagnate - špiljske stupove koji nastaju kad se spoje stalagmit i stalaktit.
Da bi se dogodio taj veličanstveni spoj potrebno je nekoliko stoljeća do tisućljeća kap na kap....kapljica koje obiluju kalcijevim karbonatom bez kojeg
ovi špiljski oblici ili speleoteme ne bi ni postojale.





Natašina lampa je osvjetljavala silazni put kroz špilju koji nas je vodio iz jedne prostorije u drugu,
na kraju smo čak i šišmiše probudile



Diveći se ljepoti špilje, rastužilo nas je saznanje da je dobar dio stalaktita odlomljen... toliko stoljeća nastajanja ljepote da bi na koncu došao čovjek
i uništio sve jednim zamahom!
Zašto?!? Da bi bio ukras u nečijem dnevnom boravku ili čamio u tami neke zaboravljene kutije?!?






Kažu da ima pet istraženih prostorija, a mi smo vidjele tri...zbog klizavih stijena pobojale smo se za povratak prema izlazu, bez potrebne opreme za špiljsko istraživanje....i Ganco nas je već vodio prema izlazu






Na ulazu/izlazu stoji kamen sa uklesanim natpisom....uspijevamo pročitati "KRAJICINA SPILA.....dalje je slabo razumljivo, možda neka godina 193...?



Vani nas je okupalo sunce, more, mirisi i svevremenska ljepota našeg Visa.
Teuta ostaje za nama zajedno sa svim svojim tajnama i legendama koje se ispredaju o njoj.















Štrapacirung …. od sim..spram tam ….

mekon.blog.hr

Jajca ...........

Tak sam ti se i ja našel na sasvim drugem delu sveta.. Moraš koji put i v periferiju prejti nekaj zbaviti.. pa sam se ja tak našel tam na Bukovački cesti.. sva sreča nis trebal uz breg hoditi.. sam bi mi još to falilo.. No.. zbaviš kaj imaš.. i zdaj moraš nazaj.. a nazaj je navek lagše iti gda znaš da se buš vrnul v domaju.. I gda sam več tu gde jesam.. bum se malo navrnul tri metra sim pa tri metra tam.. Of pu sam začel pozadi riti oveg tu atletičara.. veliju da je to bacač diska… pa je da nekakšni tanjur drži vruki..al ga več davno ni hitil nika




Znaš.. to je tu mam pokraj Dinamovog stadijona.. razmeš.. to je negdar bila zagrebačka provincija.. denes je periferija.. a veliju da je Zagreb još dalko tam pri istoku.. Dakle.. tu na periferiji su se začeli delati pokraj stadijona i drugi Šporcki .. veliju ..tereni.. to su ti denes poznati kakti Svetice.. No.. da bi se označilo da se tu dela o športu..tam negde z početka šezdesetih su tu postavili teg velkog brončanog športaša z golom guzicom.. Jezušek ..kakšnu je to sablazan naredilo med Zagrepčancima.. Mužki si samo klimali z tikvama.. bi ja rekel da njih ni smetalo kaj se jajca i pimpek na javno pokazivleju.. ženske su več na saf glas prigovarale da je štetno za dječicu.. a zaptaf su bile nezadovoljne kaj je taj pimpek nekak ispal premali…ha .. jedin su se stare babe križale gda su pokraj tega golog prolazile..
Pa su hitro vsi pozabili da taj gologuzi tu stoji.. V ono vreme tu ni bil park nit cvetje nit grmlje.. Bilo je pusto mesto pa se je taj tu videl z vsih strana nadalko..
I jenog dana su se fakini dosetili i za jen Vuzem su tem brončanom ..ofarbali ..jaca.. v žutu farbu.. Ha.. kakšna je to bila smijurija.. pol Grada je došlo gledeti ta jajca gda su to objavili v cajtungami.. pa je ondašnja gdacka vlast to dala oprati i vse je bilo vredu.. pa se to ponavlalo vsakog leta za Vuzem.. I nigdo se ni preveč ljutil zbog tega …
Al tam z konca šezdesetih gda je v našoj Horvackoj bila našpičena ona.. se reklo.. unutrašnja politička situacija.. pa je vse smrdelo na nekakšne ustanke.. pobune.. revolucije i kaj ti ja znam.. zapraf vse znam al nebum zdaj preveč o tomu.. No.. su one črlene vlasti fest pazile kaj narod dela kam hodi.. spredi cirkvi su udbaši žbire držali.. pa su po vsim brtijama žbiri poslušali kaj narod pripoveda.. i tak.. bila je velka diktatura .. I baš v to vreme su se te črlene vlasti fest našpinčile gda je to leto negdo pak ovem guzonji jajca ofarbal..a spodi ostavil tablu.. Hrvati sretan Uskrs… Eeee.. to je bila velka tragedija za vlast.. mam su velku potragu naredili za onimi kaj su to naškrabali .. Narafski.. pohapsili su vagon ljudi..pa nisu ništ našli.. Jajca su mam oprali.. al su več drugo jutro pak bila ofarbana.. I tak z dana do drugeg dana i na koncu su panduri tu dežurali i čuvali jajca.. No.. Vuzem je prešel i jajca su ostala na miru… Sledečeg leta.. pak su domoljubi odlučili truca delat črlenim vlastima.. pa su dva študenta po kmici prišli tem guzonji i ofarbali mu jajca.. Al..kaj.. z grmlja su zleteli panduri i vudri po toj dvojici tak da su ih skorom fbili.. jen od njih je i ostal invalid od teh batin..a obadva su završili v reštu na leto dni..Se razme.. drugi dan naši fakini nisu došli jajca farbat po kmici neg su ih ofarbali vsred belog dana gda panduri nisu pazili..ha .. Narafski pak pri sledečem Vuzemu su panduri tu postavili stražu.. Al su oni kaj su znali kaj treba delat začeli gruntat kak bi se jajca ipak ofarbala.. Ni bilo sam tak dojti.. je naokol bilo dvajset pandurof.. policjotcki avtomobili.. i ona Črna marica.. Eeee. kaj zdaj..
Ovak i onak.. dogovor je spravlen.. V celu tu ..se reče., akciju farbanja jajca.. su bili okupleni mladi ljudi.. domoljubi.. su ih nazivali nacionalistima.. Da se nebum preveč falil.. i ja sam bil v tim.. se reklo.. protudržavnim elementima.. nakon debelih batin i zatvora kaj sam zaradil 1968. leta za vreme študenckih demonštracija .. Tam sam ja i začel svoje drugo.. novo vreme živlenja.. Pa bu to morti jena druga pripovetka..


I tak.. naređen je ratni plan pod nosom ondašnje Milicije .. v biblioteki pri Matici Hrvatskoj v Matičini vulici.. pa gde buš se bolše skril neg pri pandurima na dva koraka.. Daklem.. određene su četiri grupe mladih ljudi koje su trebale izvršit farbanje jajca..pa i još nekaj uszput.. To je godina 1970.. par dni pred Vuzem.. Tu smo se noč okol tri vure vjutro poskrivečki okupili na dogovorenim mestima okol teg mesta.. pa to i ni bilo sam tak.. kaj je posvud okol teg brončanog bilo na sto metri vidljivo.. V ono vreme ni bilo teh velkih hiža kaj su denes na vuglima Maksimirske.. Bile su to stare hiže jednokatnice a okol njih vrti i vočnjaki.. grmlje.. drveni ploti.. Tam gde je denes uprava Zološkega vrta v onem lepom parku je v ono vreme bila ta zapuštena hiža i okol nje gusta šuma.. Ee.. tu su bile skrite dve grupe kaj su došle.. jena čez Petrovu vulicu i druga z Jordanofca prek Rebra.. Jena grupa ..a v grupi je bilo po pet..šest fakinof.. se več nafčer okupila v jeni stari hiži na vuglu Maksimirke .. tam gde je bila fajn dugo fabrika poplona.. A jena grupa je več celo popoldan špilala nogomet na travnjaku gde su denes oni teniski baloni.. Tu je i bilo fajn grmlja i negda je tu raslo drveče.. Praf za praf.. ta grupa je tu celo popoldan med sami pandurima bila.. jer su i panduri svoje velke snage baš tu postavili.. No… bedasti panduri nisu nit posumnjali v te dečke.. kak je za Vuzem več dost rano kmica.. nigdo ni primeti gde su ti dečki med grmljem.. Svaka je grupa imela po jenu piksu žutog kričavog laka za železo farbat i po dva pemzla.. kak god da se stvari okrečeju.. farba je morala završit na tem guzonji na jajcima.. pa makar i na tikvi ak drugač nebu … I dalše ovak…. Tri su vure vjutro …

Jena grupa z one šume gde je ona uprava Zoo.. je zletela prek trajvanske štreke i dotrčala prema pandurima.. hitili su farbu med pandure i začeli bežat praf po Maksimirski cesti spram stadiona Dinamo.. tam se je bilo lahko prek železnog plota prehitit i nestati v kmici.. V ono vreme je Dinamof stadion sasvim drugačije zgledel neg denes ..
I dok je ta grupa bežala i pol pandurof je bežalo za njima..al nisu nikog uspeli vlovit.. V taj čas je z one iste šume zletela i druga grupa .al su oni farbu hitili na policajske avtomobile kaj su bili spredi teg spomenika.. narafski.. i mam začeli bežati gor po Maksimirskoj spram Kvaternjaka i v prvu vulicu desno i nestali med onim malim vuličicama.. I za njim su krenuli panduri..al zabadaf.. Za to veme je stiglo još nekolko policajskih avtomobila i još pandura.. Stanovniki z tog dela su vsi bili na oblokima.. a neki su i zišli na vulicu i gledeli kaj se to zbiva … Jajca još nisu bila pofarbana .. Prešlo je tekar deset minut prek tri vure …
Zdaj je na redu bila grupa gde sam i ja bil.. To je bila grupa z najmlajšim dečkima i bile su i dve cure znama.. Mi smo bili pozadi plota jene od starih hiža baš nasuprot nosa oveg gologa.. bili smo najbliže.. Ali mi nismo imeli farbu neg.. kamenje.. A baš to kamenje su v cekerima donesle te cure kasno nafčer.. kakti su ušle v dvorišče te hiže.. I tak..vsaki od nas je imel v rukami po dva .. tri kamena.. one velke batude.. Eee.. mi smo zdaj trebali bombardirati z tim kamenjem po policajskim avtima.. Jen.. dva.. tri.. i vudri.. kamenje je letelo.. panduri su se sklanjali natraške od avtih..Par šajbi je prešlo kvragu.. Mi smo to pohitali i dali se v junački bjeg prek teg dvorišča v drugo dvorišče i tam čez Zvonimirovu dalše med vuličice..
Dok su panduri dohajbali do teg dvorišča.. nikog ni bilo nit na kilometar.. A to je bil pravi čas za onu četvoricu kaj su ostali tam v grmlju pokraj pandura gde se denes tenis špila.. Narafski.. panduri su vsi bili na drugi strani .. a ovi su skorom pa komotno ofarbali jajca tem gologuzom.. i pobegli prek Svetica na Peščenicu.. Se razme.. vse je to zapraf velka hitrina .. pa je taj guzati imel i vse noge žute.. To prijepodne su došli nekakšni radniki i z benzinom čistili i strugali tu farbu.. Ni to moglo prejti v tišini.. su treti dan pak bile pune cajtunge o tomu.. Narafski.. vsi su novinari škrabali o vandalskom činu huliganskih hordi koje su čak i Miliciju napale..
Bile su velke istrage med Domoljubima i mladima po školama i fakultetima.. Mnogi su odpelani al pozvani na.. se reče.. informativne razgovore.. Bila su to napeta vremena..
Nigdo taj put od cele te naše velke grupe ni bil vlovljen tu noč.. Ja i moja grupa smo čubeli pokraj nekakšnog starog skladišča v Livadarskom putu..a čim je svanulo smo one dve pucice otpratili domof .. Nakon par dni smo se vsi sastali na čagi v Študenckom centru .. Tu smo čuli da su dečki z najstareše grupe tu noč i pištole imeli z sebom ..



Tak.. nakon tega svega je bilo puno raznih.. bumo rekli akcija.. Več !971. leta na proletje .. gda su v Zagrebu začeli progoni domoljubnih Hrvata .. hapšenja i batinanja..ja i petorica Zagrepčancof smo se zatekli v oni JNA v Ohridu v Makedoniji.. Gda je do nas doprla vijest kaj se v Zagrebu zbiva.. svlekli smo uniforme nabavili civilnu obleku i bežali prema Zagrebu..
Od nas šest samo je jen došel do Zagreba i tu su ga v haustoru več čekali panduri.. Mene su vlovili v Beogradu na atobusnom kolodvoru.. a druge negde uzput.. jer smo od Skoplja dalše vsaki sam bežali spram Zagreba .. Narafski.. osuđen sam za protujugoslavensku djelatnost na šest mjeseci strogog vojnog zatvora.. uz nadoknadu služenja vojske..!971. sam došel v JNA.. a koncem !973. sam pušten.. Nakon tega je bilo 9 godina i 3 mjeseca stalnog nadzora..
Jen sam od suosnivača Društva Političkih Zatvorenika i još se denes falim z iskaznicom broj 001. To su mi dali kakti najmlašjem med njimi.

Maa.. tak sam se malo prisetil gda sam videl oveg z golim jajcima..koja su još navek zelena od prošleg Vuzema Pemo dalše .. ima još fajn do trgača ......

Serbus .........trong>






bankari i bombe

malazanovjetalica.blog.hr

Petak, subota, srijeda. Zapravo, nebitno koji je dan. Ideš vani jer si mlad i želiš živjeti prije nego počme Treći svjetski rat ili prije nego završiš na buzri rada. Haljine, štikle, frizure i šminka. Sređuješ se jer, ajmo biti iskreni, očekuješ da ćeš uopznati u najmanju ruku Orlanda Blooma. Tko se toliko sređuje da bude samom sebi toliko lijep u nekoj mračnoj krčmi. Ako to i dalje tvrdiš, ne jedi govna jer svi znamo da nije istina. Vratimo se na Orlanda. Nećeš ga upoznati, upoznati ćeš dečke, muškarce (ovisi što preferiraš) koji su tema ovog članka. Tipovi s jako lošim uletima.
I kad si konačno vani, kreće prva runda, druga i tamo oko dva krenu te smarati svakavi pripadnci ˝jačeg˝spola. Oni su super tipovi za družit se u slučaju ako si dobio slobodan vikend iz Vrapča ili Lepoglave. Najgora stvar ima ih svugdje. Iskaču ko reklame na YouTubu. Njihovi uleti su tako super da sam prije par mjeseci odlučila to zapisivati. Nikad ne znaš kad će Guinness početi voditi evidenciju i o tome. Pa krenimo redom od ovih najsvježijih (neću ih sve napisat jer ne planiram napisati roman osega Ana Karenjina).
Sjedim s prijateljicom na piću, a kraj nas grupa 10 do 15 godina starijih muškaraca. Ni u kom slučaju interesantna bića za nju i mene. Ali dokle god nas ne smetaju, ne smetamo ni mi njih i uživamo u mirnoj koegzistenciji. U jednom trenutku jedan se ustane i bez pitanja sjedne za naš stol, što je odlično u slučaju da nekog poznaš sto godina i baš ste si super. Da stvar bude bolja, nije se ni predstavio samo je jasno i glasno izjavio: meni je dosadno. Inače, bankar sam po zanimanju. Kako bi ja sad gospon bankar trebala ovo shvatit? Možda je to bio samo savjet da se nikad ne bavim bankarstvom jer je očito dosadno zanimanje ili možda sad očekuješ da ti prostemo crveni tepih i plešemo striptiz jer ti je dosadno a bankar si?
Još je bolja bila situacija kad je jedan dečko saznao što studiram, počeo pričati o mom faksu. Super je što si upućen koje kolegije u kojem semestru slušamo (jer ni ja to ne znam, pa hvala na informaciji) ali ja sam vani s ciljem da se opustim i zabavim, a ti ako ti se uči popij red bull, odi u knjižnicu i uči. Ja sam tu da se zabavim, a ne da me grize savjest što ne sjedim doma i štrebam za rokove.
Isto tako kad sam slavila prolazak jednog ispita (kad sam dala uvjet za upis više godine) lik bulji u mene cijelo vrijeme. Inače, da ne bi ispalo da sam uobražena, ali frajer gleda u mene onim pogledom koji ti kaže: ja sam Jack Trbosjek i sad ću te iskomadati. Ubrzo prilazi a ja vizualno provjeravam ima li kakvu sablju za pasom. S takvima nikad ne znaš. Veli on meni: ti si mala bomba iz daljine. Zbilja? To je sve što si uspio smisliti? Čak bi i Jack to bolje odradio od tebe. Jer u njegovo vrijeme nije bilo bombi.
Mislim da su zapravo sami vrh oni uleti koji su toliko izlizani poput bombe i talibana. Vjerujem da ih dječaci u vrtiću koriste: ˝Malja ti ci bomba, jej ti tata tajiban? Oces mi biti cuja?˝.
Nedavno mi je kolegica s faksa pričala kako se našla u čudu kad je frajer bacio na nju led i rekao: evo ja sam sad probio led. Što je super jer je jesen i sezona je gripa i prehlada i cura će možda dobit upalu uha, grla, nosa, ali bitno da si ti probio led.
Mislim da nije bit u tome da dečki budu onako orginalni. Orginalni poput onog koji mi je prišao i rekao: sad kad smo se upoznali, šetat ću ti u snovima. Bio je toliko gadan da je mogao samo biti u mojim noćnim morama gdje me progoni motornom pilom po mračnim ulicama s psihotičnim izrazom lica. Mislim da je puno bitnije da frajer ima lijepe zube, ne frflja i sastavlja višestruko složene rečenice koje imaju smisla barem dva puta više nego tekstovi turbo-folk pjesama. I da, nemojte citirati turbo-folk pjesme curi kojoj se upucavate. Nije lijepo. Osim ako je ona turbo-folk pjevačica.

Statistika

Zadnja 24h

22 kreiranih blogova

491 postova

740 komentara

386 logiranih korisnika

Trenutno

10 blogera piše komentar

49 blogera piše post

Blog.hr

impressum

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se