novi korisnik

kreiraj blog!

registriraj me!

cool

Isključi prikazivanje slika

15

uto

07/14

Nepristojne priče: All That Jazz

zagrebackidekameron.blog.hr



Viđala sam ga na stubištu zgrade. Bio je stariji od mene i uvijek me uljudno pozdravljao. Prolazila sam pored njega i imala čudan osjećaj. Znala sam, želim biti izjebana, želim ga jako ali ... Vrijeme je prolazilo. Prestala sam ga viđati. U međuvremenu sam se zaposlila, udala, odselila, rodila djecu, imam porodicu.

Napredovala sam u karijeri. Radim na vrlo odgovornom visokom položaju pa često idem na poslovne večere. Jednom, ulazeći u restoran noge mi se odsjeku. Za stolom u društvu onih s kojima sam se trebala naći sjedio je on. Prolazili su me trnci. U trenutku mi kroz glavu prolete svi naši susreti na stubištu. Prilazila sam stolu osjećajući kako me njegov pogled bezobrazno svlači.

Ustao je i ponudio mi stolicu. Sjela sam, upoznala se sa ljudima za stolom. Razgovor je potekao međutim ... Ništa nisam čula. U glavi mi je brujalo. Željela sam samo jedino. Da me dotakne, pokaže mi da me želi. Opet sam ga željela, željela ga u sebi, željela ga jako. Jako. Čitavo vrijeme gledao me je tim svojim prodornim očima. Topila sam se. Bila sam izgubljena.

Nisam mogla više izdržati. Izula sam cipelu i dotakla ga ispod stola. Pogled mu je bio dubok. Oči su mu se caklile. Znala sam. I on želi mene. Dok sam mu milovala nogu željela sam samo jedno. Da spusti ruku ispod stola idotakne me međutim ... On nije poduzimao ništa. Samo je mirno nastavio razgovar o poslu. Odustala sam. Sastanak je bio vrlo bitan i nisam si mogla dopustiti da se izgubim. Obula sam cipelu i priključila se razgovoru. Nisam ga više gledala, nisam mogla. A ni on mene.

Otišla sam u toalet. Gledala sam se u ogledalo:
„Od sebe si napravila budalu. I to na najbitnijem sastanku.“ pomislim.
Posramljena i tužna uhvatila sam se za glavu, prekrila oči i naslonila se na umivaonik. U tom trenu osjetim dodir na svojim kukovima. Tijelom me je obgrlio i stao nježno dirati po grudima. Opet sam se gubila … Pred očima mi se sve zacrnilo. Tresla sam se od želje. Da, željela sam ga osjetiti u sebi, duboko u sebi. Da mi digne haljinu i da mi ga stavi ali ... Umjesto toga samo otvorim oči, okrenem se i pogledam ga:
„Nemoj, molim te. Zakasnio si. Mislim da je za nas prekasno.“ rekla sam i dodala „Ne boj se, ovo ostaje među nama.“
On se ukoči. Nijemo je stajao i gledao me. Za trenutak sam mu na licu vidjela tugu i čuđenje.
„Zar je moguće da je i on čitavo vrijeme mislio na mene?“ pomislih.


Župnik i zvonar stoje uz seosku cestu i zabijaju u zemlju ploču s natpisom:
"Kraj je blizu! Okrenite se, dok nije prekasno!"
Mimo njih projuri auto. Vozač kroz prozor poviče:
"Pustite ljude na miru, vi fanatici vjerski!"
Kroz nekoliko trenutaka začu se cviljenje kočnica. Potom glasan pljusak.
Zvonar se okrene k župniku:
“Velečasni mislim da bi možda ipak bilo bolje kad bi jednostavno napisali: Most je srušen?"


Dani su prolazili ali ... Prokletnik, opet mi je pokrenuo misli i razbudio osjećaje za koje sam mislila da zauvijek su zakopani. Stalno mislim o njemu. Ne mogu si pomoći. Emil, moj suprug, primjetio je da sam dekoncentrirana.
„Problemi na poslu?“ pita me.
„Ma ništa bitno, riješit ću ih.“ kažem mu i pomislim:
„Kako je to samo primjetio? Moram biti pažljivija.“

I onda, dogodilo se. Jedno službeno putovanje, drugi grad, hotel. Izlazim iz hotela i žurim prema parkiranom automobilu kadli ... Naletim na njega. Vjerojatno sam napravila glupu facu kad mi se nasmiješio. Pozdravio me:
„Kako lijep i ugodan susret.“ ljubazan je.
Njegove riječi izmame mi smiješak. On priđe, uzme me za ruku i povede ka svom automobilu. Ni sama ne znam zašto mu to dopuštam. Ne opirem se. Poslušno ga slijediim kao psić i sjedam do njega. Vrata automobila se zatvore. Stadosmo se ludo ljubiti.
„Mogla sam umrijeti da ovo ne doživim.“ topila sam se.
Vrijeme je stalo. Opet mi ništa drugo nije važno. On i samo on. Rukom mu prolazim kroz kosu predajući se njegovim strasnim poljupcima koji mi se spuštaju niz vrat, prema grudima.
„Nemoj molim te, ne sada. Poslije. Večeras.“ šapnem mu na uho i blago ga odgurnem.

Dan je prošao s mislima okrenutim njemu. Bili smo u njegovoj hotelskoj sobi. Njegove ruke hvatale su moju stražnjicu i snažno me privukle k njemu. Nježno makne moje ruke, naglo me okrene, grubo uhvati za ruke i povuče ka sebi. Prisloni me uz vrata i podigane mi haljinu. Noge mi klecaju, ne mogu stajati. Skida mi tange i nježno jezikom miluje unutarnju stranu bedara. Prepuštam mu se cijela. U njegovim sam rukama. Miluje me nježno i dugo. Polako joj se približava. Jezikom mi liže klitoriks. Mačkica je vruća i željna. Potom me okrene i ustane. Čitavim tijelom prisloni se na me i stavi mi ga.

Ulazak je bio strastven, osjetila sam ga čitavim tijelom. U glavi mi je bubnjalo. Zabijao se u mene a ja, ja sam gubila tlo pod nogama. Ruke su mi klizile po vratima na koja sam se oslonila. Nisam bila svjesna okolnog svijeta. Postojao je on i samo on. Njegov kurac u meni, njegov miris po meni, njegovi uzdasi, njegove vrele usne i jezik koji klizi mojim vratom. Odgurnula sam ga od sebe i posjela na stolicu. Sjela sam na njega. Uhvatio me za bokove. Konačno! Bio je tako duboko u meni. Žestoko se nabijam dok mi ljubi grudi. Svijet nije postojao. U glavi mi se vrtio svemir. Osjećaj i samo osjećaj. On, ja, jebačina.

„Oh pardon! Zar sam konačno izrekla te nepristojne rijeće? Ja fino odgojena cura iz kvarta! Nema veze. Da, želim ga. Želim. On, ja, jebačina.“

Znao je da ću svršiti. Zabacila sam glavu natrag. Nisam bila svjesna sebe. Gubila sam zrak. Držao me. Tijelo nije postojalo. Postojala je samo energija. Energija sreće, energija zadovoljstva, potpuna ispunjenost. Prosuo je spermu i ja sam svršila.

Sva izjebana i skvrčena na fotelji, polako sam se vraćala u ovaj svijet. Vidjela sam ga kroz izmaglicu. Stajao je i promatrao me tim svojim predivnim očima. Ustala sam. Kleknula. Jezikom sam prolazila po maloj glavici. Osvajala sam ga. Polako. Sve dok mi se cijeli nije našao u ustima. Usisavala sam ga snažno. Brzo sam pušila. Prstima mu pritiskala korijen mača, mazila mu testise. Zatim sam ga pogledala. Vidjela sam, gotov je. Oči mu se cakle. Želi eksplodirati. Uhvatila sam ga obim rukama i dalje masirala, jezikom lizala malu glavicu i pogledavala veliku glavicu onoga gore. Gubi se. Vidim. Znam, svršit’ će. Znala sam, svršit’ će. Opet ga stavila u usta, cijelog. Svršio je. Što u meni, što po meni. Gleda me. Pogled mu je dubok, kao da mi gleda dušu. Zatim me poljubi i mi se nastavismo strasno ljubiti. Trajalo je to čitavu noć.

Po mom povratku sa službenog puta kući, slijedeći dan, Emil primijeti:
„Izgledaš sretna i svježa.“
Nasmiješim mu se na što me on zagrli:
„Ljubavi moja, drago mi je da si opet vedra. Ne znaš koliko sam se već bio zabrinu. Toliko te volim.“ poljubi me.
„Budalice, kad bi samo znao zašto sam sretna.“ pomislim i nastavim ga ljubiti i milovati da ništa ne primjeti.


Došao perverznjak svećeniku na ispovijed.
„Oče, da olakšam dušu priznao bi što sam radio.“ priča
„Sinko, ‘ajde pričaj.“ nutka ga sveti otac.
„Oče, malo me je stid jer je to veliki grijeh.“ perverznjak nastavlja.
„Deder sinko, samo ti slobono reci. Ispovijed je sveta i sve to ostaje između nas i Njega.“ sveti otac pokazuje prema nebesima gdje stoluje On.
„Oče ... kresnuo sam mačku.“ stidljivo i obazirući kao da ne želi da ga itko čuje perverznjak prevali preko usta.
„O čuda, o pokore! Izmoli tri Očenaša. .... Neg ček’! ... Kako si to napravio?“ sveti otac radoznalo ga pita.
„Ugurao sam je u čizmu i ...“ započne perverznjak na što se sveti otac okrene pa zavikne.
„Brate Josipe, dođi ovamo da čuješ kako se čovjek snaš’o a mi se mućimo k’o budale!“


Tvrtku preuzima novi vlasnik. Stari direktori odlaze ili su otišli. Dolaze novi. Promovirana sam.
„Napokon! To sam dugo čekala.“ veselim se.
Međutim ... Nećete mi vjerovati, jednog dana u tvrtci pojavi se on.
„Dobar dan.“ pozdravi me službeno pružajući mi ruku.
Ne znam kako da reagiram pa otpozdravljam istom mjerom:
„Dobar dan.“
„Biste li bili ljubazni danas kad imate vremena navratiti do mene?“ govori mi otvarajući vrata svog ureda, kancelarije glavnog direktora.
Zbunjena sam.
„Što želi? Kako se samo usuđuje nakon onog što bi među nama? I ja budala, palim se na njega. Dopustila sam si da upropastim karijeru, zamalo porodicu. I sve to zbog njega, zbog tog njegovog pogleda i moje glupe želje. Nepristojnog pogleda i nepristojne želje kojima nisam mogla odoliti, koji su od mene napravili kurvu.“ vrzma mi se glavom dok ulazim u njegov ured.
Sekretarica mi je ljubazno govori:
„Gospođo direktor, izvolite generalni vas očekuje.“
Ušla sam zbunjena. Udubljen u neke izvještaje sjedio je za stolom. Oprezno prilazim. Ne znam što zapravo mogu očekivati. On diže glavu i gleda me:
„Izvolite sjesti.“ ljubazan je „Želio bi s vama izaći na kratki ručak da se dogovorimo oko daljnih poslova. Odmah da kažem, upravi korporacije, a i meni, dopada se vaš dosadašnji rad. Kao što ste vjerojatno već čuli ja sam ovdje privremeno a pred vama je prespektiva.“ smješkaju mi se njegove oči dok mu slušam ozbiljan glas.

Sjedili smo za stolom bistroa. Jedno nasuprot drugog. Razgovarali smo o poslu. Nastojim se koncentrirati na razgovor i netremice ga gledam. Čitavo ga vrijeme pažljivo slušam jer ... Radi se o mojoj budućnosti. S mukom potiskujem misli i sjećanja. Misli i sjećanja na moju želju i na našu jebačinu. Koliko sam se puta poslije nje stresla i topila. Koliko sam je puta zamišljala dok smo Emil i ja vodili ljubav. Emil je simpatičan, vežu nas djeca ali ... Uistinu nije nešto posebno. Za razliku od njega. On! Čim ga vidiš, poželiš ga. Njegov kurac u sebi, njegova sperma da ti ispire unutrašnjost. Koliko sam si puta predbacila da sam onomad, dok smo se još sretali na stubištu roditeljske kuće, trebala biti odlučna i prići mu. Tko zna što bi se dogodilio i kako bi krenuo moj život. Ipak, ni ovako nije loše. Karijera, porodica, novac. Ne oskudijevam. A tu je i on. Uvijek se nekako uz put nađe da me usmjeri, da mi pomogne. Sudbina, strast ili što li već je ali ... Želim ga jako, jako ga želim u sebi.

Uvlači mi ruku ispod gaćica. Jako sam vlažna. Masira mi međunožje. Predajem mu se. Zadižem haljinu i spuštam gačice. Raskopčavam mu hlače koje padaju na pod. Skidam mu bokserice i okrećem se. Naslanjam ruke na stol. Osjećam kako mi se naslanja na guzu. Kurac mu je dignut. Tare se o moje golo dupe. Prima me i okreće. Pogledi nam se susreću. Strasno se ljubimo. Ponovo me okreće. Naslanjam na stol. Širi mi noge, ulazi. Kriknem od zadovoljstva. Njegov tvrd debeli kurac zabija se u mene kao mač. Ulazi i izlazi igrajući se mojom mačkicom. Predem od zadovoljatva.
„To, toooo, ohhh, to sam čekala.“ jecam glasno.
Mijenja tempo, čas je brži, čas sporiji. To me još više uzbuđuje. Gubim osjećaj za vrijeme i svijet oko sebe. Želim samo dugo dugo svršavati osjećajući kako mi rafali njegove sperme ispiru utrobu. Zvijezdice Mliječnog puta okreću oko mene, veselo svjetlucaju i bljeskaju mi veselim osmijehom.
Svršila sam, jako sam svršila, jako kao nikad prije.


Potraži ključeve u torbi i otvori vrata stana. U susret joj dolete dva vražićka:
„Mama, mama, Mirko mi je potrgao Barbi!“ žali se Mirela.
„Ona mi je razbila tenkić!“ žali se Mirko.
„Dajte se već jednom prestanite svađati.“ iz sobe izlazi Emil obraćajući se djeci.
„Pusa ljubavi, stigla si.“ pita me „Kako je bilo danas na poslu?“
„Pusa.“ ona veselo nastavlja „Još se prilagođavam. Danas sam dobila poziv iz centrale. Imaju neke planove pa ih žele raspraviti. Putujem u Pariz.“
„Pariz!“ Emil me grli i razdragano govori „Grad svjetla, grad mode i parfema, predivno. Čestitam ti ljubavi moja!“
„Da, grad svjetla i parfema. I strasti s onim koji mi pruža sve što ti ne znaš ili ne želiš, budalice moja. Kad bi sve znao ne bi se tako veselio.“ nasmije se Parizu i sva ovlaži pri pomisli na slatku jebačinu s Furbijem.




(gotovo)

PRAŠKA VULICA…. BUFFET TRST… I JOŠ PONEKAJ ……..

mekon.blog.hr

Pripovetke z moje stare škrinje ……………




Viš.. tu od Trgača začne Praška vulica

Praška je vulica v samom središču grada..ide od Trgača do Zrinjefca.. je dobila ime po onem Češkom gradu Pragu.. Neznam zakaj..al je tak..Se prvo zvala.. gda su se začele gradit hiže i palače prema Zrinjefcu…..vulica Marije Valerije… je ta bila nekakšna princeza od Habzburgovaca… Su v toj novoj vulici hiže delali poznati plemenitaši.al bogati građani… Pavle Hatz.. Dragutin Vranyczany.. conte Barattia..pl. Ožegović… pa neki Šipuši i Hohnjeci.. bogataši… i razni Židovi… Je kasnejše i glavna trajvanska štreka išla čez Prašku.. i još denes ide…



A tu na vuglu desno je bil oni poznati pajzlin.. Trst........

Kak sam več rekel.. je bila ta brtija na samom vuglu Praške i Zrinjefca.
Je otprta negde posle drugog rata. Je to bilo državno poduzeče kaj se bavilo ugostitelstvom.
Bil je to zapraf obični pajzl kak i večina sličnih brtija v gradu. Je imel visoki šank da si se lahko mogel nalaktiti i si glavu pridržati gda ti postane težka. Je bilo par stolof v drugi prostoriji gde si mogel sesti ak si imel društvo..al si štel nekaj pojesti. A za pojesti su bila samo kuhana jajca..čvarki.. pereci ….
Dakle.. vu to vreme gda ja počnem govorit o tem Trstu.. se još točilo vino z bačvih kaj su bile pošlihtane v podrumu.. bil je oni sifon z sodom pak su se pili špriceri..a pivo je bilo v flašama..črlenim al zelenim.
Je brtija bila smrdliva kaj su nutar fort čikali..a se ni luftalo..a se i vsaki dan negdo pobluval po podu.. a negda bi se i negdo zascal..onak .. čez hlače. Je..je.. takšna je bila tam elita zastuplena.
Zapraf.. fort su bili isti,, bumo rekli.. gosti v tem pajzlinu.
No, kak bi mogel nastavit o tem Trstu vam moram nekaj povedat o Praški vulici.. a je zvezano z Trstom.
Je v Praškoj vulici bil jen štacun ..oni Posrednik.. Se je v njem prodavalo vrednih stvari kak su zlatni i srebrni šmuk.. vure vsih fela.. vredni bešteki.. dragulji.. biseri.. Vse je to bila največ polovna roba kaj bi je građani donesli na prodaju.. Pa če se kaj proda je ti Posrednik uzimal proviziju. A je v tem štacunu bilo sva sila te robe.. je bil nafilan kak filana paprika. Kaj je to bil jedini takvi štacun v Zagrebu i još na široko dalše. I se znalo.. gdo nema penez za kupiti nekaj noveg nakita.. vure..al kakšnu drugu vrednotu.. je to išel iskati v Posrednik.
Je ti Posrednik bilo takaj državno poduzeće.. su imeli i druge vrste štacuna.. kaj se prodavala obleka..je taj bil v Petrinjskoj vulici broj 4..a oni z meblima je bil v Vlaškoj…pak tehnička roba v Jurišićevi…..
A je taj Posrednik dalko stareši.. još za Kraljevine je to bil posel jenog Židova.. se vse zvalo Staretinar – kupovina – prodaja - zalagaonica. Pa je to posle rata nacionalizirano.. se veli .. postalo društveno vlasništvo.
A je v to vreme bilo fest naroda kaj su šteli kupiti nekaj jeftinejše.. polovno.. a još več je bilo onih kaj su šteli nekaj svojeg prodati.. kaj bi bolše mogli živet.
Pa je tak Praška vulica postala poznata v celi državi.. radi teg Posrednika.
Je Posrednik imal dva velka izloga kaj su v njih za dana nametali svu silu te vredne robe.. a bi po noči to zvadili kaj nebi negdo izloga razbil i oplačkal … Pa gdo je god nekaj štel tam prodati.. je tražil da se to dene v izlog… Je to bilio važno.. jer nisi tam dobil peneze gda si to donesel na prodaju.. neg si moral čekati da se to proda.. Su neke vrednote tam stajale dugo vremena..pa i nekolko leta.. a da ih nigdo ne kupi.

I tak….. je to mesto na vulici spredi Posrednika bilo navek puno da si jedva mogel proč. Su se tu zadržavali oni kaj su se zvali .. šverceri… Al su prodavali .. al su kupovali..
Ovak… človek nutar donese nekaj na prodaju .. mu to službenik proceni..al dene tvoju cenu na to. A oni švercer vani te halta.. i ti ponudi svoju cenu za to .. kaj je bila dost spodi tvoje želje. I narafski.. ne buš na tak nekaj pristal.. I bi došel za koje vreme pitat jel to tvoje prodano.. Ni.. A oni švercer vani bi te strplivo snubil i dalše.. Na kraju cele pripovetke je ipak taj švercer došel do tega za sitne peneze..jer bi človeku kaj prodaje trebali nofci...
A su na vulici stajali i oni kaj su nudili na prodaju.. največ vure vsih fela.. pa zlato..lančeke.. prstenje…. Je puno ljudi tuda prolazilo kaj se negda največ njih v Zagreb dopelalo z cugom.. Pa je skoro vsaki čez Tomislavac i Zrinjevac došel v Prašku i na Trgač. Tak su šverceri snubili prolaznike da kupiju vuru..al nekaj drugo.

I je dobro išel posel.. Su pri šverceru vure bile fest jeftinejše neg v štacunu.. al tem Posredniku.. Je to išlo tak…. te pita ti švercer dal trebaš vuru..su rekli i čuka.. Pa ak trebaš te otpelal v brtiju Trst gde je sedel glavni švercer kaj je pri sebi imal vure. I je taj zvadil z žepa par vura da si moreš zabrat. Je imel največma oni Darwill… Omega…Doxa.. Omikron.. Areta..Zenit.. Je.. ti Darwill i Omega su bili najskuplejši..a oni drugi jeftinejši.. a je najmanše vredela ta Areta.. I bi si ti zabral..platil si glavnom šefu.. bi te još zažicali da platiš rundu za šankom..kakti si dobro prešel jer ti je glavni dal velki popust… I ti bi sav sretan prešel z novom vurom na ruki…
Praf za praf … vse te vure su bile jeno te isto..sam su drugač zgledale.. Su se te vure v djelovima švercale prek granice z Italije..al Istambula.. gde su bile fabrike.. Tu pri nam v Zagrebu je bila ilegalna tvornica za montiranje tih vura.. tam v jeni hiži v Dubravi.. Je tam denes velki i poznati zlatar.
A glavno skladište zgotovlenih vura je bilo v Boškovičevi vulici na broju 20. Tam je sedel velki šef.. su rekli Bos.
I tak je postajala ta švercerska hijerarhija… Glavni Bos.. je robu daval onem glavnom šverceru kaj je sedel v Trstu… a oni šverceri vani na vulici bi imeli samo jenu vuru na ruki kaj bi je pokazivali kupcu… Su ti vani bili samo.. kak bi se reklo denes… Terenski komercijalisti …… Vsi skup su dobro zarađivali..Zakaj..ha …



Vse vure kaj su sklapane iz delof.. su nutar v ..se veli kučištu.. imale istog stroja.. Oneg najjeftinejše Arete.. Pak su se samo metale drugače ciferplate.. su to brojčaniki.. raličitih fela .. marki vura. I kaj si god kupil .. bil je jen te isti drek.. za veču..al manjšu cjenu.
Bi to človek kaj je kupil saznal tek gda bi vuru odnesel pravem vurmaheru na popravak…
Tak se i prodavalo zlato v Praškoj.. Največma zaručničko..al vjenčano prstenje.. te lančeki za krstitke..kaj je negda bilo obvezatno. Ti je švercer ponudil.. bumo rekli.. zlatni lanček.. kaj ga je imel oko svog vrata.. pa ak si bil zainteresiran te otpel pak onem glavnom v Trst i taj je taj prodal kaj je z žepa zvekel..kakti original v škatuli.
Ali je oni glavni dobro procenil kolko ti moreš poznati kaj je zlato .. a kaj ni. Pa ak je zaklučil da si bedak ti je podvalil lažno zlato.. a naplatil pravo.. Tak i prstenje.. makar su lažni prsteni bili retkost pri švercerima jer ni mogel imeti vse veličine.
Al su zato lančeki skoro vsi prešli lažni. Je bilo onih retkih kupcof kaj su šteli proveriti jel to pravo zlato.. Pa ni bilo problema.. te jen od vanjskih švercera otpelal kod zlatara .. tam v Gajevu.. i je zlataru dal svoj lanček na proveru.. Je zlatar potvrdil da je zlatni.. kaj je i bilo.. a kupcu je posle glavni dal original v kutiji.. kaj je bil zapraf lažnjak. Kak god si okrenul.. su te ispredelali….
Taj glavni kaj je sedel v Trstu je v vsako godišnje doba imel na sebi balonera z puno dubokih žepova.. a je i nosil z sebom kožnatu torbu kakšnu imaju doktori… Je sedel v birtiji mam pri ulazu v šekret..kaj se štengama išlo v podrum… Ak bi bila kakšna opasnost bi se spustil v taj šekret..pa je čez zadnja vrata zbrisal v podrum i čez haustor van na vulicu…. Jeno vreme su ti glavni kaj su se takaj menjali imali dogovora z nekim stanarima v moji hiži kaj bi im oni čuvali robu v stanu… Jemput gda je milicija delela raciju v Praškoj vulici i v Trstu.. je ti glavni dobežal gor k meni na vrata lupat.. i ja sam ga pustil nutar dok ni prešla racija.. Bi im kod racije zeli vsu robu kaj su imeli pri sebi.
Jeee... ja sam v ti hiži v to doba stanoval..al bum o tomu drugi put škrabal...

A ja sam poznal skoro vse te švercere.. pa su bili godinama moji susedi…
Tak je ta brtija Trst bila glavna švercerska poslovnica v Zagrebu.
Gda bi se navčer brtija zaprla su čez moj podrum dolazili v onu drugu prostoriju kockari kaj su celu noč kartali za nofce.. Su se v ono vreme izlogi brtije zapirali z onim plehnatim roletama.. i se ni vidlo svetlo van na vulicu… Su se znali kartati vse do jutra.. a su konobarici dobro platili kaj je ostala celu noć.
Su se kasnejše v Trst preselile i one kurve kaj su ordinirale pod Zidom.. kaj su im tam zaprli brtiju.. oni Dalmatinski podrum… Pa je Trst tak bil kompletan .. kaj si god trebal mogel si to v Trstu dobit al saznat informaciju…..
Ja bi v Trst navrnul vsaki dan popričat z tim šarenim društvom.. a sam i ja znal kojem papku prodat kakšnu vuru.. kaj sam ju mogel tu dobit na.. se reče.. veresiju..
I onda su se jenog dana v Trstu pograbili oni makroi..su to poslodavci kurvama.. pa su se zpikali z nožima.. je jen bil mrtaf…. Je ležal na onem kamenom podu i saf bil krvavi.. sam videl to …..
I su Trsta zaprli na skoro dva leta.. Potem su ga preuredili u moderni kafič..
Iz Praške su oterali švercere.. Oni Posrednik je još do pred kratko vreme delal.. sam videl da prerihtavaju štacun.. neznam jel opet otprt.. jednostavno pozabim pogledat.
…………. je..je… otprt je.. lepo vređen… pak prodaju nutar vure.. piše of put.. Darvel…….
Denes Trsta više ni.. Su ga zaprli pred dvajset i više let kaj je celo to poduzeće propalo.. Na tem mestu su bile razne druge.. se veli djelatnosti.. zajdni je bil oni Sity expres… Zdaj je zaprto…prazno….-.. i tak to… sam se malo setil tega………………………..

A su tu v Praškoj vulici bile razne obrtničke radione i štacuni…a po dvorištah i cele male fabrike… Je na početku..tam od Zrinjefca bila trafika .. kaj si mogel kupit vsega kaj postoji od duhana… cigaretline vsih fela… rezanog..al droblenog duhana… pa one črne kockice trdeg duhana za žvakanje.. Sam jemput probal pa sam se zbluval kak živina…kaj sam gutal te hračke mesto da sam pluval..
A kak sam ja bil najmlajši v moji klapi na Zrinjefcu.. su fort mene pošilali da idem kupit jeneg..dva al tri cigaretlina… A su tak na komade kupovali oni kaj nisu imali penez za celu škatulu..al oni kaj im se ni štelo to nosit v žepu.. Je tak bilo po vsim trafikami v gradu…. I je dalše od trafike bil oni poznati.. do denes je tam..štacun .Kraš….. Negda je pisalo samo Bombonjera..a kasnejše je dobila i ime.. To je bilo pravo.. Se takaj tu prodavalo na komade al na vagu.. pa i poprek.
Su bile velke škatule al staklenke pune bombonof vsih fela..pa si mogel kupiti i jenu kilu ali i pet deka… A si mogel dati pet dinara i tražit da ti za to da nekaj.. Pa gda još nismo mi klinci začeli čikat smo v tem Krašu trošili sitniše…. Pa je tam dalše bil štacun kaj su se prodavala dječja kolica..ona za male bebe i vse potrepštine za to.. Se zvalo Podmladak. Je bilo kolicof od pletene vrbe pa do onih tapeciranih z kotačima kaj su se pumpali… Je kasnejše to preuzelo ono poznato poduzeće Jadran.. kaj je nema tomu dugo ..propalo.
Je tu bila i fest poznata krznarija.. Je štacun bil z vulice a v dvorišču je bil šnajderaj tega.. pa skladište krzna.. Su tu dolazile nobles ženske kaj su si mogle priuštit te skupe kapute i bunde… Se gazdarica falila da šiva bunde za celi.. se to zvalo..centralni komitet..narafski za ženske… Se vlasnica zvala Doboš Elza.. i je bila jena od mojih suseda v hiži na Zrinjefcu… Je bila bogata baba puna zlata na sebi… Nam je redovito davala za bombone..a mi bi joj vikali..ljubim ruke teta….

Je do tega bil.. i denes je.. oni najpoznatejši frizerski salon v Zagrebu.. Kincl..
No.. tu su dolazili.. bi rekli.. krema Zagrebačka… Mislim samo ženske ..dame .. gospođe i drugarice.. Bi tu došla kakšna dama.. pa bi je dve frizerke po glavi trajbale.. pa je sa strane manikerka nokte na rukami rašpala.. Je taj salon još od Kraljevine tu na istom mestu. Je tu i bil oni Posrednik kaj sam gor pisal..pa onda Štambilj.. Je to bila radiona kaj su se delali štambilji..od drveta..gume.. mesinga.. pa ak je gdo štel bi i od zlata naredili… I denes je taj tu ..se zove Pečat.. kakti je to po horvacki… I je onda bil štacun i proizvodnja ženskih čarapa.. z natom ..bez nata.. z velkim al malim očicama.. na pantljiku.. al gumu..Pa su se i halteri delali po mjeri.. kaj su držali te čarape na nogama.. Pa je bil i neki štacun kaj su se proizvodila radna odjela..kute i razna zaštitna oprema za radnike… i onda dolazi jen od najprvih modnih butika v našem Zagrebu… je pisala velka tabla ŠIK… Se tu prodavala gotova ženska roba..al posebne kvalitete i ..se reče..dizajna… I onda dojde oni Maričef prolaz..o tem bum jemput nekaj naškrabal…



Pa za tim ide štacun.. pafumerija..kaj se prodaju fini mirisi i šminke..kasnejše su još dodali kvalitetnu bižuteriju.. I je sad na redu velki..zapraf dugački štacun kaj je prodaval štofove.. se još veli..tkanine.. na malo i velko.. Su nutar bile poslagane velke bale teg štofa kaj se dovažal z celog sveta…. Su tu kupovali građani..al največ šnajderi… Je dalše ona sad več propala Mladost.. knjižara i papirnica…su denes nekakšni ostatki tega kaj prodajeju uredsku opremu… Ti je onda tu bil i štacun kaj ga je držal jen Taljan.. se ne sečam kak se zval.. je tu prodaval kožnatu galateriju.. ženske torbice.. muške taške.. remenje.. rukavice kape i škrlake.. vse od prave i fino obrađene kože.. Je tu bila fest skupa roba.. se pričalo da je to uvoz z Italije ..Njemačke.. Francuske……..
Pak je onda još v Praškoj bilo dalše.. zlatarnica..kasnejše ono Celje.. pa su bila dva fotografa… Je bila i galerija umetničkih slika..su se tu delale ..kak veliju aukcije al dražbe.. Posle je to pretvoreno v LIKUM..pa onda v ULUH.. denes je ULPUH.. bi ga vrag znal kaj im je vse to.. no su i dalše izložbe.. I na kraju pri samom Trgaču je bil Singer.. još dugo let posle drugog rata.. Su se prodavali šivači stroji.. pa štrikače mašine… posle su dodali i ostale kučanske aparatline…pa vse do denes menjaju djelatnosti v tem prostoru.. A negda davno su se v tem, velkom štacunu prodavali avtomobili.. oneg Tadije Bartoloviča..kaj je prvi v Zagreb dopelal avtomobil za taxi.
Pa su i na vrhu Praške stajali taksiji vse do sedamdesetih let..gda su ih premestili v Bakačevu.
Je to kaj sam opisal ona zapadna strana Praške vulice.. Z druge strane je do pol vulice velka palača kaj je od navek bila banka.. pa osiguravajuče društvo.. poznata Croatia.. Je onda negda bila tu židofska sinagoga.. kaj su je zrušili i na njeno mesto zgradili Robnu hižu.. kaj je zgorela tam sedamdesetih.. Je od onda velko parkiralište..kaj ga držiju židovi.. kaj im je vračena ta parcela.. i na kraju..spet.. je moja hiža.. kaj sam več opisal.
Je v Praškoj vulici bilo i više vsega.. štacuna.. radiona.. malih fabrika.. su bili po dvorištah i v dvorištnim hižama.. kaj se z vulice ni vidlo.. Su bile samo table kaj su davale obavjesti..al su po haustorima bili mali stakleni ormareki..izlogi….
Praška vulica se mogla glatko meriti z Ilicom.. Je bila prava velegradska vulica
Denes je tu vsega i svačega.. največ poslovni dio..se reče..
Je meni Praška vulica navek bila draga..makar v njoj nisu več oni kaj su negda bili.. Ali sam ja tom vulicom vsaki dan išel v školu.. kasnejše na posel.. i vsi su se ljudi z te vulice znali i pozdravlali… I denes rado i često projdem čez nju.. i se setim .. starih cajtof kaj su prešli……

Serbus ………………

(vse fotke su od denes)

Zašto ne volim bajke

zlatnadjeva.blog.hr

Tata je volio pričati prispodobe iz svog života. Nažalost, voli i danas. Nama ih nije bilo drago slušati jer su bile dosadne i ponavljale se do besvijesti. Bajke mu nisu bile drage, ali je , kao savjestan roditelj, instinktivno osjećao da djecu treba sa strahotama života, u koje će jednog dana zagaziti, suočiti u toplom okruženju obitelji. Bajke su horrori ispričani od nekoga kome vjeruješ i znaš da će te zaštititi ako zatreba. Svaka ima sretan kraj, pa se djecu od malena uči da sve nedaće u životu lakše prebrode ako čovjek ima hrabrosti i vjere u sebe.

Problem je što je naš tata rijetko koje pričanje bajke doveo do sretnog završetka. Mama bi nas poslala u krevet prekidajući pričanje kad više nije mogla slušati njegove prerealistične opise. Mi bismo u snu nastavili plesti ostatak bajke. Stanko bi najčešće proplakao u sred noći. Dok bi ga mama grlila i tješila, mogli smo čuti glas našeg tate kako kroz jastuk govori „ Jeben ti bajke božje, šta ću van ih više pričat !“

Pepeljugu nam nije nikad pričao. Da su to gluposti, jer nema kruha bez motike i ko je vidija od tikve napravit kočije. Danas bi sigurno drukčije pjevao, jer se na svoje oči uvjerio kako je mali vlasnik male garaže postao gospodar Gotham cityja i kako se s njegovim stanovnicima igrao kao s pijunima, no nećemo o politici. Ne volim politiku.
Snjeguljica mu nije bila mrska, a posebno opisi patuljaka u rudniku. Uživio bi se opisujući opasnosti što su ih snašle na poslu. Od Ljutka, kojega je vagoncin prilipija za zid i slomija mu noge, do Plačljivka, koji je pijukom razbio sam sebi nogu. Kada bi počeo kuljati dim po hodnicima rudnika, mama bi pukla.

- Kojega ih vraga strašiš bez potribe ? – usudila bi se prosvjedovati , jer se njih dvoje nikada nisu svađali pred nama.
- Gospe ti, tribaju znat kako je život opasan.
- Ko će od njih radit u rudniku ?
- Aj dobro ! Ti si najpametnija – popustio bi tata i prebacio se na jabuku.

Najprije bi naglasio kako je jabuka izišla iz pakla i kako su bidnome Adamu utrnili zubi kad ju je zagriza. Tu bi se obvezno javio Stanko jedva dočekavši reći da više neće jesti jabuke jer će mu utrnuti zubi. Onda bi se umiješala mama i rekla da nema straha, jer on neće jabuku ni pogledati dok je kora na njoj. Tata bi upitao hoće li pričati mama ili on. Mama bi se povukla , a on nastavio kako treba prati jabuke i ruke, jer se čovik čas posla otruje i krepa ka tić. Mi bi kriomice pogledavali u svoje crne nokte i mislili kako se netko može otrovati od malo crnila pod noktima.
U to bi Snjeguljica zagrizla jabuku i pala mrtva. Tu bi se naš tata raspištoljio. Opisivao bi svakog patuljka, posebno, kako plače pored nje i zahvaljuje joj za sve što je učinila za njega. Mi bi se uživili, Stela proplakala, a mama otišla napraviti kakao jer se priča smirila a i bližila kraju. Dolazio je princ na bijelom konju.

- Ja bi volila umrit, pa da me oživi princ – šmrcala bi Stela.
- Jesi luda, ćerce ! Toga ti ima samo u bajkama – tako je onda govorio. Danas bi sigurno rekao da nije ni važno kakav je princ ako ima puno konjâ u garaži. No, vremena se mijenjaju i mi se mijenjamo s njima.

Ivicu i Maricu bi započinjao in medias res. Kad uđu u vještičinu kuću. Tu bi nastala tortura altroke Fritzl. Nije bilo seksa. Samo zavezivanje, ispitivanje, prijetnje skalpiranjem i rezuckanjem. Često bi prekidao pripovjednu liniju i opisivao mamu i tatu kako se probijaju kroz snijeg koji je prekrio mrvice. Dozivali su djecu i plakali. U sred noći.

- Je li i tata plaka ? – pitao bi Stanko.
- Da plaka ! Revâ ka tovar.

Nekim čudom bi se Ivica i Marica oslobodili i bacili vješticu u peć. Sad bi nastali opisi crvčanja ka kad mater peče meso i kumpire nedijon. Nekoliko puta je , zbog mamine nepažnje, uspio privesti bajku kraju, pa smo saznali kako je tata išibao Ivicu i Maricu i zapritija in, ako još jedan put pobignu, da će Ivica dobit nogu u guzicu, a Marici će iščupat uši. Jedan put Stanko, za dobre dvije sedmice, nije htio okusiti kolače i bombone.

Od svih bajki najdraža mu je bila Crvenkapica. Brzo bi prošao kroz upute kako treba baki pomagati i slušati mater i oca i staviti kapu kad je zima. Onda bi se prebacio na vuka. Tako bi se uživio u opisivanje očurina i zubina da se nikad nismo zapitali kako mali vuk može pojesti veliku baku. Sa svakim njegovim opisom je vuk rastao dok ne bi postao veći od Isusa u Brazilu. Onda bi došao lovac i upucao vuka, pa bi izvadio nož.

Nož je bio još jedna trauma iz djetinjstva. Tata je imao običaj oštriti noževe na brus. Brus je bio komad kremena na kojega bi on pljunuo, pa trljao nožem po njemu. Opet pljunuo, pa trljao. I tako cijelo popodne. Onda bi izvadio maramicu iz džepa, obrisao nož i pružio ga mami.

- Marta, evo san ga naoštrija, a vi dica dobro ga se pazite .

Sad bi nastali opisi svih mogućih šteta koje nož može nanijeti. Od otkinutih prstiju do probušenog trbuha, sve u nadi da će nas zadržati dalje od pogibli.

I, lovac bi izvadio nož. I počeo vuku rezati trbuh. I izvadio baku. Sličnu je šprancu upotrebljavao i kad je vadio sedam kozlića, pa smo bili uvjereni da taj vražji vuk ide okolo i ždere sve šta uhvati. Malo je bilo što ga je upucao i raskrojio. Stavio mu je kamenje u trbuh i zašio. I onda ga bacio u bunar. I još mu dao nogu u guzicu. Za našeg tatu je noga u guzicu bila vrhunac kazne i poniženja.

- Je li se utopija ? – pita bi Stanko.
- Ma kakvi ! – brže bolje bi odgovarala mama. – Kad je dotaka vodu rastriznija se i pobiga u šumu.

Eto ! Tako je bilo s bajkama mog djetinjstva. U želji da nas zaštiti od pogibli, isprepadao nas je za cijeli život.

otišle magle?

daniela1.blog.hr

nema me za kompom par dana i odmah po povraktu uobičajenim jutarnjim preskrolavanjem blogova otkrijem da se i "magle dolaze" pobrisao. pa šta je vama, ljudi, taman krenete malo o politici pa se pobrišete? :)
al ne, ozbiljno, "magle", ne zezaj, vrati blog, tvoje priče o veri su mi bile tako drage. recite mu i vi, ako meni ne vjeruje...

Selfie - neviđeni skok !

belator.blog.hr

Kak vidim po moru stalno neke selfiće, tak i ja hoću bit u trendu.
Išo sam i ja jedan selfi probat, al ono pravi !!
Naštimal sam fotić da me sam opali na nekoj stijeni, a ja skaćem trostruki salto......



Jbg, nisam dobro naštimal, ode mi skok, a bil je baš ono, vrhunski.
Pa sam probal još jedan opalit.....



Opet niš, ili prebrzo skočim, ili je fotić spor.
Još jedan pokušaj i idem.......


Ma nisam ja za selfie, nisam moderan, ili ne kužim te aparate.
Nek selfaju oni koji su majstori.
Al ipak je to "neviđeni" selfie :))....

No dobro ,kad već pišem i sedim na plaži, deca spavaju, da vam ipak velim kak je na moru.

Polako smo osvojili otok, zaronili u najveće dubine......


....preplivali ga uzduž i poprijeko, i postal nam je nekak premali......


....pa smo odlučili maznuti čamac, u stvari posuditi ( ionak se nitko ne vozi ) i vidjeti " svijeta".....kak se sunce odlučilo pokazati išli smo ga pozdraviti.......


...i našli smo ga....


....i pozdravili....


...ali vele da nije to pozdrav, da pravi pozdrav tek čekamo.....


......onda smo pričekali i to....i pozdravljamo vas uz pozdrav......


Kak dobro papamo i spavamo, tak treba potrošit to......idemo dalje u osvajanje mora, al ovaj put na morske pedale.
Pozdrav sunčani !!

Diegov tango

blogdogg.blog.hr

SP je gotov i ostali su podijeljeni dojmovi da u nedogled pletu sve
one besmislene postavke o onomu što bi bilo da je bilo.
Lionel Messi solomunskim rješenjem utješen je nagradom za naj
španera i oko toga se možemo složiti ili ne. Posustao je na pragu
"besmrtnosti" i dalje će ga pratiti traumatski teret-Diego Maradona.
Stari junky čak će nakon svega istupiti sa spikom da Messi dobija
nagradu iz marketinških razloga te da titulu ničime nije zaslužio.

"Tek kada sam zaigrao sa Maradonom, shvatio sam razliku između
srebra i zlata."

Jorge Valdano

Fenomen Maradone o kojemu je Kusturica snimio dokumentarnu
sagu, nasljeđe je latino-američke ideje pravičnosti i jednakosti,
autentični mit koji se pali i izgara na istome pogonu-dišpetu.
Globalnome neposluhu i osjećaju za obespravljene-nas sužnje...

Diegov dribling protiv Engleza zauvijek je Falklande vratio Argentini.
Druga strana je extremno strastvena osobnost koja je i odvela Diega
na stramputice droge i autodestrukcije. Bolno iskren, Diego katkada
prostodušno istupa stavovima koji su blago rečeno, neukusni.
Neumjeren u pobjedi i porazu, Diego i dalje plijeni pozornost gdje god
se pojavi, a nemali broj gradova u svijetu spremno ga je dočekati sa
limenom glazbom u luci.

Njegove paranoje možda jesu kokainske i psihotične, ali u načelima
Diego je u pravu:

-ovaj svijet je nepravedan i Bush je ubojica i Falklandi nisu Falklandi
nego Malvini!

Dawn

badmoonrising.blog.hr






Early morning I try to find my way home
Through the streets I roam it's a long way home
In the morning to many times I've been alone
So many times from your sweet love

sjećanje na nas.

acinderellastory1.blog.hr

Sjećam se kada sam počela pisati ovaj blog. Bio je to moj svijet u kojemu sam mogla pisati i pisati i pisati ...
Počela sam ga pisati onda kada si me prvi puta ostavio - a tada ni nisam bila tvoja.
Sjećam se dugih, najdužih noći - šetanja po sobi, plakanja, ispijanja kave - ne života. Stvarno sam bila slomljena, a znala sam te tako malo - ali nešto se s tobom dogodilo i to je promijenilo moj život zauvijek.

Sada se sjećam trenutka kada si mi prvi put rekao da me voliš. Napokon bili smo ti i ja protiv svih - voljeli smo se, smijali se - bili smo tako sretni ...
Drhtala sam pored tebe uvijek i osjećala sam se tako posebno - ljubio si me u čelo i nisam to htjela mijenjati ni za što.
Htjela sam nekoga u koga ću se zaljubiti svaki dan ispočetka i zaista ti si bio taj. Svaki dan bio je kao prvi dan, svaki poljubac kao prvi ..

bilo je tako zabavno s tobom...toliko smiješnih i zabavnih trenutaka - nešto što se ne može opisati - nešto što svi moji prijatelji ne doživljavaju. bili smo drugačiji od svih....
i sjetim se naših svađa - Bože kako su samo smiješne bile ....

i sada ..kada si otišao, kada si me ostavio i kada si postao hladan ....
sada jedan dio mene fali - osjećam prazninu koja boli ...
moji su dani zadržavanje suza, moje su noći plakanje, a moj kratki san noćna je mora ...
grčim se od bolova. izgubljena sam.

ali ja te volim.i ja ti mogu oprostiti sve - uzeo si mi sve, ostavio si me golu ... bez svega.
ovo što osjećam jače je od ljubavi...jače,mnogo jače.



sve što imam su riječi i sjećanja ...

i ne mogu pobjeći od toga,

ali vjeruj mi da bježim...pokušavam. borim se...


ali ne mogu, ne sama.

fališ mi ti, sve tvoje ...
falim sama sebi - onakva kakva sam pored tebe bila.

Ono sve što znam o njoj

sanjarenja56.blog.hr

Čula sam je kako priča sa susjedima i sklonila se. Ne zato što je Rada loša osoba, ni slučajno, baš je dobrica, nego zato što je dosadna. Susrećemo se i piše se da se znamo skoro 40 godina, a ustvari, ako kažem što znam o njoj, i meni je samoj smiješno.
Kad je sinu moje susjede trebalo čuvanje djeteta, našli su Radu. Mlada, neobrazovana, dobro je pazila dijete i pomagala u kući. Doveli su je sa sela, ne znam odakle, u porodicu u kojoj su s muzikom i obrazovanjem na Ti. Kad je dijete poraslo, još im je pomagala, ali i radila kao kuharica kave u nekoj firmi. Susjeda je dugo bolovala i ja je posjećivala, pa smo se sretale kad bi Rada dolazila da joj pomaže. Voljela je susjeda čavrljanje o svima, pa mi ispriča kako je Rada došla u obitelj i kako se zaljubila u njenog mlađeg sina. „Ali gdje će princ sa služavkom...“, reče. Momak se oženio drugom. Stariji sin, kojem je čuvala dijete, u međuvremenu ostade udovac, pa se doselio kod majke i brinuo o njoj, uz Radinu pomoć. Nije se udavala, nije rađala, njen dom su bili njihovi domovi, pa bi naizmjenično dolazila kod susjede i njenih u pospremanje. Njenu navodnu ljubav infarkt odnese, a na Radi se nije primjećivala nikakva promjena. I dalje nasmijana i ljubazna, puna potpuno nezanimljivih priča iz svakodnevnice, bila je odlična za "dobar dan, kako ste", ali nikako dalje.
Kako je vrijeme svoj pečat stavljalo na sve, ispratilo je i susjedu. Onda je njen sin preuredio stan po svome, u jednostavniju formu, i vrijedan kakav je uvijek bio, stalno bio na usluzi susjedstvu za sve što treba. Kad se Rada doselila kod njega, nitko nije pitao za njihov status. Brak nije, ljubavna veza nije, očigledno, a ljudi lijepo žive zajedno. On šutljiv, ali sa ponekom pametnom ako se razgovara, ona ne zatvara usta o sitnim svakodnevnim glupostima. Kako opstaju zajedno, nitko ne zna. Prema svima u zgradi je ljubazna, mnogima pamti rođendane i dođe na vrata, donese poklon. Ako je pozovete unutra, kao što je red, neće izići dugo, ne zatvarajući usta u dosadnom monologu. A u svoj stan nikad neće pozvati.
Pokušala sam da je uključim u susjedske zabave na katu. Druga susjeda i ja smo se nalazile kod mene i puštale filmove iz video kluba. Pozvasmo jednom i nju, na divan film "Ana i kralj". Kako je sjela, počela je pričati o stvarima bez veze s filmom i nije zatvorila usta do kraja filma. Jasno, više je nisam zvala.
Čula sam je danas i zapitala se što o njoj znam. Nikad nije pričala o sebi. Uvijek o događanjima kod drugih. Što voli, o čemu sanja, ne znam. Da li je voljela, patila - ne znam. Da li je izgubila najdraže ili ih nikad nije ni imala, ne znam. To je sve što znam o njoj. A kad bolje promislim, ja o njoj ne znam ništa.


14

pon

07/14

Na Zagrebačkom moru ………………………

mekon.blog.hr

Gdo još ni čul za naše Zagrebačko more taj zbilam nema kaj delati v našemu Gradu.. Od navek tu teče rijeka Sava..a v negdašnja davna vremena..pred jeno dvjesto let je tu bil.. se reče.. rukavac .. To ti je kakti nekakšno korito kaj ze zabilo pokraj rjeke v zemlu pa i po nekolko stotin metrof.. Pa čez te rukafce ni tekla Sava al je tu bila voda kaj ju je Sava nanesla.. I celi taj kraj je bil fest vlažni i natoplen z vodom.. Pa je to bilo pogodno mesto za delati poljoprivredu .. I tu se je takaj pred odprilike dvjesto let posložilo naselje.. se razme ..selo.. a posvud naokol su bila polja i njive..vočnjaki i vrti.. ljudi su stoku tu držali..a bormeš su se v ono vreme dale lepe ribe tu vloviti…I to je selo nazvano Jarun .. pa nigdo nezna zbog čega baš tak.. pa i ni važno ….




No kak je taj Jarun zapraf bil del negdarnje stare Trešnjefke.. tak se je vse više ljudi tu doseljavalo.. bogtepitaj odkud.. pa se selo začelo širiti al je i dalše tu ostala velka poljoprivreda .. vglavnom, se sadila kuruza … I je to selo vse manjše bilo selo kaj se je bolše širilo spram Safske vulice i starog Safskog mosta.. Pomalo je to začelo zgledat kak pravo gradcko predgrađe..kaj je za kratko vreme i postalo.. Zgradile su se obiteljske hižice..vsaka je imela vrteka al vočnjak.. još su se držale kokice ..a bormeš su dugo tu držali i pajceke i krave..
A sami taj Safski rukavac je navek bil pun vode jer v negdarnja vremena ni bilo suša kak denes i Sava je bila gliboka i hitra rijeka.. A v tem rukafcu je voda bila kakti mirna i tu su se navelko množile ribe vsih fela.. A okol teg rukafca je rasel šaš.. vrbe.. i razna druga dreva i grmle.. Nigdo to v ono vreme ni redil pa je to bila prava prafcata đungla.. To je bilo tak zaraščeno.. i ni bilo asfaltnih cesta.. neg samo prašnjavi puti i staze .. Narafski.. po danu je tu svetlelo sunce ..po noči mjesec.. drugeg svetla tu ni bilo.. Zagrepčanci su taj del Jaruna zvali .. Mato Grosso.. kak onu velku neprohodnu prašumu v Brazilu…..

I ni trebalo dugo vremena projti da su Zagrepčanci taj Jarun otkrili kakti dobro mesto za različite avanture i doživlaje.. največ su tu dolazili ribiči z Grada.. pešice al z biciklinima.. malo bi razkrčili z sekirom zelenjavu da su opče mogli dojti do vode.. pa bi tu postavili svoje štape z udicama.. a dok bi čekali da se kakšna bedasta riba zakvači.. znali su sedeti v vodi.. narafski po ljetu.. V ono staro vreme taj Safski rukavac ni bil gliboki…. Pa su tu nedelom dolazili navelko Zagrepčanci z svojim familjama i kurili roštilje.. a oni najhrabriji su se i kupali v ti vodi.. A ta je voda bila fest muljevita.. pa čim bi nutra zagazil mam se to blato zdiglo i bi voda bila potpuno braun boje…
I onda je leta hiladudevectošezdesetčetvrteg Zagreb pogodila velka poplava.. Se rijeka Sava razlijala čez pol našeg Zagreba Grada.. je čak došla vse do Studentckog centra v Safski vulici.. A da ne velimo da je oni del Trešnjefke pokraj Save bil potpunoma poplavlen..a samo to selo..al predgrađe..Jarun je bilo skroz na skroz potopljeno.. Samo su vrhi krovova stršali znad vode… Bila je to velka katastrofa v Zagrebu jer je par hilada hižica.. šupa.. prizemnih stanova.. podruma.. bilo tak vništeno da ljudi tu više nisu mogli živeti…



I konačno su se Gradcki glavonje dosjetili da tu treba nekaj poduzeti..pa je odlučeno da se pokraj sjeverne obale Save mora narediti visoki nasip da se više ta katastrofa nebi ponovila.. I mam su začeli uz Savu dovažati zemlu.. šoder i kamenje.. I zdaj dolazimo na pripovetku o današnjem jezeru Jarun.. Baš z teg Safskog rukavca su začeli vaditi šoder i kamenje kaj ga tu ima v izobilju.. Pa su kopali i kopali.. vadili to z vode.. i vse pelali za izradu teg nasipa.. Pa je to potrajalo par let dok nasip ni bil zgotovlen.. Jeee.. kak su naredili nasip.. tak su i taj Safski rukavac zaprli.. odvojili od rjeke.. I zdaj je to prestal bit rukavac.. pa je postal velka i gliboka močvara… I kak su prestali vaditi šodera.. pak je celo to mesto zaraslo v sami šaš.. spet je i dalše bila đungla…. Zagrepčanci kaj su morali pauzirati dolaske na Jarun zbog radova na vađenju šodera.. zdaj su se nazaj vrnuli na tu velku baru.. I kak je vreme prolazilo.. okol te bare je vse bolše zarastalo v zelenjavu.. i pak je to postalo neprohodno kakti pravi Matto Grosso.. A je of put opasnost bila vekša za namjernike i ribiče.. jer je voda bila dalko bolše gliboka neg prije.. A i nastale su fest strme obale .. pa ak si se odsklizal dol v vodu.. imel si dobre muke se van izvleči…
I kak je opasnost od izlevanja Save potpunoma prestala to se taj del Trešnjefke navelko začel gradit i to je doguralo dotlen da je ono selo Jarun denes jeno kakti elitno naselje.. Od oneg starog su ostale obiteljske hiže.. krava kokoši i pajcekof kak da nigdar nit bilo.. Negdarnja polja i njive su denes velke zelene parcele vređene v lepe parkove i šetališča.. steze i putevi su široke avenije z drvoredima …
A ona negdarnja bara je to prestala bit i denes je to ogromno jezero z čistom vodom.. plažama i vređenim kupalištima.. naokol su posvud asfaltirane staze za bicikliste.. posebno za španciranje.. Na jenom delu su športcki veslački klubovi kaj se po vodi takmičiju i za njih je naređena ..se reče tomu.. regatna staza dugačka dva kilometra.. A uređivanje tega je začelo dalke 1987 godine gda je v Zagrebu bila ona športcka priredba.. se reklo Univerzijada.. O onda do denes.. to je vsakim danom vse lepše i bolše mesto za razonodu Zagrepčancima .. dječici.. cuckima.. Posvud naokol su ugostiteljski .. veliju.. objekti.. vse od dreva naređeno tak da se moreju zgubiti med tom zelenjavom.. Pak su denes od one bare i močvare postala dva jezera.. Velko i Malo.. pa ona regatna staza posebno.. a po celomu jezeru ima vse skup šest otoka a tri su spojena mostima.. Tu se održavaju razne priredbe.. koncerti.. športcka natjecanja … vsega tu ima.. A jen manjši del je ostal onak po starom.. divlje i zaraščeno.. to su namjerno tak pustili da se tu moreju zadržavati ptičice..patke i razna druga živina kaj živi pri vodi i u vodi.. Se razme da v ti vodi ima fajn riba..pa tak i zagrebački ribiči dojdeju na svoje.. Jedin nema više pecanja zabadaf.. treba platiti .. Naravski.. za vse se brine naš Grad Zagreb.. I jako često i v velkom broju tu dolaziju Zagrepčanci i v leti i v zimi.. Je.. lepo je tu.. a skorom v sred našeg lepog Grada Zagreba …. Ak nisi…svakak to idi pogledeti … Od stareg Safskog mosta na desno i za pet minut si tam .. A celi krug kaj ga narediš okol Jarunskog jezera je okol šest kilometrof… taman da to sprehodiš v jenom dahu..pa onda lepo sedneš v jen od teh kafiča i naravski .. spiješ koju Ožujsku z citronom ……Ha ….



Znaš.. ščera sam se išel malo špancirati po Jarunu.. me je odvlekla moja najdraža.. Inače ja nejdem često tam.. mene ti više privlačiju vulice i trgovi po našemu Gradu.. Al.. negda gda je to vse skup još bilo ono Matto Grosso ..eeee… tu sam ja imel velkih avantura .. Al bum o tomu jen drugi put pripovedal .. Aha.. dok vam tu škrabam te svoje bedarije.. sunčeko je hitro nekam zginulo.. začelo je grmeti i mam je začel dež… Ha.. of put me nebu vlovilo na vulici… Brus …..

…. Serbus ……………….

:)

badmoonrising.blog.hr

Home sweet home...

Međupost - deja vu

relay.blog.hr

 photo 012f39e4-b656-4f4d-9591-b7db227b1652_zps7e020f1f.jpg


Hipodrom

krajem kolovoza, krajem milenija

s nebesa se spustilo ovo šljašteće nešto i hiroviti ljetni pljusak
na nas osamdeset tisuća

ili samo dvoje

zaboravila sam

zato kupujem vremeplov, očuvan
ozbiljne ponude poslati meni.


++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

(ovdje

ovdje će doći ta priča

možda


danas, sutra, nebitno


ali doći će
sigurna sam



čekam ju)

+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++


O osmijehu

sjedokosi.blog.hr

Umrijeti. Krenuti na na posljednje putovanje. Zadnje sam proživljavao
pet godina. Od ljeta 2007. do jeseni 2012. Slušao sam zadnje dvije
godine o strahu od umiranja. Izokretao sam sve u šalu i vjerojatno zato
nisam time opterećen. Ali, jedan osmijeh pokrenuo me da napišem ovo.

Kad sam imao 6 godina s bakom sam često išao na igranje u šumicu –
Park Ribnjak. Bilo je tu njihaljki, pješčanika, i klupa na kojim bi sjedila
bakica i budno pratila moju igru. Bila je srčani bolesnik i postojala je
mogućnost zatajenja srca. Jednoga jutra krenusmo iz Gregorjančeve
put Ribnjaka.

 photo bakica3.jpg

Običaj je bio da se popnem na zidić i njime hodam, a bakica me drži za
ruku i tako dođosmo do ulaza. Preko puta je bio zdravljak i u njega smo
obično išli na čašu kavice bijele i toplo pecivo. To je bio ceremonijal.
Sjeli smo za stol. Bakica je pazila da ne prosipam naokolo i pričala
nešto smiješno. Ne mogu se sjetiti što. U jednom trenu nasmijala se i
ostala sa smješkom na usnama. Ja sam nešto pričao i gledao baku sa
blagim osmijehom. A ona nije odgovarala. Ona je otišla. Što je bilo dalje
ne znam. Nisu me vodili na sprovod. Ja sam bio kod nekih teta i čekao
mamu i ostale da se vrate. Nisam znao što je. Idućih dana smo otišli
u Veliku Horvatsku. Tek sam kasnije saznao da je nema više.

To, što je ona otišla spavati s anđelima, slušao sam u maminim pričama.

Kasnije sam se suretao u životu s umiranjem u porodici i osmijeha nisam
vidio više. Bio sam u zadnjim trenucima kod ujaka, djeda i supruge.. to je
već posebna, ne lijepa prića. Gledao sam gotovo zadnje njene trenutke
na aparatima. Poslali su me kući i u 22 sata saznah da je otišla u 2O,05.
Znao sam što se događa i bio sam spreman. Ipak, teško sam to podnio.
Trebalo mi je deset mjeseci da se trgnem iz letargije. Kad sam primio
jedno pismo upalila se baterijska svijeća na prozoru, koja nije gorjela
preko dva mjeseca. Treperila je cijelu noć i drugi dan do prvog SMS-a.
Ne znam, ali mislim, da je to bila neka poruka. Sreću mi je donijelo to
pismo, a koliko će trajati... ne ovisi samo o meni.

gagatiha photo de0f585c-4bdb-4e51-8882-4b98292369d4.jpg

Možda me to pomalo i pritišće pa sam često u trenucima opterećenosti
u sukobima s dragim ljudima. Brige su ostavile trag u životu.
Život je pun iznenađenja i nadam se da će to putovanje kad naiđe
biti lijepo i sa osmijehom.

tri točke

badmoonrising.blog.hr

Don’t mistake my silence for ignorance; don’t mistake my calmness for acceptance. And most of all, don’t mistake my kindness for weakness.

13

ned

07/14

IV. dio

misli2204.blog.hr

Jutarnje svjetlo i novi dan u sutrašnjem danu, jednom od nebrojenih sutra dana. Okrećem glavu prema prozoru, širom otvorenih očiju i ne dozvoljavajući kapcima da mi uskrate početke u kojima mi zrake sunce daju svoje srce. Budim se već s prvim zracima sunca u vremenu sutra u kojima još ne dotiču nikoga i ništa, čak ni lišće i cvjetove koje mu se raduju. Iščekujem otvaranje vrata i ponovo se osmjehujem bijeloj boji. Ne brojim dane, ni koliko sati je ne znam, ni koji dan u tjednu je. Vrijeme koje prolazi prepoznajem u bojama koje se mijenjaju i znam da se zovu godišnja doba. Ne žurim nikamo, na spavanje uvijek u krevet sa sobom ponesem sutrašnje novo jutro. Jesenske crvene s prelascima u smeđu boju lišća, šuštav pod najavom koraka koje mi dolaze u posjet, četvrti put uskoro stiže nakon što me ljetne zrake budilice sve kasnije počnu jutrom po ruci dodirivati. Tri proljetno zelene travnate livade na kojima sam s travkama pomicala prste, moje prve dodire i osjete u bubravoj jagodici, s pjevom kanarinaca na prozoru, mojim glazbenicima s kojima sam učila zviždukom oplemenjivati usne, moji profesori s kojima sam oblikovala riječi u tekstove pjesama. Naučila sam slova, naučila sam čemu služe ruke i zašto imamo i noge. Učim hodati i spajati riječi u rečenice. Naučila sam i učim govoriti, s udisajem pravilno izgovoreni uzlazni i kao trkač na 1000 m kad izdisajem krene sa starta spojim dvije nove naučene note. Pogledom mogu ispratiti nečiji ulazak i odlazak iz sobe, kao što naučila netom tek da sve ono što koracima pokušavam mjeriti ljudi već davno pišu nekim drugim jedinicama. Jedinica u metru je dobra ne kao možda neka jedinica koju sam u kući koju zovu škola možda neka druga ja nekad dobila. Toga se ne sjećam i ne znam tko je bila i kojim bi se slovima spojenim u riječ netko zvao. Izgovaram i pišem riječi mama i tata, ali ne osjećam što riječi te znače. Imam dr Lentea, i on je moj prijatelj i moj brat, on je moja sigurna luka u kojoj ispuštam vodu koja teče iz očiju mojih, suze zovu ih drugi, kad bol je bila veća od snage moje. Njemu se prvom javljam, s očima njegovim u mislima jutrom se budim. Bez njega ni volje ni sutra dana bilo ne bi. Prvo zaokruženo slovo njegove usne su mi pokazale, olovka u njegovoj ruci ravno i dugo slovo naučila sam pisati, duge i blage prste na njegovoj ruci sam poželjela prve dotaknuti prstima mojim. Suze ni vidjela ni osjećala od boli isplakane, dok njegov miris u nosnicama sam imala. Svaki pokušaj odustajanja zbog bola od neuspjeha neizgovorenog krikom njegov pogled je odagnao u primisli. Moje sutra novog dana i počinak koji je bio samo put prema tom sutra. Otvaranje vrata me prekine u razmišljanju i prisjećanju, okrećem glavu prema njima, osmijehom pozdravljam dr Lentea koji u ruci umjesto stetoskopa i silnih papira koje uvijek nosi sa sobom, ovaj put drži tortu na kojoj se svijetle dvije svjećice. I ostale sestre i liječnici su s njim, osmjehuju se i svi bez nekog reda u glas izvikuju: Sretan ti rođendan! Svjećice dvije neka budu tri i četiri i još njih. Svaka nova da pozove još jednu i još ljepša u novoj boji neka bude. Sjetila sam se dok su mi prilazili sve ovi dragi ljudi koji su mi udahnuli bolja i sretnija sutra-jutra, da danas je točno dvije godine, od buđenja u saznanju da saznanja nema. Prilaze mi i tortu stavljaju na stolić pored mog kreveta, udahnem i ugasim svjećice (iako tek dvije dugačke kao tristo dvije ili tisuće i dvije, kao godine u kojima rat se događa, kao godine koje ne znaju za radost već samo tugu vide, kao godine koje ne znaš da prolaze u kojima nisi a opet jesi). Režem tortu i naravno prvi komad je čovjeku kojeg i kad sam htjela mrziti zbog svih neisplakanih suza, zbog svih krikom nekriknutih boli, zbog odspavanih noći bez snova odnešenih u sedativima za san, zbog svega ružnog što rođenjem se novim zove. I glazba je tu, i s prvim taktovima pjesme što poziva na ples misli mi krenu u dan kad sam se opet rodila. To jutro je bilo jednako i svijetlo i sjajno, poput ovog, zrake sunca su dopirale kroz prozor sve do drugog kraja, ptice su i to jutro pjevale i u daljini su se čule pjesme, ali sve što tada sam bila je bio isprazni pogled osjeta zvanog vid alatom po imenu oči, da ga uperim u bezbojnu crtu tek omeđenu s jedne strane a s druge s mogućnošću odlaska u daljinu beskonačnosti meni beskonačno nedostupne. I tad sam se zapitala što je to moja sudbina, što mi je život dodijelio. Čime zaslužih sve ove nagrade na križu života naslagane? Ni snage u rukama nemam da otvorim sve te silne poklone koje mi život donio je. Ima li smisla, i želim li ja živjeti? I tada su se vrata otvorila i nisam mogla reći tko je, ni mogla ni znala. I ušao je čovjek kojeg sam mučiteljem nazvala. Od tog jutra sve do jutra torte i svjećice dvije, svako novo slovo, svaka nova riječ, saznanje da prstom mogu dodirnuti travu, nosom pomirisati cvijet, u okretu glave i pokretu oka obuhvatiti veliki mali svijet bila je nagrađena uobličenim krikom boli u pogledu oka, orošenim čelom i nečujnim uzdahom ne mogu više. Ali išla sam svaki danom mikronom pokreta naprijed, nedovršenom rečenicom olovke u mojoj ruci danas nastavljeno u poslijepodnevu sutra, prstom na nozi koje nije dodirnulo pod sinoć kako bi sutra večeras pozdravilo petu u istoj ravnini. U smjeni godišnjih doba upoznavala i sebe i druge, u bojama uživala u svijetu koji je bivao sve veći. Od sobe s prozorom i krevetom, udisala mirise bolničkih hodnika, mazila travu u ranu proljeće, njegovala ruže pod prozorom moje sobe. Učila da htjeti živjeti nije ništa loše, slušala stihove nekih davnih pjesnika, naučila da voljeti se može opet iznova, da prošlost nije nešto što se zaboravlja ali da ostaje negdje iza nas. Pisala neke svoje pjesme i plakala u njima, ugledala jednog kišnog jutra dugu iznad grada, zatvorila oči i prošla ispod nje.
Živjela dan za danom, i ne znajući uvijek kad je dan započeo a ni kad je završio. Otvarala oči sve više i više, zaslugom i ljubavlju drugih i tek malim dijelom moga neutrona kojem bi ponekad u pomoć priskočio i elektron onaj. Još uvijek puno toga ne znam, još više toga ne znam što saznati bih i naučiti mogla i htjela. Ima još života ispred mene čak i kad možda htjela ne bih. Ako sebe izostavim bitnom tek sebičnost svoju pretpostaviti drugima ne mogu. I život ide dalje, i borba s istina boli manje još uvijek traje. Prepreka ima i uvijek ćeš ih biti, u riječi nekoj, u pogledu koji osmijeh upoznao nije, u nekom zločestom pokretu ruke. Ali puno više je topline i sunca, ljudskih duša u pregrštu duginih boja. Zbog njih moje noge sigurnije kroče. I nije kraj, vratiti ću se ja k vama da napišem još pokoji redak jer ovo je život i ne znam što sutra u danu novom tu je………..

Statistika

Zadnja 24h

28 kreiranih blogova

513 postova

768 komentara

342 logiranih korisnika

Trenutno

10 blogera piše komentar

20 blogera piše post

Blog.hr

impressum

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se