novi korisnik

kreiraj blog!

registriraj me!

cool

Isključi prikazivanje slika

20

sri

08/14

Moja porođajna priča, part 2

famousblue.blog.hr

Prava je jesenja večer, onakva kakvu volim, ponedjeljak 14. listopada 2013. godine. Magla. Razmišljam o tome hoće li plodova voda iscuriti po svekrovu automobilu. Rekla je moja baka, baba Anka, „petnajstog će izajt“. Vrijeme do bolnice kratim telefoniranjem. Nazivam najbliže prijatelje, luda i optimistična, obavještavam ih da je to to. Trudovi su svakih desetak minuta. Zadnju nazivam mamu. - Mala, sad kako god bilo, upijaj svaki trenutak i uživaj u njem - reče.

Noć je, neko gluho doba. Ležim u trokrevetnoj bolničkoj sobi, proživljavam nepravilne trudove. Petnajsti je. U gaćama imam nekakvu krpetinu koja treba upijati plodovu vodu i sve ono tekuće nikad opisano i dorečeno. Očito smo u bolnicu pristigli prerano, plodova voda nije otišla, otvorena sam tek prst. Cimerice, obje uspješno porođene, čudno me gledaju. Govorim im da bolujem od ulceroznog kolitisa i objašnjavam im kako gljive za ručak i ostaci baklave s višnjama za desert nisu bili najbolja ideja. Time bih im valjda trebala opravdati svoje nepristojno glasne vjetrove. Da sam ikako znala da je danas moj čas, zasigurno bih objedovala nešto drugo, ovako ubijam gluhu tišinu dosadne i tjeskobne bolnice. Provjeravam mobitel, dopisujem se s Dinkom i pokušavam ga uvjeriti da ode kući. Njegova je ideja noćenje na parkiralištu bolnice. Dinko odlazi, ostatak noći provodim u polusnu i polutrudovima pažljivo vodeći računa o instaliranoj braunili koja se nalazi iznad palčane kosti moje lijeve ruke. Budi me vizita, obavljam jutarnju higijenu, vele da idem u rađaonu. Blokada. Stavit će me na drip. Trudova nema, preko noći sam se uspjela otvoriti pet centimetara. Jadna mi majka. Objašnjavam kako moram doručkovati zbog ranije popijenih lijekova, nekako mi dopuštaju. Da sam tad znala što me čeka, doručkovala bih vola, ovako sam pristojno i poslušno pojela keks. Kolitis me spasio klistiranja. Penjem se na stol rađaone, petljam se u preveliku spavaćicu koju mi je dodijelila noćna sestra. S obzirom na to da sam večer ranije na odjel bolnice upala s potpuno pogrešne strane, javila se u liječničku sobu za odmor i zbunjenoj liječnici koju sam tamo zatekla pristojno objasnila kako mislim da mi je vrijeme roditi, sestra koja me nakon toga zgrabila pod svoju jursdikciju, dobro da mi umjesto te spavaćice nije dala da obučem kostrijet i posipam se pepelom. Molim Boga da providi medicinsko osoblje. Ljubazna crvenokosa primalja skida moje čarape i stavlja ih na klompe pored kreveta. Te, sad već ishabane, klompe kupila sam nekoliko dana nakon vjenčanja, a čarape sam konfiscirala, nekad su bile vlasništvo moje starije sestre Lucije. Mora da su zbilja kvalitetne, još stoje u ormaru. Primalja se sprema instalirati mi novu braunilu, panično joj objašnjavam da već jednu imam i da za tim zbilja nema potrebe. Smije mi se i na postojeću braunilu prikopčava drip. Mnoge sam savjete čula, razno-razne upute za porod, iskustva, hvaljenja, kukanja, plašenja, ohrabrenja, no oko jedne su se stvari svi složili – kad misliš da ćeš umrijeti, gotovo je. Lažu. Prvi trud traje nevjerojatno dugo, vrištim, razrogačenih suznih očiju jedva uspijevam upitati jesu li sigurni da to tako mora biti, ovo je prvi trud, a ja već umirem. To su dakle ti umjetno izazvani trudovi koje si nitko ne želi. Ne želim ih ni ja. Ne želim ovo, ne želim porod, samo želim da sve prestane. Onako suvereno, liječnica naređuje injekciju spasmexa. Smilovala mi se, iako ne pomaže. Sestra pojačava drip, ubija me. Pokušavam se smiriti, misliti na disanje, moliti, misliti na Jerka. Jedino na čem mi misli uspijevaju zastati i utišati paniku jest prozor i pogled na divno jesenje prijepodne i činjenicu da se van ove rađaone, za razliku od mog poroda, život odvija normalno i spontano. Ljudi vrijeme ubijaju na kavama po kafićima i jedu doručak koji su kupili u usputnoj pekarnici. Moguće neke fine lisnate masne croissante ili piroške s hrenovkom. Nitko ni ne sluti muku i agoniju koju prolazim. Prolaze sati. Moj je drip na najjače, imam luđače trudove svakih par minuta, osim toga imam i lažne trudove. Jerko se ni pomaknuo nije.

to be continued

Zvijer :)

badmoonrising.blog.hr

Danas stigla, iznenada i nakon neslavnog pokušaja kupanja i papice u krpe...

 photo 10557139_280701325457252_8548789464400693587_o_zpscacca1f3.jpg

Želja

ziz.blog.hr

Ono što očekujem od neznanca ogromno je i maleno. Očekujem od njega da mi skine veo kao izvidnik poslan unaprijed, očekujem da bude nježan i velikodušan kao da sam mu ja spasila život. Za neznanca ja sam bez mjesta, bez imena, nema ni veza ni straha.

Ipak, od trenutka kad mi se približi ,dobivam više znanja nego itko drugi, vodeći ljubav, on me upoznaje, a zatim prepoznaje, to sam ja, žena koja se u njegovom zagrljaju sjeća njega kao što se pronalazi zaboravljena riječ. Neznanac ne zna ništa o meni, ali ja ga poznajem, o da ,znam ga kao da sam ga ja napravila.

Pazi ! Oštar vozač!

belator.blog.hr



Ak psi već pomalo voze, onda je cvijet u kamenu sasvim jedna najobičnija stvar, pa tako i na zidu stare solane......



....a Priroda je prava alkemičarka.......


Pripovetke …………………….

mekon.blog.hr

Drek …..

Mi se javla moja familja dol z mora.. pa veliju da je more toplo kak pišača.. da je preveč slano.. da v vodi ima kamenja.. i da po noči nemreju baš bogznakaj spati kaj morski cucki lajeju celu noč….
Jee.. ipak je onda bolše v našem Zagrebu.. doduše i tu po Gradu cucki lajeju..al vse se završi tak da se posereju nasred trotoara …….



………………Znaš.. nema tomu dugo.. spazim ti ja na početku Ilice.. mam spredi Kastundelera velki pasji drek nasred trotoara.. Bi se reklo da se još pušil kak je bil friški..a i videl sam nekakšneg šajsera kak vleče cucka prek vulice.. I znam ja kaj bu zdaj bilo.. Lepo se ja stanem pri ulazu v Namu naslonim se na zid i čekam.. Kaj čekam.. Ha . pa to da negdo lepo zatacka taj drek.. Ni prešlo nit deset minut i ide človek.. feš gospon.. poslovni človek bi se reklo.. nosi aktntašku .. Žuri se i korača kak avstrougarski oficir na paradi.. I dok bi rekel kruhipekmez.. z celim potplatom je vgazil v tu hrpu dreka.. A cipeliši zglancani.. se vidi da nisu jeftini opanjki.. I taj mulec kaj po zraku muhe gledi.. nebi nit primetil kam je cipelu porinul da se ni.. poskliznul.. Ti vrapca.. začel je zrukami mlatit po zraku i skor je jenoj babi glavu ftrgel z onom taškom .. Vrabec ga dal.. stal je on.. se vidi da se je znenadil kaj mu se to desilo.. Gledi on naokol i ništ mu ni bistro.. A ona ženska je malo zabremzala i lepo mu je z prstom pokazala zakaj je on začel delati piruete po trotoaru.. Jezušmarija.. kak je taj .. bi se reklo.. fini gospon začel kleti…. Da ga jebal pas.. da si to govno porine mamici v zube.. dabogda mu se pas posral v krevet… Tu je vse mislil na gazdu od cucka .. I dok je klel vse svece katoličke ..pravoslavne i muslimanske.. celu Bibliju je spominjal.. pa je skončal z našim dlakavim Gradonačelnikom.. onim dotepencem z bregof.. strugal je taj drek kaj mu se zalepil na potplat po celomu trotoaru.. No.. bilo je to lepo videt.. vse razmazano z drekom.. ne moram ti kazat da smo se ja i ona ženska ..vsaki na svoji strani šteli podrapat od smjeha.. Pa su i neki prolazniki sfatili kaj se zbiva pa su i oni stali komentirat i smijat se.. A of gospon z posranom cipelom je kričal na saf glas.. Ja sam se tak smijal da me posle trbuh bolel vse do Malog Placa…..Narafski.. tu sam si zel medicinu za želudec.. Ožujsku z citronom ….


……… lipe v Safski vulici ……………..

Tu ja mislim nekaj pripovedati o drevima kaj su z obadve strane Safske vulice.. od početka tam pri Ruzveltovem trgu.. pa vse do Vodnikove..ali z druge strane do Jukičeve…. To su lipe…. ona dreva kaj tak lepo dišiju gda cvateju i od kirega se dela fini mirišljavi čaj.. baš sam se denes spodi te debele sence sprešetal..a lipe samo kaj nisu zadišale.. Još koji dan i bu pol Safske ceste na lipu mirišalo gda potegne veter gor z Tuškanca…… Denes lipe nisu samo na tem delu kaj ga ja spominam.. ima ih po celoj Safskoj cesti i z jene i z druge strane …



Ta su dreva..te lipe na Safski vulici od kad ja znam za tu vulicu.. A to je fest dugo.. I tak.. te lipe su takšne bile kak su i denes.. Lipa gda jemput naraste kolko to priroda hoče.. več ne raste neg samo lista i rodi .. Lipe imaš muške i ženske i moraju biti skup da bi one ženske mogle imeti ploda… A plod je ona mala kuglica z dva listeka z čega se priprema čaj… A lipa kak drevo je fest dugovečna i otporna..skoro kak i hrast………
I tak ti je negdo jemput po tom delu Safske vulice zasadil te lipe koje denes prekrasno zglediju i delaju debelu sencu pješakima i stanarima okolnih hiža…. Pa neki stanari i nisu zadovolni z tim drevima .. a to su oni kaj imaju astmu pa druge probleme z disanjem.. Se reče da su alergični.. A lipa gda cvate im dela smetnje pa su jemput par takšnih iskali da se lipe posječeju… je na sreču takšnih malo i lipe su još tu… Gdomu smeta nek ne otpira prozora i nek pe tam gde nema takšnih dreva ..
I gda dojde vreme da se lipe obiraju …….. zdaj bum ja ispripovedal ono kaj sam ja videl i doživel još kak klinac… ..
Dakle gda ih je trebalo brati..a to najbolše znaju babe..bar su negda znale.. onda je v Safsku cestu navalilo čudo baba z pol Zagreba.. A su onda te lipe imele još grana… nizko kaj ih se moglo dohvatiti i z poda… I začela bi berba tega.. su si babe prinesle vreče i torbe i košare.. Jeee… ali su skočile one domače babe tu z Safske vulice i začerle terati ove kaj su se… gdo zna odkud doteple.. I je bil pravi rat.. su ove domače z Safske.. zišle van z metlama i partvišima..pa vudri po ovim drugim.. pa je to branje znalo potrajati največ dva tri dni.. Neke od teh babah su to kaj bi nabrale v Safski..posle prodavale na Dolcu.. No.. i gda bi počupale vse nizke grane.. su došli i muški z lojtrami .. i bi se popeli gor i trgali grane pa bacali dol babama … E to je več bilo preveč za zdržati.. Su se ovi domaći i oni dotepenci tak počupali i začeli mlatit da je morala dojti ona Milicija.. Narafski.. prvi dan su ih vse samo poterali.. Pa su i drugi dan došli brati.. E.. zdaj ih je Milicija zapisala i vzela im..zaplenila to kaj su nabrali … treti dan je milicajac tam stajal celi dan i noč i tak još par dni.. Pa su berači prestali dolazit…



Na vse to su glavnu rječ dali Gradski Glavonje i gradonačelnik.. mislim ja da je to onda bil oni Pirker.. dakle .. su zabranili vsako branje lipoveg cveta i ploda.. i su napisali uredbu po koji se berači kažnjavaju… I tak je to branje prestalo…
A z moje hiže..tam na Zrinjefcu su dve babe takaj išle v tu berbu.. A im je moja baka..plemenitašica.. povedala da to ni dobro kaj su ti cveti fest prašnjavi jer rasteju lipe pokraj ceste… Pa ju nisu poslušale… su joj rekle da im je jalna… A jena od te dve je bila baš pazikuča i je imela fort pijanog muža.. Pa je i on išel i nosil lojtru vse od Zrinjefca do Safske.. a baba je nesla košaru… I tak je tu zajdnu godinu.. kaj su tam to brali.. pijani pazikuča ostal brez lojtre kaj su mu ju oteli stanari z Safske.. A negda su lojtre bile fest skupe..a ova je još ktomu bila vlasništvo hiže ….
Zapraf… da su se ljudi znali pošteno i pristojno ponašati.. nigdo im nebi branil da to bereju.. Stvar je bila u tem..kaj su vse smetje kaj bi posle branja nastalo..ostavili nasred ceste i trajvanske štreke … Denes nigdo po gradu ne bere nit lipe nit druge biljke.. A negda se bralo i po Cmroku i po Tuškancu. i po Kraljevcu i Zelengaju.. a je bilo i onih kaj su na Zrinjefcu i Tomislafcu po travnjaku na proleće brali radiča… To kaj je bil zapišan od cuckof im ni smetalo …………….


morti se još nekaj setim... Bok ............

Toplo je …. fajhtno….

mekon.blog.hr

Tak.. malo pripovedam sam z sebom … jee.. navek sam biral zkim bum …..

Tak ti vreme prolazi..sunce žge kak v Kalahariju.. ja se držim debele sence i hladovine..I nekak ispadne da je najbolše ostati domof.. Celu noč luftam hižu.. vjutro zpustim roletline..zaprem obloke.. i onda prejdem malo po našem lepom Zagrebu..tek tolko da moj Grad ne pozabi na mene.. Ni za nekakšne velke štrapacirunge.. a nis ja nit za preveč dugačko sedenje po brtijama.. Morti me potrefi da se znekim najdem na kratko..se reče..na kavici.. makar ti ja tu črnu vodurinu ne pijem.. A rekel bum ti zapraf.. ni dobro nit te moje Ožujske z citronom preveč zlevati v sebe.. pa se od tega samo još bolše švicaš.. jena.. dve dobro pašeju.. bi pasale i one posle te dve..al onda mi je želudec kak krafski..se napuhne..i ta piva samo bučka i žlabra po trbuhu..



A dok sedim pri svojemu domu ni takšna velka potreba za tekučinom.. mirno sediš.. ništ ne delaš..gdo bi delal kaj po takšnem paklenskom vremenu.. no.. morti si nekaj malo pospremim.. prekopam celi oni..Internet.. I na kraju si zemem libru i čitam.. Me zajdne vreme nekaj spopalo..pa čitam stare i prastare libre z moje stalaže.. Of čas imam pri ruki i pod okom debelu libru oneg Čarlsa Dickensa.. Život i doživljaji Nikolasa Nicklberyja.. Mi se čini da sam ja tu libru čital gda sam išel v srednju školu.. Od onda stoji .. A je to ..se reče..izdanje od 1959. leta..kaj bi značilo da je ta libra meni ostala još od one moje pokojne bake ..plemenitašice.. Jeee.. imam ja dost teh starih libri ..još od vremena Kralevine..Endehazije.. i vse na ovam.. Se prikupilo okol dve hilade tega.. pa nekaj držim na stalažama po hiži.. nekaj po škatulama na tavanu i podrumu.. nekaj sam prenesel v onu moju brvnaru..nekaj su si pobrala moja deca.. Pa si ja z vremena na vreme zvadim kakšnu staru zaprašenu libru i čitam ju znova .. Znaš.. to su stari romani gde se vse događa nekak laganejše neg v ovim novim librima.. A meni je fest interesantno čitati kak se negda pred sto i več let živelo v Londonu.. Pa isto tak rad imam oneg Balzaca..taj je opisival živlenje po Frančiji..al zemeš kakšneg ruskog..veliju..klasika pa znaš kak je negda davno bilo v Rusiji.. Vse su to pripovetke z naravneg..stvarneg živlenja.. nisu to glupave zmišljotine.. Sam nema tomu dugačko čital i pjesme.. onak mi je došlo pod ruku.. oni Federico Garcia Lorca.. morem ti reč da je težko čitati..zapraf razmeti te nejgove stihove.. Moram poiskati negde na stalažama .imam i oneg .. Edgara Alana Poa.. taj taki piše fest mračne stihove.. A tu mam pri ruki su mi se našle i pjesme kaj ih je naškrabal oni naš Arsen Dedič.. Brod u boci.. Pa te pjesme ne čitaš od početka do kraja kak kakšni roman..pjesme se čitaju onak.. gda ti dojde..pa pročitaš jenu ..dve..pa ostaviš za.. drugi put.. A za vsakom pjesmom si nekaj o tem razmišlam.. jeeee.. i onda zadremlem v svoji fotelji… Evo.. viš.. tak treba.. vse polahko dok su te vručine.. Pa je tak i po zimi.. zimi ti je zima pa takaj sediš v topli hiži i nekaj čitaš.. ..no pa bumo o tem po zimi škrabali..
Narafski.. z jutra odmah poiščeš po Večernjaku vijesti i najnovije događaje.. Morem ti kazat da su to vsaki dan vse veče cirkusarije i bedarije.. kaj vse delaju ti politikanti.. gda to čitaš neznaš zapraf dal bi se smijal al bi plakal.. vse to zgledi i kak komedija al kak tragedija.. Pa gdomu to oni lažeju..a lažeju tak da to prokužiš za jen čas.. I ništ ih ni sram zato kaj ih narod mam otkrije kak lažljifce.. A kaj bi se sramili lagati gda se ne sramiju fraksti i gepati od naroda. A ljudi samo po cajtungama iščeju najnovije vijesti gde je kaj i kolko poskupilo.. gdo je koga prevaril.. gdo je maznul državne peneze.. kak si je kakšni politikant prisvojil stane..hiže i kilometre zemlišta.. I tak… Onda prejdeš na onu Črnu Kroniku.. to ti je vse skroz črno.. pa je jen vbil drugeg.. dva su oplačkala tretog.. tri su stradala v oni saobračajni nesreči.. baba prevarila muža..a of ju je stukel kak vola v kupusu.. pa je tat provalil v kioska i fkral cigaretline..onda je nekakšni z pištolom počistil zlatarovo zlato.. I tak malo po malo dojdeš do kraja Večernjaka.. i onda čitaš gdo je vmrl … Pa vse dobro pazim da ne preskočim obavijest da sam i ja vmrl.. ha …….Ma.. fučkaš taj Večernjak..vse je to isto.. i po onem Internetu nema več kaj spametnog najti..tam je još gorše kak vsega tega ima i preveč..
I onda malo spregledam one naše Forume.. Fejse.. Bloge.. To ti je negda gda je začelo bila dobra zabava i kakti nekakšna zamena za žive ljude.. Pa je i vse to prešlo vrit.. zapraf mislim da su se ljudi zasitili tega.. Lepo ja velim da se buju ljudi jenog dana spominali i družili kak negda.. v brtiji.. na vulici.. Ovak si gledel v ti komad stekla spredi sebe i spominal se z nekakšnim..a nisi nit znal gdo je taj i kakšni je.. Tu si mogel bit i car i prosjak ak si štel.. nigdo ti ni mogel ništ.. Zapraf ja sam na taj način i stekel nekakšne poznanike pa i sličnomišlenike..ak se to more tak na brzinu najti..barem tak zgledi.. No.. nema veze..glavno da se najdemo kak živi ljudi i pospominamo se jen drugom v brk.. Pa to ne važi za ženske..one nemaju brke.. A morem ti reč da su ljudi sasvim drugačiji v pravem živlenju od oneh na komadu stekla.. Ove kaj sam ja fpoznal su sasvim dobri i jenostavni ljudi.. i dobro se razmemo gda se ponekad najdemo zkup.. Pa i ja skoro ništ ne škrabam po teh Forumah.. nit Fejsu.. tu i tam nekaj na ovem Blogu..tek tolko da je tradicija nastavlena.. A to kaj ja škrabam o mojem dragom Gradu Zagrebu..to je moja namera da zbudim prave Zagrepčance.. pa zgledi da ih je fest malo..al pa pretvrdo spiju i nemreš ih zbuditi … A tak ti je to.. vse se menja.. ide vreme ….

Viš.. ščera mi je odgovora poslal oni moj virtualni pajdaš..Zagrepčanec.. z oneg Zagrebačkog firtla tam prek velke bare.. Na… človek voli svog Zagreba kaj je stareši to večma.. A bi se reklo..gda nekam dalko prejdeš i dost vremena iztekne..onda buš i pozabil kaj je negda davno bilo.. pa drek.. kaj si stareši to te više vleče na ono negdarnje.. Taj moj pajdaš je skupil lepa leta na grbači.. i ja verujem da bi zutra došel kmeni v goste gda bi mogel.. al kaj. Leta delaju svoje pa se nit gibat več ne moreš kak negda.. I kak zgledi taj moj pajdaš i ja nebumo se nigdar vidli.. šteta.. mislim ja da bi imeli kaj pripovedati o našem Zagrebu.. A ja sam pred dost leta bil v ti nejgovi Avstraliji..v Sidneju.. imam tam i ja nekakšnu familju.. pa v to vreme nis čul za teg Zagrepčanca . V to vreme ni bilo još teh.. veliju.. društvenih mreža.. A je ti moj Zagrepčanec bil na začetku nove Horvacke tu pri nami v viziti.. pa nit on onda ni znal za mene.. Viš..kak se ljudi kaj imaju nekaj zajedničkog obilaziju…. I tak.. si gruntam ..pa nemreš v Zagrebu videti človeka i po dvajset let..kak da bi v zemlu prešel.. A gdo zna.. morti se baš taj pela v trajvanu v prvem vagonu a ja v zajdnem..
Ti vrapca..kak ta vručina loše dela za pamet.. svakaj si zmišlavam.. a dobro kaj imam velku tikvu pa se pamet lahko rasteže po njoj.. Je..je.. vse se po vručini rasteže.. i železo i smola..i nokti hitrejše rasteju.. koža se obesi.. je.. da.. koža… hmmmm …. Ništ..pemo dalše.. Pa sam več rekel da ja domof nemam oni klima uređaj.. ne zato kaj nemam penez..neg ga jenostavno nis trebal.. Bogmeš sam si ovo leto začel premišlati da si ga kupim.. Evo.. sedim domof v zamračeni biblioteki.. tak ti ja nazivlem ti moj del hiže gde su libri..kompjutor .. muzika.. šrajptiš.. i kak god okreneš ni preveč friško.. od jutra je hiža lepo razhlađena..pa kasno popoldan se i tu začne toplina skuplati.. I čim padne kmica onda ja bežim van na terasu iza hiže.. pa onda tu sedim v kmici i uživam na friškom zraku kaj dojde gor od mojeg pajdaša Suseda z Medvedgrada.. Je..pa i taj moj Sused.. to ti je jen moj pajdaš.. Habsburgovec.. se zaprl v tem Medvedgradu i nejde dole ni da mu celu gajbu pive ohladiš.. morti za dve bi.. Pa se čujemo prek teh mobitelof … al nema taj preveč vremena.. mora puže pobirat za paprikaš delati.. a kak zgledi i one coprnice gor mora bedinat..ha .. No..baš sam se razkokodakal.. kak nekakšna baba na plotu.. Pem zdaj ipak malo škrabati o mojem dragom Zagrebu.. nekak sam se denes vlenil.. pa kakšnu slikicu zvleči z aparatlina.. od ščera ga nis spraznil .... A vjutro pemo spet na španciranciju …

............. Serbus ..............................


101. ću ga zvati

misli2204.blog.hr

Bajka

Nekako s jednog proljeća (kao u onim bajkama), bršljan vjetrom (bez pitanja, bez dopuštenja) korijenom čvrstim od početka kad sjeme još bio je, pred vrata moja došao je. Što proljetne kiše životom zvale se, ljeti moje kapljice vode bez razmišljanja za sutra u danas danu dopuštale mu da raste. Bršljan, bez očekivanja uzimajući sve što dano mu je, rastao kao zaštitnik bez maske Z, zrake sunce uzimajući sebi, sjaj mjeseca u noći blistao na listićima njegovim. Pazio na snove, duljio san. Ni zvonce malo vidjelo se više nije.
Dobrota je bršljan pitala i odgovor dobila. Duhovi i sjene ni pitale nisu, u pruženoj ruci razmicali (crvenu jabuku što otrov je skrivala) osmijeh nudili. Prijateljice nudile se biti, s ogledalom skrivenim u njedrima nošenim. U svojoj samoljubivosti smijale se ružici maloj u bršljanu izrasloj.
Što može im ona, tako malo i istinski lijepa? Ni dobrota njena ništa im ne može, dok njihovo trnje rašireno je, uvjerili sebe oni jesu. Tko ubosti mogao ih je, tko zaustaviti u pohodu osvajačkom da zarobe svijet?
Ni trebao im nitko nije, ni mačevi oštri ni strijele ravne. Presudiše sebi sami, u samoljublju svojem svijet skratili, u bršljanu se izgubili da lutaju u kutku bez svjetla i puta.
Bršljan kao zaštitnik pravi prepusti mjesto svoje ružici lijepoj. Uljepša ona dane, obasjava noći i osmijehom ispuni praznine one.
Kao u bajci pravoj, sreća otkrije zvonce i pozvoni na vrata da priča traje i dalje. I ne bude više samo riječi na papiru, već u govor lijepim glasom pređu. Odzvanjale note s pianina starog, plesni koraci prelazi iz sobe u sobu. Sunce im svjetlo bilo, a mjesec i zvijezde snove im tkali.

Istina

Noć u kojoj ću sve boce ostaviti potpuno prazne, u kojoj ću svaku čašu razbiti. Noć u kojoj ni alkoholi destilarija raznih pomutiti mi razmišljanje neće. Položiti ću sve kraljeve i aseve pokerom ojačanim, flash kraljevske obitelji pomoći im neće. Ni „kupe“ ni „špade“, kad pozovem na red odgovoriti neće moći. Zašto mi opet „tučeš“ kad izgubili smo unaprijed, jer „baštonima“ i „dinarima“ na izazov se ne dam. U prvoj boci zaljubljeni pogledi će se izgubiti. S drugom ću ljubav utopiti. Što s trećom da radim? Neka riječ voljeti izbriše. Zajedno (dok još smo tu riječ znali), i ručicama dječjim skupa je trošili, tek možda u četvrtoj bijeloj boci, mirisom ruske rakije s previše otopljenog leda ostaviti ću tamo gdje mjesto joj i je. Ali, uvijek i uvijek to „ali“ i u petoj mi se javi. Čaše sam razbila, petu ispijam s pravim mirisom što boca je samo može dati, da tebi zelenim očima zbogom kažem. I nemoj slučajno u šestoj što sreću znači, da pronađem te opet tamo. Jer „ali“, utopit ću te u moru plavom (u dubinama mojim).

Pjesnik sam htjela biti

Nisam ni mjesec, djevojčica sam
Nisam ni zvijezda, sjati ne znam.
Oblak kako da budem kad krila nemam.
Sunce je toplo i sjajno, a ja hladna kao kamen.
Nebo bih mogla biti, ugostiti i mjesece i zvijezde.
Suncu i oblacima bijelim domaćica dana postati.
Vještica bez metle kako da budem,
S ružnim nosem i bradavicom na njemu.
Dobra vila s čarobnim štapićem
Da biti ću to.
Djeci ću uspavanke pjevati,
Zaljubljenima poljubce slati.
Voljenima još ljubavi dati.
Jednog dana se pojaviti
I još poneku riječ napisati.


Cijelu noć Tratinčica zaspala nije, zadatke svoje izvršila je. Lutale joj misli k poljanama zelenim, razigrala nožice svoje opet, više nego što trebala je. Zaustaviti ne zna se ona, kao da jedna i druga i pomalo treća greška joj dovoljna nije. Dijete kad probudi se u njoj, igri kraja nema. Odrasti već jednom, glas je opomene. Bumbar prstićem svojim, leptir raširenih krila. I zastane ona, pred zoru novoga dana. Pero zlatno u ruke, riječi na papir stavljati krene. Razumljive riječi samo sebi znane, drugačije nikad znala nije.
Jutro se javilo, doručak zvao. Buđenje bugenviliji objavi i novom danu na ocjenu krene.

Primadone među nogama!

lunachick.blog.hr

Baš kad pomislim kako je ova zemlja zaista napredna i divna, neke me činjenice potpuno razuvjere u to. Evo, upravo mi je potvrđeno kako u Ujedinjenom nam Kraljevstvu ginekološke preglede obavljaju liječnici opće prakse ili čak i medicinske sestre. No, prije nego me neka medicinska teta napadne, oduvijek sam ih branila i govorila kako bi im dala super-velike plaće jer čiste (i jedu) govna svaki dan i fakat im ne bih bila u koži.

No, za Boga miloga - pa nemrete mi to radit! Medicinska sestra uzima papa-test u lokalnoj ambulanti, bez da itko postavlja bilo kakva pitanja. Super kaj sam to čula prije nego sam uopće pomislila kako je prošla godina dana od kada sam se popela na taj odbojni stol i pokazala međunožje stričeku u bijelom s velikom, iritantnom lampom (koja te dodatno ubije u pojam). Ginekološki pregled je najčešće doista nelagodan za mnoge žene i tu zaista mogu pohvaliti hrvatske privatnjake koji se za oko 300-400 kuna zaista potrude da se osjećaš ko ljudsko biće, stoga me ovo zaista šokiralo. Oni to zovu 'office gynecology’ i tvrde da su potpuno osposobljeni za takva postupanja s pacijentima.

Čak sam naišla na članke o toj temi i žene poput nas (koje smo navikle da nam određene organe pregledavaju ljudi koji su se za iste i specijalizirali) nazivaju razmaženim primadonama! Najčešće govore kako su to žene iz SAD-a i istočne Europe koje troše dragocjeno vrijeme ginićima, a sve to ovdje može napraviti i medicinska sisterka, bez problema. Hm, malo zbunjujuće. Ovdje znači ideš profiću dok si u zaista u banani. Ne znam kaj da mislim o tome. S jedne strane, njihove bolnice, usluge i ophođenje s pacijentima su zaista na visini, no izgleda da ću za sada obavljati svoje godišnje preglede u lijepoj našoj.

Kada sam jednoj teti ispričala kako sam zaista zadovoljna sa svojim ginićem u Hrvatskoj, koji mi okrene ekran i pokaže science fiction filmić mojih jajnika, koji odvoji vrijeme kako bi mi ispričao gdje je što i kako radi te je čak jednom otvorio i knjigu punu slikica i objasnio mi anatomiju žene iznutra pri određenim ženskim pojavama u tijelu...Škotkinja je ostala paf. Samo je rekla: 'Wow, amazing!' Pa da, ispada da smo mi Hrvatice vrlo napredne i...razmažene.

Izgleda da ću morati malo oguglati i lupiti samu sebe po razmaženoj guzici. Ne znam kada ću se, doduše, uputiti k sestrici u plavom s štapićem u ruci, ali znam da faking Easy Jet prestaje letjeti za Zagreb. To je činjenica koja će utjecati na moje ugodne susrete s hrvatskim stručnjakom-picologom!

Imam osjećaj da ovdje možeš završiti tečaj za jednostavne operacije i po kućama vaditi mandule! Zato valjda ljudi misle da je ovo zemlja velikih mogućnosti. Možda upišem tečaj za pilota (imam dovoljno iskustva s video igrama) pa tko zna - možda me zaposle u nekoj avio-kompaniji, na pola radnog vremena, ako tu i tamo neka razmaženka treba skoknut do svog ginića u domovinu. Tako će određeni dijelovi moga tijela i dalje uživati u tom primadona-tretmanu.

Ma zamisli kako mi žene „puno tražimo“! Pih, whateava!

Mudre riječi

huc.blog.hr

 photo hucova_gitra_zpsc57b1148.jpg

Moja baba sa majčine strane doživjela je, štono bi se reklo, fine godine. Preživjela je dva rata i četiri države. Sjećam se, jedno jutro složio sam neizostavnu tursku kavu, pa smo sjeli za kuhinjski stol.
- Dakle, baba, o čemu je sve to bilo – upitao sam ju engleski konstruiranom rečenicom.
(Baba, what was all about?)
Umjesto dogovora osmjehnula se blagim, buddha iz predgrađa, smajlom.
«A ne-ne, nećemo tako», pobunio sam se «doživjela si duboku starost i mene doista zanima o čemu se tu radilo? Molim te, sažmi meni za ljubav, za ljubav svog unuka prvijenca, sve te dane, sate i minute, ispljuni bilo kakav, iako bih preferirao, mudar zaključak.»
Baba se ijope osmjehnula istim onim, za prosječnog Europljanina iritirajućim, pasivno agresivnim smajlom.
«Neodgovorno se ponašaš, draga moja», upozorio sam ju « ja doista želim ZNATI, ja naprosto izgaram za ZNANJEM, i iskreno govoreć' već sam pomalo lud od sve te potrage za SADRŽAJEM, ekstenzivno – SMISLOM, lud od sveg tog artističko-udbaškog promatranja, osmatranja, zamjećivanja, uočavanja, bilježenja, od sveg tog traganja za repetriajućim uzorkom, u povijesti, u svakodnevici, u trenutku, za uzorkom koji će mi budem li dovoljno ustrajan, dovoljno budan, dovoljno oštrouman, napokon otkriti božji blueprint, božju nakanu.»
Bez obzira na moj očaj i blagu nervozu dočekao me isti onaj blaženi buddha smile.
«Prljavo igraš, starice», uzdahnuo sam obeshrabren i srknuo kavu.
Pogledala me samilosno, pogledom bistrim kao gorski potok. Zapravo, nikada nije bio bistriji, osim možda, u trenutku njene smrti.
„Nemam vražjeg pojma“, rekla je smijuljeći se.
„Ne vjerujem ti“, odvratio sam poput uvrijeđene frajle.
Nastavila se smijuckati.
Bio sam uvjeren da mulja i ljubomorno čuva svoje spoznaje.

Treća je godina otkako je preminula i ja je se (očekivano) spominjem u fragmentima. Tipkam riječi kraj otvorenog prozora, prežvakujem prošlost, rekonstruiram viđeno i doživljeno. Predamnom titra plamičak iz replike rimske uljanice koju sam kupio u suvenirnici u El Djemu. U daljini, sa crkve sv. Franje na Opatovini javljaju se zvona. – Večernji zvon, kad čujem plah, osjećam tad, proljeća dah – odmah se sjetim stihova pjesme koju smo kadkad pjevali uz gitaru, nas dvoje, baba i ja. Oh, imali smo sjajan repertoar! Da samo znate: Bele rože - nežne rože, Ulicama kružim, Bolujem ja, Imam jednu želju, Jesenje lišće, Tužna je nedjelja... Većina starogradskih pjesmi i romansi bila nam je u malom prstu.
Nakratko napuštam tipkovnicu, osluškujem crkvena zvona. U smiraj dana oživljuju mirisi. Kanda se ćuti rajski vrt. I lepet krila, kao da se čuje. Pripaljujem posljednju cigaretu.

Nemam vražjeg pojma.

Kad razmisliš, niti boljeg, niti iskrenijeg odgovora živ čovjek ne bi mogao dati.

(18.kolovoza, 2014.)



-----------------------------------------------------------------------------------------------------

Playlist:

A duša boli
Bele rože, nežne rože
Bolujem ja
Crven fesić
Da smo se ranije sreli
Emina
Fijaker stari
Hajde kato
Hladan vetar
Ima dana
Imam jednu želju
Ja bih hteo pesmom da ti kažem
Jesenje lišće
Kad bi ove ruže male
Kad ja pođoh na Bembašu
Kad sam bio mlađan lovac ja
Kad te vidim na sokaku
Mislio sam da je život
Marijana
Moja mala nema mane
Na kraj sela čađava mehana
Nate mislim
Oj jesenske duge noći
Osam tamburaša s Petrovaradina
Oči črnje
Ribara starog kći
Sve moje jeseni su tužne
Što to šušti bagrem beli
Ti si rajski cvijet
Te tvoje oči zelene
Tužna je nedjelja
Ulicam kružim
U ranu zoru
U Stambolu na Bosforu
U tem Somboru
Za jedan časak radosti
Zlatan prsten

19

uto

08/14

Ona koja je došla sa kišom

kodnatee.blog.hr

„Prije nekih pola milijuna godina, negdje na južnoj zemljinoj polutci, živjeli su crveni ljudi na crvenoj zemlji bez ploda, poharanoj toplim ljetom.
Narod se prehranjivao od ulovljene ribe iz obližnje rijeke i nekoliko zalutalih životinja.
Bobice odavno nisu vidjeli. Suha zemlja više ništa nije imala za dati.
Tu noć, zvijezde su se složile u znaku velikih kola i iskusniji u plemenu su čudno pogledavali u nebo kada se isto zatvorilo. Počela je kiša.
Rodila se djevojčica. Nazvaše je „Ona koja je došla sa kišom“.

Izmjenjivale su se godine i godine dok kiše opet nisu stale. Plesali su uz zvukove bubnja po toploj prašini i tapkajući barama koje su kratko ostajale na površini, otrgnute od hlapljive zemlje.
Večeri su provodili učeći, to nije bilo obično učenje. Sjedeći u krugu, mudraci su usmenom predajom prenosili znanje prepoznavajući učenike koji su spremni.
"Ona koja je došla sa kišom", slušala je samo vjetar i gledala odsutno u daljinu, priče ju nisu zanimale. Nitko joj to nije zamjerao, donijela im je kišu, sa njom i hranu.
Učitelj je znao kako njen duh samo spava, ali da u isto vrijeme, pomno sve i "piše".
Jednog dana došli su Drugi, zbog zemlje. Otrgnuta iz krila majke, odvedena je zauvijek. Osakaćena i osramoćena.
Više nije pronašla stazu sreće. Njen duh i dalje nemirno luta obalom rijeke tražeći put natrag…ka kući…“

Opet je stiglo njeno vrijeme. Vrijeme kiša.
Često sam znala pročitati kako su četrdesete najgluplje godine, prestar si za pobunu, a premlad za kraj.
Za jednu ženu, ovo su najbolje godine. Više ti se nigdje ne žuri, nisi u kasnim dvadesetima pa da se moraš udati, roditi djecu.
Koliko krivih savjeta za jedan život. Imam vremena za sve.
Tek sam na pola puta.
Iako, da smrt sutra krene po mene, rekla bih joj: -„Dobrodošla“. Jer život i nije neka bajka.
Rođendani me nikada nisu radovali, ne zbog godina i starosti već zbog spoznaje koliko sam ih prošla.
Moji duhovni prijatelji na to bi mi rekli: „Stara duša“.
Ne želim vas zamarati filozofijom života, ni davnim indijanskim običajima, večerima provedenim uz vatru iz kamina i onu pravu, koja dolazi iznutra.
Želim samo taknuti svakog od vas i probuditi nešto…možda će to biti i uspavana zvijer koja će me na kraju progutati, možda i neki topli osjećaj ili riječ koja će se aktivirati u trenutku najveće potrebe.
Svi djelujemo, uloge su, rođenjem, podijeljene. Postanimo bolji ljudi.

Ja sam i Ona sa „Perom“ i „Ona koja je došla sa kišom“.
Davno prije sam znala za moje prijateljice „Riječi“, nitko ni na faksu nije mogao pisati bolje referate, makar se radilo tek suhoparnom gradivu, začinila sam ga sa puno ČŽŠSĐDž koje ovaj jezik nosi. Letjela su kod mene uvijek slova, a ne samo to, često; čaše i tanjuri…
Željela sam upisati žurnalistiku, nikad nisam ni sumnjala u uspješnost sebe u toj profesiji.
Uspjeh ili neuspjeh stvar je izbora i afiniteta, manje slučajnosti i sreće.
Pokojni stric me je odgovorio rekavši: uvijek stigneš biti novinarka, daj, završi nešto konkretno, uostalom, kao najstarija od nas sedmero, morala sam voditi brigu o svima. On je tada vodio veliku firmu sa preko 2000 ljudi i brinuo za bratovu djecu. Danas nema te firme, nema ni njega, otišao je sa 44, tata tek sa 34. Prerano su „izgorili“ za ljude koji nisu vrijedni njihovih života.
Neću ponoviti istu grešku.
Nisam upisala novinarstvo, iz drugog razloga, jer uvijek moram po svome… Novinari su kritični, cinični, zajedljivi, površni i što je najbitnije, djeluju nakon nekog događaja ili pojave. Post scriptum, to nije moja rola. Nazivam ih lešinarima.

Prošli smo vrijeme i rata i prve ljubavi.
Vjerojatno danas negdje čuči iza ovih lažnih profila jer tvrdi da još me voli.
Bio je moja prva velika ljubav, za mene je to tada bila svetinja.
Slijedi uobičajena priča, otišao je za drugom; bila je plava i imala velike sise.
Od tada, više na sise ne gledam isto.

Prolaze i dalje godine, stigle su i četrdesete.
Nigdje ne žurim. Udati se više neću.
Prekrasna djevojčica, moja najbolja mala prijateljica, osoba je na koju ću prenijeti sve svoje strasti, one prema životu, prema ljudima koje razumijem i volim, unatoč, njihovim slabostima i grijesima.
Ispraviti ćemo ih zajedno, jednu po jednu.
Nikada više ispravaka ne ide odjednom, tako ni dvije jedinice ne mogu popraviti u istom danu.
Ispričavam se i onima koje sam nehotice povrijedila i molim za oprost.
Žao mi je što neke nisam na vrijeme zgazila.
Ponekad štetočinama ne smiješ dozvoliti puno kretanja jer ugrožavaju ostalu Vrstu, ali svejedno, i njih volim.
Jer i kad gazim, radim to nježno.
Čekam opet svoju kišu i svoje sunce.
Vatru života.

Vožnja zagrebačkim tramvajima

kodnatee.blog.hr

Najčešće na posao idem tramvajem, automobil je ovdje meni stres na stres.
Podsjeća me i na neke, ne tako davne dane, kada sam jutro započinjala sa dva telefona na uhu, prolazeći kroz sela i ne vidjevši ništa.

Danas više gledam i bolje slušam.

Vožnja tramvajima može biti zanimljiva iako jutarnje gužve, umorni i nezadovoljni ljudi i nisu neko društvo za razbuđivanje.
Ali ljeti je drugačije, ne čuju se glasna telefoniranja majki koje svoje školarce upozoravaju na manje računala, TV-a i više učenja, redoviti obrok i umiruju svađe sa sestrom.
Jutros je bila veća tišina nego obično, nije se čak ni komentirala aktualna politička situacija, službenice ogovarale svoje šefove.
Najslađe su mi one, koje okrenute leđima ne znaju da slučajno, njihove i poznajem, ali svejedno sam kimnula sa odobravanjem jer zagrebački šefovi nešto su ufuraniji od onih iz ostatka zemlje, ukoliko, u poslovnom smislu, ostatak i postoji.
Koliko puta sam se i sama stresla na spomen imena svoga šefa, nije bilo odlaska u dućan da prodavačica nije lupala po kasi glasno govoreći: Ajde Liniću, požuri…- čekajući račun.

U tramvaju je politika nezaobilazna tema. Znaš tko će pobijediti, a tko izgubiti.
Znaš i kakav auto tko vozi, tko je s kim, tko koga ne voli.

Bandića svi vole.

Preko puta mene muškarac, muškarac sa brkovima.
Ne volim ta sjedala gdje gledamo jedni u druge jer ipak moram paziti da li je sve na svome mjestu.
Na križanju Maksimirske, sat, kazaljke spojene, nasmiješim se tim sitnim znakovima i pomislim: netko misli na mene.
Brzo povučem smajl jer meškoljenje muškarca preko puta mene, lagano popravljanje frizure i češkanje iz uha ukazuje da bi mogao krenuti u napad.
Napravim ozbiljnu facu jer stvarno sam zabrinuta, prvi znakovi starenja su kada te gledaju samo oni +60.
U svakoj vožnji, najmanje jedan.
Tobože, nezainteresirano gledam kroz prozor, a zapravo zanimljivo ih je promatrati kraičkom oka.
Neki se trgnu kad skuže da su promašili stanicu, a neki izlaze gdje i ti.
Ovisi.
Nakon Kvatrića se dalje ohrabrio i upitao me vrlo domišljato pitanje: - Gdje ide ovaj tramvaj? Ljubazno mu odgovorim: - Glavni kolodvor.
Nisam bezveze naglasak stavila na brkove jer taj me je i sačekao i pitao da li idemo u istom pravcu i čak, pozvao na kavu.
Drznik jedan.
Odbila sam sve po redu.
U tome sam, kažu, vješta.

Jedva čekam da se ti brkovi ponovno vrate u modu.

I tako, danima, odmaram dušu lagano se vozeći, nigdje ne žureći, slušajući ljude i gledajući cestu.
Čudim se ovima u vozilima, nervozno se ubacuju u drugu traku, zapisujući, usput, narudžbe i sastanke.
Puno sam naučila i o braku, muževi dok voze žene na posao, stisnutih usana i krutih lica razgovaraju.
Nije to umor, to je kronično nezadovoljstvo.
One sa BMW-om nikada neću ni pogledati.
Ti su uvijek umorni, neobrijani, u izgužvanim košuljama, ispijeni.
Krv im piju njihove pijavice čije održavanje ima svoju visoku cijenu.

Za vrijeme studentskih dana, nisam koristila javni prijevoz jer u Osijeku se svugdje moglo stići i pješice.
Doduše, nije bilo ni klimatiziranih tramvaja, mi smo ih popularno nazivali „Treska“ i stvarno, sve se treslo.
I danas se drma.
Osjeti se bujica nezadovoljstva, ta jutarnja tišina ukazuje na ozbiljnost situacije.
Bojim se tišine.
Kada narod utihne, oluja počinje.




Ništa

ziz.blog.hr

U stvari nije imao budućnost kao što je želio. Imao je nešto poput ništa. Osjećaj je bio toliko jak da mu nije smetao ni miris mokraće koji je dopirao iz madraca, ni paukova mreža na stropu. Ni spavanje sa strašnim snovima koji su ga pritiskivali.

Samo je li težina doista strašna, a lakoća divna. Zastala sam i namrštila izraz ogorčenog oklijevanja.

Moja porođajna priča

famousblue.blog.hr

(jesen, 2013. godine)

- Gabi, Gabi, puko je vodenjak, otišla je! – uzbuđeno vičući, susjeda me dozvala na balkon. Otišla je u rodilište Nikolina čiji je termin istoga dana kada i meni. Znači, prekjučer. Zbunjeno podijelim radost sa susjedom, još se zbunjenije nasmiješim i vratim se u kuhinju dovršiti rezanje baklave s višnjama. Hoću li ja ikada roditi? Upitam samu sebe preživajući sada već drugi komad kolača. Ako ne rodim uskoro, skuhat ću sva jela ovoga svijeta, ispeći sve kolače i dobiti sve kilograme. Službeno je, sve trudnice koje poznajem rodit će prije mene. Ne mogu više. Psihički, fizički, duhovno. Luda sam. S obzirom na to da je u pitanju prva trudnoća, prvi porod i prvo dijete, ja ne znam što me čeka niti sam u potpunosti svjesna što proživljavam u ovim posljednim trenutcima suživota s Jerkom. Optimistična sam i nestrpljiva. Osjećam ženu u sebi koja je samopouzdana, hrabra i snažna, pomirena. S vremena na vrijeme, pojavi se u meni ona mala Gabica koja tri dana nakon vađenja krvi onemoćalo kuka nad nanesenom boli. Mogu li ja to? Šetam svakoga dana, kuham nekoliko puta dnevno, izbjegavam vagu i divim se veličini trbuha. Želim roditi. U nedostajanju buduće uloge, po stanu nosam pripremljen novorođenački jastuk i nunam ga. Mogu. Želja za Jerkom veća je od straha.
Ženin čas i smrtni čas. Rečenica koju cijelu trudnoću vrtim u glavi i promišljam. Čas. Označava porod, dakle ženin čas i smrt, smrtni čas. Kakvo je porod iskustvo ako je posredno kategorizirano sa smrću? Filozof u meni tješi malu radoznalu Gabicu zaključkom kako je biblijski pisac muškarac koji u iskustvenom neznanju i istovremenom strahopoštovanju prema ženi u/i čudu rađanja, ne nalazivši pravi termin, a nazivajući ga ženinim časom, porod stavlja na pijedestal i daje mu vrstu misticizma kakvu ima samo smrt koja je objema spolovima nedokučiva. Uostalom, da je to toliko strašno, ne bi žene rađale.
Četvrti je dan poslije termina, budim se s istom mišlju: „Još uvijek nisam rodila“. Pregledi plodove vode koji se sada odvijaju svakog drugog dana i CTG ne pokazuju skori porod. Ginekolog je mjesec dana prije termina predvidio da bi Jerko, ako dogura do termina, mogao doseći četiri kilograma. Moj je termin prošao, a trbuh je ogroman. Opet se tješim. Lakoća poroda ovisi o otvaranju, a ja ću garant, jer sam si ja tako odlučila, roditi prirodno i brzo, bez induciranja.
Prijepodne prolazi sporo, kao i vrijeme koje je nakon 10. listopada, što se mene tiče, stalo. Marin dolazi na kavu, Damir javlja da bi mogao naletiti poslijepodne. U vremenu između Marina i Damira sjedim u blagovaonici i suprugu pjevam sve pjesme Doris Dragović kojih se mogu sjetiti. Nazivam sestru na posao da mi pomogne u prisjećanju. Iako oboje ne slušamo Doris, nagovaram Dinka da nauči Baklje ivanjske pa ćemo u duetu. Smješka mi se, udijeli pusu i odlazi na posao. Ponedjeljak je, radi do 20 h, preda mnom je dugo i dosadno poslijepodne. Damirova kava skraćuje vrijeme iako sve o čem trenutno mogu razmišljati i razgovarati stane u nekoliko riječi: „Bebo, izađi van“. On djeluje kao da razumije. Na odlasku je pomilovao i blagoslovio trbuh.
Ostajem sama, prepuštam se kauču, televiziji i drijemežu. Ni za što drugo, osim toga i kuhanja, nisam, a stvarno, kuhati i jesti više ne smijem. Gospođa vaga pokazala je sedamdeset i četiri kilograma, to bi bilo sedamnaest kilograma u devet mjeseci. Pada mračak, s njme u stan upadaju Luka i Eni. Zadrže se kratko, dobace koju o veličini trbuha i odu. Vrijeme je za baklavu s višnjama. Vijesti na televiziji baljezgaju i bljuzgaju, a ja ionako gledam samo da gledam. BH kontrakcije muče me već tjednima, no sad su "baš baš". Nešto curka. Ma ne može biti! Šetnja kupaonica – kauč skratila je vrijeme, Dinko je došao s posla. Radostan i u neznanju, donio je vrećicu čipsa. Dijelim s njim svoju sumnju na otjecanje plodove vode. Zaključujemo da bi to moglo biti to. Počinju nekakvi čudni trudovi. Ništa, trebali bismo krenuti. Stojim spremna na ulaznim vratima, trudna do zuba s koferom uz nogu, Dinko zastaje da opere suđe. Smijemo se i okinemo pretporodni "selfie".

(to be continued)

Ljubav je na selu - br.2

belator.blog.hr

Kak je prošli post dobio taj naziv sasvim slučajno, zbog umora, ostavio sam ga , nije mi se dalo ispravljati. A i nema potrebe, može ostati taj naslov.
U ovom postu neće biti toliko boje kao u prošlom, jer ovim postom selimo većim dijelom u rane 70-te.
A neke fotke još dalje u prošlost.
Ne znam kako vi, ali ja obožavam gledati stare fotke, i to baš one crno-bijele. Uvijek mi je to bilo fora.
I današnje neke si ostavim crno -bijele kad fotkam neke obiteljske, baš zbog toga jer ih obožavam.
Ovaj post bit će priča o dedi i baki, a nekako je povezana sa prošlim postom, jer Ficho je sada tamo.
Samo ovdje je riječ o dedi i baki dok još nisu to bili, odnosno ima fotki dok se još nisu ni poznavali.

Pa ako volite pogledati nekad te stare slike, ostanite s nama.

Dakle, ovo je on....frajer deda.....


.....možete si misliti koji je frajer bio sa pilom.....dobro, nije samo ganjal ženske, veli da je bil dinamovac (još je uvijek) i da je najmanje 50 puta išao tim motorom na tekme u Maksimir....nekad ih se vozilo tri, nekad četiri na motoru.....


.....ali osim na tekme išlo se valjda i nekam van na plesnjake.....a žene, motori, plesnjaci, sve to nekak ide skupa....


...a ne nije to Fichina baka.....to je valjda neka suseda.....ne znam , reko mi je deda tko je to ,al sam zaboravio....hm, trebalo je tog zagorskog veseljaka nekako uloviti.....

.....nije velika razlika u godinama, da ne mislite da je sljedeća fotka baš iz tog vremena......baka je još mala, eno je dolje desno.....


...ali evo jedne iz ranih sedamdesetih.....čagica....uspjela je baka ćopiti dedu :)).....


Ove dalje fotke sam odabrao tek toliko radi toga jer su mi fora iz nekog razloga.

Na ovoj je jedan čovjek koji mi je isti onaj "Cinober" iz Gruntovčana ako se ne varam....


....ova je isto iz Gruntovčana donekle, zbog one žene u pozadini : "Isusek, Isusek "........pak buju se napili......


.....ružiona....


... i jedna morska.....


Eto, to je crno-bijela ljubav puna boja.
Nismo našli dedu dok je bio mali, ali imamo još jednom baku.......

Statistika

Zadnja 24h

28 kreiranih blogova

493 postova

723 komentara

381 logiranih korisnika

Trenutno

17 blogera piše komentar

61 blogera piše post

Blog.hr

impressum

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se